Da li bi sukob NATO-a i Rusije zaista mogao biti „Treći svetski rat“? 1Foto: EPA-EFE/ROMAN PILIPEY

Samo nekoliko dana nakon što je Rusija pokrenula svoju ničim izazvanu invaziju na Ukrajinu, američki predsednik Džo Bajden je upozorio da će svaki direktan sukob NATO-Rusija izazvati „Treći svetski rat“.

Hiperbola Trećeg svetskog rata se od tada nastavlja.

Poslednjih meseci, tehnološki milijarder Elon Mask je više puta na društvenim mrežama upozoravao da postoji pretnja da će sukob eskalirati u svetski rat.

Ali da li je, stvarno, Treći svetski rat?

Iako postoji veoma realna i ozbiljna pretnja od nuklearnog rata i zaista razarajućeg sukoba, ipak bi bilo netačno sugerisati da bi sukob između NATO-a i Rusije odmah i definitivno bio „svetski rat“.

Lekcija istorije – Svetski ratovi

Još tokom borbi koje su se vodile između avgusta 1914. i novembra 1918. niko ih zapravo nije zvao Prvi ili Prvi svetski rat. Međutim, savremenici su to svakako posmatrali kao globalni sukob.

Nemci su bili prvi koji su to predložili krajem 1914, opisujući sukob kao „Veltkrig“ ili „Svetski rat“, dok su ga Francuzi i Britanci nazivali „La Grande Guerre“ i „Veliki rat“, tek kasnije usvojivši termin „Svetski rat“.

Termin je izražavao razmere straha koji je sukob izazvao – ali što je još važnije, razmere na kojima se borio. Od prvih nedelja rata, Nemačka se borila ne samo u Belgiji, Francuskoj i Rusiji, već je bila angažovana u borbenim operacijama u Africi i Kini, dok su njeni ratni brodovi ubrzo bili poslati u misije trgovanja širom sveta. Kada se Otomansko carstvo pridružilo ratu u novembru 1914, sukob se proširio na severnu Afriku i na Bliski istok, od Iraka do Palestine.

Nije baš Prvi svetski rat

Takođe je važno napomenuti da je uprkos nazivu koji je primenjen na Veliki rat tek posle užasa Drugog (1939-45), bilo prethodnih globalnih sukoba.

Sedmogodišnji rat (1756-1763) doveo je do borbi ne samo u Evropi, već i u Severnoj Americi i na Karibima, kao iu Indiji i na Filipinima; dok se za Američku revoluciju možda prvi pucao čuo „širom sveta u Leksingtonu i Konkordu, ali njen poslednji hitac je zapravo ispaljen u Indiji, piše 19fortyfive.

U stvari, ako anglo-američki rat iz 1812. uključite kao deo Napoleonovih ratova, on je uključivao borbe u Severnoj Americi, što Prvi svetski rat nije.

Užasan rat – nije svetski rat

Sukob sa Rusijom bi se s pravom mogao opisati kao zaista zastrašujuća perspektiva, ali bi bilo pogrešno sugerisati da bi bio globalan kao i oni prošli sukobi.

Iako bi Rusija mogla – i vjerovatno bi čak i htjela – lansirati nuklearno oružje na američke gradove, nikako se nije mogla nadati invaziji Sjeverne Amerike. Trebalo bi biti malo straha od zanimanja tipa Crvena zora.

Štaviše, ako bi takav sukob na neki način ostao konvencionalan, ili bi bar upotreba nuklearnog oružja bila ograničena, borbe između NATO-a i Rusije bi bile ograničene na Ukrajinu i istočnu Evropu, možda čak i na Rusiju. Bilo koji pomorski angažman bi verovatno bio ograničen na angažovanje podmornica i podmornica, pošto ruska mornarica nije u stanju da juriša protiv Sjedinjenih Država uz podršku njenih NATO saveznika.

Uostalom, dok bi se NATO mogao suočiti sa pukotinama u svojim temeljima ako dođe do rata, alijansa bi verovatno stala zajedno. Nasuprot tome, Rusija ima malo, ako ih uopšte ima, saveznika koji bi joj se pridružili.

Kina se neće uplesti u sukob u kojem nema šta da dobije. Sirija bi bila momentalno izolovana i preplavljena, a većina bivših sovjetskih država u centralnoj Aziji takođe bi verovatno ostala bez nje. Belorusija bi možda bila jedina država koja bi se pridružila Rusiji, i to samo zato što bi pokleknula pod pritiskom Moskve.

Lekcija istorije II – Rusija nikada nije bila jaka

Bez nuklearnih bombi, NATO-ruski rat bi bio toliko jednostran da bi Moskva mogla da očekuje da će biti zahvaćena brzo kao što je to bio Irak 2003. godine. Ruske mase bi verovatno bile te koje bi osvajače pozdravljale cvećem koje je Moskva očekivala od Ukrajinaca da preda svojim vojnicima. Zašto bi hteli da se bore?

Istorija govori da Rusija nema srca za ozbiljnu borbu.

Osim Velikog otadžbinskog rata (Drugi svetski rat), kada su se Sovjetski Savez i njegov narod borili za svoj opstanak protiv sile koja bi ih porobila/istrebila, Rusija je retko bila na pobedničkoj strani u velikom ratu. U poslednja dva veka, najznačajnije vojne pobede Rusije bile su protiv Otomanskog carstva, nacije u teškom stanju propadanja i propadanja, ili njenih napora da uguši pobunu u zemljama koje je već kontrolisala.

Doživeo je poraz u Krimskom ratu (1853-1856) i ponovo u rusko-japanskom ratu (1904-05). Tokom Prvog svetskog rata srušena je njena vekovna monarhija, a potom i privremena vlada. Istovremeno, boljševici su nastojali da se povuku iz sukoba i kasnije su izgubili kontrolu nad Finskom, baltičkim državama i Poljskom. Od raspada Sovjetskog Saveza, istorija se ponovila jer su pobede Rusije ponovo bile samo protiv malih regionalnih država kao što su Gruzija i Čečenija.

Rat u Ukrajini je samo najnoviji dokaz da je Rusija tigar od papira, drugorazredna svetska sila koja u svom arsenalu ima nuklearno oružje. Njena mornarica je u rasulu, njeno vazduhoplovstvo se oslanja na zastarele bombardere, i prinuđena je da rasporedi tenkove koji su penzionisani pre decenija da bi povećali svoj broj.

Nuklearne bombe su sve što Moskva ima, a ako dođe do rata, to bi moglo da izazove uništenje gradova širom sveta i košta živote stotina miliona. Ali obostrano osigurano uništenje sada je malo verovatno.

Možda neko treba da kaže Vladimiru Putinu da može da povredi NATO, ali bi njegovo i rusko uništenje zaista bilo zagarantovano.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.