Britanski Telegraf hvali Vučića: Srpski predsednik je ocrnjen kao kremaljska pudlica – ali stvarnost je sasvim drugačija

Nekoliko nedelja kasnije, događaji se odvijaju uglavnom onako kako je prorekao. Vučićeva vidovitost je manje mistika nego metod, piše novinar britanskog Telegrafa Kapil Komiredi. Kao strastveni šahista, on strpljivo, opsesivno proučava politiku, uvek tražeći obrasce. On poseduje, kako jedan susedni balkanski političar primećuje sa dozom zavisti, „neverovatnu sposobnost da obrađuje informacije i uočava trendove“ pre nego što se pojave.

Uprkos svim njegovim darovima, protekla godina je bila najiskusnija otkako je došao na vlast 2014. Kada sam ga video prošlog leta, činilo se da je Srbija na ivici građanskog sukoba. Beogradske ulice su se pretvorile u noćno pozorište sukoba dok su se mladi demonstranti sukobljavali sa vlastima i pristalicama vlade.

Ipak, unutar predsedništva vladao je zapanjujući mir. Zgrada, začuđujuće lišena bilo kakvog vidljivog utvrđenja, zračila je držanjem svog glavnog stanara. Vučić, odlučan da projektuje stabilnost, nije izgledao toliko kao ugroženi silač koliko kao vođa koji, sa gotovo jogičkom istrajnošću, čuva svoj unutrašnji red od pomame oko sebe. Njegov prioritet nije bio samo da preživi previranja, već da osigura da njegovo nasleđe ne bude odneto njima.

Nemiri su izazvani smrću šesnaest ljudi u novembru 2024. godine kada se betonska tenda na železničkoj stanici u Novom Sadu, drugom po veličini gradu u Srbiji, srušila. Zgrada, renovirana od strane kineske državne kompanije, otvorena je uz veliku pompu samo dve godine ranije. Njen pad postao je simbol korupcije u Srbiji. Ono što je počelo kao tiho bdenje širom zemlje za mrtve u Novom Sadu, vremenom je metastaziralo u studentski ustanak protiv vlade. Do marta, više od 300.000 ljudi izašlo je na ulice Beograda – verovatno najveće demonstracije u istoriji grada.

Vučić je često prikazivan kao rezervisani i bešćutni posmatrač događaja. U stvari, njegova početna reakcija je bila brza. Dva ministra i premijer su primorani da podnesu ostavke, a jedan ministar je uhapšen (mada je kasnije oslobođen optužbi). Kako su tenzije rasle, on je pozvao na uzdržanost, insistirajući da su mnogi demonstranti bili „dobronamerni“ i naložio je vlastima da ne koriste prekomernu silu. Međutim, ovi ustupci nisu uspeli da smire demonstrante, koji su nastavili da spaljuju kancelariju vladajuće SNS stranke u Novom Sadu i nastavljaju sa zahtevom za ostavku predsednika i novim izborima.

Kako su se skupovi širili – i prerastali u nasilje – Vučić tvrdi da je vlada dobila verodostojne obaveštajne podatke o stranom mešanju. Čak i tada je tvrdio da postoje istinski idealistički demonstranti, ali njihov broj se sve više povećavao – a njihove žalbe iskorišćavale i pomračile – od strane ljudi obučenih da osakatiju državu izazivajući haos širom zemlje. U nekom trenutku, agitacija je prestala da bude organska, održavana, tvrdi Vučić, novcem koji je pristizao iz inostranstva.

Ako je cilj bio da se sahrani Vučića, to nije uspelo – barem ne još. Više od godinu dana nakon početka protesta, on je i dalje najpopularniji političar u Srbiji. Prema privatno naručenoj anketi Ipsosa iz januara koju sam dobio, da su izbori održani tada, Vučić bi dobio lavovski deo glasova.

Ova izdržljivost je delimično proizvod decenije agresivne ekonomske rekonstrukcije. Kada je Vučić stupio na dužnost 2014. godine, Srbija je bila fiskalni invalid, sa stopom nezaposlenosti od 21,3 procenta; danas ta brojka iznosi oko 9 procenata. U istom periodu, BDP je značajno porastao, sa oko 45 milijardi dolara na preko 80 milijardi dolara u 2024. godini, i na putu je da premaši 100 milijardi dolara u ovoj deceniji.

Rast nije samo industrijski već i tehnološki. Srbija je procvetala u regionalno tehnološko središte: IKT sektor sada čini oko 10 procenata BDP-a, a izvoz softvera se približio rekordnih 4,5 milijardi dolara u 2025. godini. U oktobru 2024. godine, S&P Global je dodelio Srbiji njen prvi investicioni kreditni rejting – istorijsku prekretnicu koja je telegrafski ukazala na stabilnost globalnim tržištima.

Birači, posebno oni van velikih gradova, nisu ravnodušni prema opipljivim dobicima iz protekle decenije: stotinama kilometara novih autoputeva i milijardama stranih investicija koje su preoblikovale infrastrukturu i siluetu zemlje. Za stanovništvo sa živim sećanjem na ekonomsku oskudicu, političku nestabilnost i užas međusobnog rata, ove čvrste činjenice su od velikog značaja.

Sukob na Bliskom istoku je ova dostignuća istakao u prvom planu. Na konferenciji za novinare u petak, Vučić je stao pred tablu i uverio naciju. Navodeći rezerve nafte i gasa u Srbiji – dovoljne da prežive zemlju nedeljama ukoliko dođe do zastoja – zamolio ih je da ne pale štalu. Srbi za sada nemaju razloga za brigu jer, kako je objasnio: „Kada nismo u krizi, spremamo se za krizu.“

Primetiti da su demonstranti, daleko od toga da su jednoobrazno liberalno-demokratski, ideološki kaleidoskopski ne znači zataškavanje nepravde koja je izazvala razdor. To je priznavanje činjenice kojoj se retko poklanja ozbiljna pažnja koju zaslužuje. Među antivladinim demonstrantima u Beogradu su ekstremni nacionalisti, zagovornici Velike Srbije i poštovaoci Radovana Karadžića. Pomenite Kosovo, i čak i najprogresivniji aktivista usvaja rečnik koji Vučića čini da u poređenju sa njim izgleda kao skromni umereni čovek.

Ali zašto bi ultranacionalisti želeli da svrgnu Vučića – čoveka koga zapadna štampa rutinski prikazuje kao oličenje srpskog ultranacionalizma? Odgovor razbija karikature Vučića i Srbije.

Vučić je započeo svoju političku karijeru na krajnjoj desnici dok se Jugoslavija raspadala na etnokratije. Izuzetno bistar student, upuštao se i u tuče na fudbalskim utakmicama. Kao ministar informisanja u vladi Slobodana Miloševića, bio je odgovoran za najrestriktivnije propise o štampi u Evropi. Međutim, nije ostao u tom užarenom ideološkom šatoru. Godine 2008, raskinuo je sa prošlošću. Izražavajući kajanje za svoja i dela svoje nacije tokom jugoslovenskih ratova, suosnivao je novu centrističku stranku posvećenu tome da Srbija postane članica Evrope.

Da li je ovo preobraćenje bilo pragmatično ili ideološko?

Kakva god da je istina, Evropljani su ga dočekali kao obećavajućeg reformatora kada je 2014. godine postavljen na mesto premijera. Kod kuće, njegovi nekadašnji saveznici su ga kritikovali kao izdajnika jer je odlučio da osudi Srebrenicu kao „monstruozni“ zločin. Uprkos retorici nacionalnog ponosa koja je dolazila iz Srbije, moderna država koju je nasledio Vučić u suštini je bila tvorevina stranaca. Srbija se ponovo rodila posle više od jednog veka, ali su njene granice, koje su stranci precrtali, bile osporavane. Njen narod je bio podeljen. A u njenim institucijama bili su vidljivi tragovi odanosti spoljnim silama koje su ih oblikovale. Rusija je imala ubedljivo najveći uticaj u Beogradu.

Predsednik Srbije, koga na Zapadu uobičajeno karakterišu kao Putinovu pudlicu, zapravo je bio uključen u egzistencijalno takmičenje kako bi emancipovao najvažnije organe srpske države iz stiska Kremlja. Vučićev izazov je bio da uravnoteži privlačnost Rusije – koju Srbi poštuju kao zaštitnicu svoje nacije – sa svojim nastojanjem da dublje integriše u Evropu.

Na Srbiju se gleda sa sumnjom zbog toga što se nije pridružila sankcijama protiv Rusije, dok se njen predsednik osuđuje zbog pojavljivanja u Moskvi na događajima povodom Dana pobede. Pa ipak, jedna od manje poznatih činjenica o ratu u Ukrajini je da je trećina celokupnog naoružanja koje je Kijev u jednom trenutku primio potekla iz Srbije. Među Vučićevim najžešćim kritičarima je Aleksandar Dugin, nacionalistički filozof koga Vladimir Putin očigledno poštuje. Kada bi Vučić sutra odlazio, niko u Kremlju ne bi prolio ni suzu. Ovo teško da je profil poslušnog klijenta.

Ono što ljuti Evropu nije toliko Vučićeva navodna lojalnost Rusiji – ili čak njegova reputacija snažne vladavine – koliko njegova sposobnost da se nosi sa rivalstvom između Zapada i Rusije sprovodeći politiku višestranog svrstavanja. Vučić nije ni za Rusiju niti je protiv Evrope. Njegove jedine brige su unapređenje interesa Srbije i očuvanje njene autonomije.

Kod kuće, među njegovim pristalicama su i proevropski i proruski orijentisani, kao i ogorčeni kritičari Rusije i oni koji Evropu smatraju izvorom zla. U inostranstvu je bio jedan od najenergičnijih ranih evropskih investitora u snažnim odnosima sa Kinom. Rezultat tog napora: Srbija privlači 96% svih kineskih stranih direktnih investicija na Zapadnom Balkanu. Nedavno je Peking čak prodao Srbiji nadzvučne rakete po sniženoj ceni.

Beograd je produbio svoje veze sa Kinom dok se uporno udvarao Indiji, glavnom neprijatelju Pekinga u Aziji. Posećujući Delhi prošlog meseca na velikoj konferenciji o veštačkoj inteligenciji, Vučić je navodno toliko impresionirao Narendru Modija da je indijski premijer, prema rečima njegovih pomoćnika, oduševljeno govorio o Vučiću, zatražio da srpski predsednik sedne pored njega dan nakon njihovog prvog sastanka i naložio zvaničnicima da pronađu datume za zakazivanje posete Beogradu sledeće godine.

Ova dualnost je možda najbolje ilustrovana događajima jedne nedelje ovog meseca. S jedne strane, Vučićevi proročki instinkti su poprimili mračan, borbeni zaokret dok je upozoravao Srbe da se „ofanzivni savez“ Hrvatske, Albanije i Kosova sprema za koordinisani udar na Srbiju, tempiran da se poklopi sa širim globalnim požarom.

Ipak, dok se mastilo na njegovim vojnim upozorenjima jedva osušilo, pokazao je hladnokrvni pragmatizam koji je definisao njegovu politiku, objavivši zajednički kolumnu sa albanskim premijerom Edijem Ramom. U potezu koji je iznenadio i Brisel i Beograd, dvojica lidera predložili su postepeno pristupanje EU, u kojem bi se odrekli svojih budućih prava veta za mesto za stolom. To je Vučićev način u mikrokosmosu: priprema za „rat svih protiv svih“, dok se istovremeno izrađuju planovi za zajednički evropski mir.

Srbija, u zapadnoj mašti, ostaje posebno oklevetana zemlja. Često se svodi na skladište nacionalizma, nezadovoljstva i tiranije. Njena istorija se spljošćava, a njene kontradikcije ignorišu. U mnogim aspektima, epitet Vučića kao diktatora je trijumf samoljubive zapadne kaste koja nastoji da nadoknadi sopstveno bratimljenje sa globalnim tiranijama tako što svakog evropskog lidera koji odbije da se pokloni njenoj uzvišenoj slici o sebi naziva despotom. Za ovu klasu, nadimanje grudi i okretanje nosa prema Srbiji je zgodna psihološka protivteža – način da se skine mrlja druženja sa pravim despotima izvođenjem jeftinog moralizma bliže kući.

U stvarnosti, Srbija je dom burnog pluralizma koji etiketa „autoritarni“ ne uspeva da razjasni. Srpski mediji uživaju stepen slobode na kojem bi im pozavidela, recimo, Indija, najveća demokratija na svetu. Liberalni časopis poput srpskog nedeljnika Vreme je retkost čak i u zrelim demokratijama.

Međutim, u celini, srpski mediji su opasno podeljeni između suprotstavljenih interesa. I svaka strana, kako je napisao Stiven DŽ. Blank iz Instituta za istraživanje spoljne politike, „tretira novinarstvo kao oružje – jedna za odbranu moći, druga za njeno razaranje“.

Ovo sektaštvo hrani rašireni zaverenički dijalog. Iskusio sam ga iz prve ruke. Kada sam prošle godine objavio članak pokušavajući da raspetljam kontradikcije srpske krize u njujorškim dnevnim novinama, odmah sam bio ocrnjen u domaćoj štampi. Jedna publikacija me je nazvala „kontroverznim američkim kolumnistom“; neki su insistirali da se hvalim Vučićem; šačica prosvećenih duša jednostavno me je obasipala rasnim epitetima („Rom“ je moj lični favorit).

Moralni dnevnik Balkana nije lako podeliti na heroje i zlikovce, koliko god takvo pojednostavljenje bilo primamljivo. Srbi, beskrajno ocrnjivani kao beznadežno parohijalni narod, nekada su činili okosnicu Titovog partizanskog otpora protiv nacista u regionu prepunom kolaboracionizma.

Takođe su bili prvi koji su se suprotstavili odluci Jugoslavije da umiri Hitlera pridruživanjem Trojnom paktu Nemačke, Italije i Japana 1941. godine. „Bolje grob nego rob“, skandirali su obični Srbi. Njihov prkos je blagoslovio patrijarh Gavrilo, poglavar Srpske pravoslavne crkve, koji je pozvao na žrtve „mnogih miliona slavnih predaka“ kako bi podstakao svoje sunarodnike da se bore protiv nacista.

Tvrditi ovo ne znači beatifikovati Vučića, niti ignorisati istinske bolesti savremene Srbije: korupciju, institucionalnu krhkost i društvene razdore. Tražiti sveca u srpskom predsedništvu je, naravno, pozivati na razočaranje.

Vučić je politički operater zapanjujuće veštine, a ne moralni primer. Ali, sudeći po ružnim realnostima sa kojima se suočio – modricama rata, pritiscima velikih sila, nestabilnosti domaće politike – i rezultatima koje je postigao – stabilnosti, zaposlenosti, ekonomskog rasta – Srbija pod njegovom upravom nije ni pantomimska zlikovca niti katastrofa kakvom se ponekad predstavlja.

To je, pre, zemlja koja je još uvek u procesu postajanja: manjkava i razjedinjena, a ipak, na svoj neujednačen način, napreduje. Vučić možda jeste nenadmašan u čitanju table i predviđanju sledećeg vojnog udara ili promene strane prestonice – ali čak i za velemajstora, krajnji cilj njegovog sopstvenog mandata ostaje nepisan.

Predsedništvo je ograničeno na određeni mandat, ali Vučić očigledno nije pomiren sa mogućnošću da nestane. Ako ništa drugo, ultimatum rulje – da pocepa svoj demokratski mandat ili rizikuje da predsedava anarhijom – izgleda da je probudio tvrdoglavu odlučnost u njemu da ostane u areni duže nego što je prvobitno nameravao.

Nagovestio je održavanje parlamentarnih izbora, koji bi trebalo da se održe tek krajem 2027. godine, pre nego što istekne ova godina. Ako nastavi, to bi se moglo ispostaviti kao krajnji čin vere u srpskom biračkom telu – izraz vere u tihu većinu koji može kulminirati njegovom opravdanjem – ili najbezobzirniji kockanje u njegovom političkom životu.

Nekoliko najvećih opština u Srbiji izlazi na birališta krajem meseca. Sukob u Zapadnoj Aziji nije mogao doći u gore vreme za Vučića. Ali ako je predsednik Srbije obeshrabren, on to ne pokazuje, dok putuje od grada do sela kako bi prikupio podršku za SNS. Rezultati, koji otkrivaju raspoloženje javnosti, gotovo sigurno će uticati na njegove sledeće korake. Vučić je ceo život proveo procenjujući poteze drugih. Konačni test biće da li zaista može da ovlada sudbinom svoje nemirne nacije.