Zašto su za Rusiju istoričari opasniji od vojnika?

Za ruskog predsednika, pokoravanje Ukrajine nije značilo samo poraz njene vojske, već i brisanje nacionalne svesti koja se vekovima opirala moskovskoj vlasti, piše novinar David Kiričenko u analizi za Centar za evropske analize.

Ukrajinci dobro razumeju šta je u pitanju i aktivno se bore da očuvaju i šire ono što Kremlj želi da bude zaboravljeno, kao i da uklone simbole nekadašnje imperijalne vladavine. Tako je bilo nakon prve invazije 2014. godine, a još više posle punog napada 2022.

U sklopu nacionalne kampanje dekomunizacije, stotine Lenjinovih spomenika srušene su širom zemlje. Do 2021. godine, poslednji takav spomenik na javnom prostoru je uklonjen. Dok su Lenjini padali, Rusija je istovremeno obnavljala kult ličnosti Josifa Staljina, podižući nove statue diktatora koji je orkestrirao Holodomor – veštački izazvanu glad u kojoj je 1930-ih umrlo možda i četiri miliona Ukrajinaca, dok je sovjetska tajna policija NKVD sprovodila brutalnu kampanju nacionalne represije.

Uprkos Putinovom javnom preziru prema Lenjinu (koga krivi za „stvaranje“ Ukrajine kao zasebne nacije), njegovi spomenici ponovo se pojavljuju na teritorijama pod ruskom okupacijom.

Kako je istoričar Serhij Jekelčik rekao za The Economist, ovi spomenici nisu pitanje komunizma, već dominacije:“U Ukrajini“, kazao je, „Lenjin ne simbolizuje komunizam, već rusku kontrolu“.

A to nadilazi puku simboliku. U ranije okupiranom Hersonu, istoričari su postajali mete. U jesen 2022. godine, Oleksij Palah, stručnjak za istoriju 18. veka, bio je pritvoren skoro mesec dana od strane ruskih snaga.

„Istoričari su opasniji od vojnika“, rekli su mu. „Jer truju ljudima umove“.

U julu su ruske okupacione vlasti u Lugansku uklonile spomenik u obliku granitnog krsta posvećen žrtvama Holodomora, tvrdeći da on „vređa patriotska osećanja stanovnika“.

Desetine sličnih memorijala, kao i obeležja posvećena ukrajinskim kulturnim ličnostima koje je pogubio sovjetski režim, takođe su uništeni na teritorijama pod ruskom okupacijom.

Ova borba za prekrajanje istorije nije nova. Još početkom 2000-ih, Rusija je forsirala „usklađivanje“ udžbenika istorije u Rusiji i Ukrajini – potez koji su ukrajinski istoričari oštro kritikovali kao pokušaj nametanja imperijalne naracije iz Moskve.

U udžbenicima odobrenim od strane Rusije izbrisane su reference na događaje poput Holodomora, dok su ukrajinski nacionalni pokreti minimizirani, a Kijev prikazan kao provincijski gradić — u senci Moskve, predstavljene kao kolevke civilizacije.

Džon Vsetečka, vanredni profesor istorije na univerzitetu Nova Southeastern na Floridi, objašnjava da je „sećanje na Holodomor u Ukrajini snažno i da nastavlja da se prenosi kroz generacije, bez obzira na vremensku distancu“.

Ističe da su Ukrajinci sačuvali i oživeli to pamćenje kako bi „podsetili svet šta se može desiti kada se agresija ne zaustavi na vreme“. Po njegovim rečima, politika sećanja na Holodomor postala je sve prisutnija u javnosti tokom 2000-ih, naročito u vreme Narandžaste revolucije 2004–2005.

„Holodomor je odigrao ključnu istorijsku ulogu u sadašnjem ratu Rusije protiv Ukrajine. Van bojišta, ovaj rat se u mnogim aspektima vodi upravo na polju istorijskog narativa“, zaključuje Vsetečka.

Kristina Huk, vanredna profesorka na Državnom univerzitetu Kennesaw u Džordžiji, ističe da „mnogi Ukrajinci razumeju kako je Putinov plan da slomi Ukrajinu deo duge tradicije užasnog nasilja nad njihovim težnjama ka nezavisnosti i autonomiji“.

Ona objašnjava da je savremeno poricanje Holodomora u Rusiji postavilo temelje za sadašnju kampanju kulturnog i fizičkog uništenja.

„Kada se osvrnemo unazad, možemo videti da su te gorke korene poricanja ukrajinske autonomije nad sopstvenom državom, društvom i istorijskim narativom ponovo iznedrile genocidne plodove“, rekla je Huk.

Uostalom, ruska spoljna politika je postajala sve agresivnija i neprijateljskija prema Zapadu upravo nakon Narandžaste revolucije – ključnog trenutka koji je oblikovao demokratski identitet Ukrajine, ali i trajno preusmerio kurs Kremlja ka nacionalizmu, autoritarnosti i obnovljenoj vojnoj agresiji prema susedima, kao i otvorenom sukobu sa posthladnoratovskim međunarodnim poretkom.

Od tog trenutka, Putin je sve demokratske pokrete počeo da vidi kao direktnu pretnju svojoj vlasti, stalno upozoravajući na opasnosti tzv. „obojenih“ (narodnih) revolucija.

U strahu od širenja tih pokreta „vlasti naroda“, Putin je pokrenuo agresivnu kampanju protiv demokratskih pobuna, čime je postavio temelje za kasnije invazije na Ukrajinu, kao i za širi obračun sa liberalnim svetskim poretkom.

Danas, kada Putin govori Donaldu Trampu da se moraju rešiti „koreni sukoba“ pre nego što se postigne primirje, zna se tačno šta time misli. On traži potpuno uništenje ukrajinske države i brisanje narodnog pamćenja.