Autorski tekst bivšeg ambasadora Turske u Beogradu: Može li Tramp da preuzme Kubu?

Nakon što je izveo Nikolasa Madura pred sud u Njujorku, zabranio je novoj Venecueli – sada saveznici SAD – da šalje naftu Kubi. Ne zaustavljajući se na tome, zapretio je trećim zemljama koje bi mogle da snabdevaju Kubu naftom, najavljujući dodatne carine.

Nakon ovih upozorenja, poštovana levičarska predsednica Meksika Klaudija Šejnbaum izjavila je da njena zemlja više neće izvoziti naftu na ostrvo. Koliko ja znam, samo Alžir i Rusija ostaju sposobni da snabdevaju Kubu naftom. U sadašnjim uslovima čini se nerealnim da Alžir prkosi Trampu i pošalje tankere dok su dva ruska tankera navodno već na putu.

Spoljni dug i nedostatak valute: Beskrajne nevolje Kube

Kada sam imenovan 2012. godine, uvoz Kube je iznosio 14 milijardi dolara, dok je izvoz iznosio samo šest milijardi dolara. Drugim rečima, uvoz je bio skoro dva i po puta veći od izvoza. Sećam se da je samo dve milijarde dolara potrošeno na uvoz hrane. Bilo je opšte poznato da kubanska državna kasa ima ogromne poteškoće da plati svoj akumulirani spoljni dug.

Uprkos tome što su evropske zemlje (Pariski klub) oprostile deo duga, nedostatak strane valute je uvek ostao najosnovniji problem Kube. Zemlja je delimično pokrivala ovu prazninu prihodima od turizma, a ostatak je pokušavala da uravnoteži prihodima ostvarenim slanjem zdravstvenih radnika u inostranstvo. Procenili smo da su ova dva izvora generisala 7–8 milijardi dolara iako vlada nikada nije otkrila tačne brojke.

Novčane pošiljke koje su slali Kubanci koji žive u inostranstvu takođe su značajno podržavale određene porodice i doprinosile deviznim rezervama.

Kuba je posrnula nakon raspada SSSR-a

Tokom Hladnog rata Kuba je izvozila šećer u Istočni blok – posebno u SSSR – i zauzvrat uvozila naftu. Ovaj aranžman je omogućio Kubi da prodaje šećer iznad tržišnih cena i kupuje naftu ispod tržišnih cena. Međutim, nakon raspada Sovjetskog Saveza, ova veštačka ravnoteža se urušila.

Između 1991. i 2000. godine kubanski narod je prošao kroz izuzetno teška vremena, obeležena nestašicom goriva, nestancima struje i ozbiljnom nestašicom hrane. Ovaj period je postao poznat kao „Specijalni period“ (Periodo Especial).

Nažalost, 2026. godina bi mogla označiti početak drugog takvog perioda. Od početka februara zbog pritiska SAD nafta ne stiže na Kubu. Elektrane na naftu ne mogu da proizvedu dovoljno električne energije. Turizam je propao, a broj kubanskih stručnjaka koji rade u inostranstvu značajno je opao. Ukratko: nema strane valute, nema nafte, nema struje. Da li je sama revolucija sada u opasnosti?

Venecuela je povukla Kubu nadole

Od kraja 1990-ih pa nadalje Kuba se oporavljala zahvaljujući Venecueli pod Ugom Čavezom, koja ju je snabdevala naftom po veoma povoljnim uslovima. Plaćanje je verovatno vršeno preko kubanskih lekara i nastavnika koji su radili u Venecueli.

Međutim, kada je Nikolas Maduro preuzeo vlast, do 2016. godine postalo je jasno da ne može mudro da upravlja zemljom. Sećam se da sam upozorio svoje ministarstvo u to vreme: „Maduro će potopiti svoju zemlju i povući Kubu sa njom nadole.“

Zaista, Venecuela se pogoršavala iz godine u godinu nakon 2017. godine, a Kuba je shodno tome bila pogođena. Uprkos tome, Havana nije uspela da smanji svoju zavisnost od Karakasa.

Tokom 65 godina, dok je američki embargo igrao glavnu ulogu u neuspesima Kube, takođe je jasno da administracija Raula Kastra nije uspela da izvuče pouke i da se prilagodi svetu koji se menja.

Kuba danas – kao zemlja posle rata

Trenutna situacija na Kubi je katastrofalna. Deluje kao zemlja koja izlazi iz rata – smeće se gomila, nema struje, nema goriva, bolnice rade sa pola kapaciteta, ljudi kuvaju na vatri od drveta, a sve je teže doći do hrane.

Ova situacija ne može trajati beskonačno. Ali šta će se desiti sledeće? Niko ne zna – čak ni Tramp, koji je trenutno fokusiran na Iran.

Da li bi mogao da pokuša na Kubi ono što je uradio u Venecueli? Navodno je rekao: „Preuzeću Kubu, ta čast će biti moja.“

Nadam se da neće delovati na osnovu takve ideje. Koliko ja znam, pitanje Kube je predato državnom sekretaru Marku Rubiju. Pre dve ili tri nedelje španska i meksička štampa su izvestile da se unuk Raula Kastra sastao sa američkim zvaničnicima.

Ove izveštaje su potvrdili zvaničnici i sa Kube i iz Sjedinjenih Država. Vatikan i Meksiko poseduju kvalifikacije da posreduju između Sjedinjenih Država i Kube. Otkako se Raul Rodrigez Kastro uključio, više nema potrebe za ove dve zemlje.

Reformski napori nisu uspeli

Kao penzioner koji je služio na Kubi, pratio sam tamošnja dešavanja i visoko cenim kubanski narod. Nadam se da će Kuba izaći iz ove krize sa što manjom štetom i što je brže moguće. Međutim, takođe sam potpuno svestan koliko će biti teško ostvariti ovu nadu.

Iskreno, Kuba plaća cenu toga što se prvo oslanjala na Sovjetski Savez, a zatim na Venecuelu, da održi svoj brod na površini. Došlo je vreme da prestanemo da se oslanjamo na podršku i razumevanje drugih zemalja da bismo rešili svoje probleme. Kuba je pokušala reforme početkom 2000-ih, uvodeći zakone o stranim investicijama i dozvoljavajući ograničeno privatno preduzetništvo. Međutim, ovi napori nisu bili dovoljni. Uslovi nisu bili dovoljno atraktivni da privuku strani kapital.

Proizvodnja šećera je drastično opala – sa osam miliona tona na manje od milion. Uvoz pirinča nije mogao biti eliminisan. Električna infrastruktura nije modernizovana. Investicije u obnovljive izvore energije su zanemarene. Kao rezultat toga, ljudi su počeli da napuštaju zemlju.

Da li bi kineski ili vijetnamski model mogao da funkcioniše?

Kuba se sada nalazi na raskrsnici. Embargo je realnost, a trenutni sistem ne obezbeđuje ni minimalni prosperitet. Moraju se pronaći nova rešenja.

Moguće je održati komunistički politički sistem uz liberalizaciju ekonomije, kao što su to učinili Kina i Vijetnam. Kuba bi mogla da pokuša isto. Međutim, ovo možda neće zadovoljiti Vašington, koji bi mogao da insistira na potpunoj tranziciji na kapitalizam.

Najverovatnije će SAD nastaviti da insistiraju na potpunoj promeni režima – to jest, potpunom ukidanju komunističke vlade i prelasku na kapitalistički sistem. Unuk Rodrigez Kastro je verovatno razgovarao o ovim složenim pitanjima sa timom Marka Rubija.

U slučaju delimične promene režima, da li bi se odobrilo ulaganje poslovnih ljudi – koji su pobegli sa ostrva zbog revolucije, nastanili se na Floridi i postali državljani SAD – u novu Kubu?

Tramp, koji je neočekivano otvorio vrata Delsi Rodrigez i njenom timu očuvanjem režima i stabilnosti u Venecueli, možda smišlja sličnu formulu za Kubu. Takva nova formula koja drži kubanske oružane snage i Komunističku partiju u igri mogla bi da okonča embargo bez izazivanja haosa ili nereda.

Tako će biti sklopljen mir sa Vašingtonom i novo poglavlje će početi na ostrvu. Na kraju krajeva, bruto domaći proizvod će porasti, prosperitet će se povećati, redovi će nestati, a police u prodavnicama će biti prepune robe.

Šta bi se izgubilo u „novoj Kubi“?

Jednakost prihoda bi se pogoršala. Socijalističke vrednosti i nostalgija za socijalizmom bi izbledele. Nejednakost bi se povećala. Pojavile bi se globalne korporacije poput Mekdonaldsa i Starbaksa. Pojavila bi se nova bogata klasa. Mogla bi se pojaviti bezbednosna pitanja, zajedno sa vidljivijim naoružanim ljudima.

Manje sredstava bi moglo da se usmeri na obrazovanje i zdravstvenu zaštitu. Kuba, nekada jedna od najbezbednijih zemalja u regionu, mogla bi da izgubi tu odliku.

Nadajmo se da se neće vratiti na duboko nejednaku, predrevolucionarnu Kubu.

Na kraju krajeva, nijedan sistem nije savršen. Možda bi, za one koji su dugo sanjali da prisustvuju proslavama Prvog maja u Havani, 1. maj 2026. mogao biti poslednja zvanična parada te vrste.

Auto je bivši ambasador Turske na Kubi i u Srbiji.