Dugo vremena je kao osnivač agencije „Stratfor“ precizno analizirao i predviđao kako će se kretati događaji na Balkanu i kako će na njih odgovoriti američka administracija. Zajedno smo pre 25 godina u Baton Ružu u Luizijani napravili prvi razgovor za našu javnost i od tada je DŽordž Fridman bio redovan sagovornik naših medija. Već nekoliko godina je na čelu nove analitičke kompanije „Geopolitical Futures“, a uskoro će biti objavljena njegova nova knjiga o promenama u SAD.

Fridman smatra da je rat na Kosovu u kome su delovale jednostrano, imao istorijski značaj za SAD. „Kosovo je bilo odlučujući istorijski trenutak zato što su SAD delovale samostalno i to je svuda stvorilo zabrinutost. Teško je naučiti da budete jedina svetska globalna sila, a SAD nisu bile spremne za tu ulogu. Kosovo je bilo prva lekcija, a onda su došle i druge. SAD se još ne osećaju udobno u toj ulozi i često žele da se isključe iz sveta ili da ga napadnu. To će da se promeni“, kaže Fridman.

Globalna sila mora da oblikuje sebe tako da štiti svoje interese. Nekada će biti agresivna, nekada defanzivna, a najčešće će da ignoriše mnoge koji žele pažnju, navodi naš sagovornik.

* Beograd i Priština počeli su pregovore pod okriljem Evropske unije. Očekuje se da potpišu obavezujući sporazum o normalizaciji odnosa između Srbije i Kosova. Šta je u najboljem interesu Srbije kada se radi o ovom osetljivom pitanju?

– Gledajući sa šireg stanovišta, pitanje Kosova ne mora da bude centralni interes Srbije. Tako da kao cilj treba da se obezbedi sigurnost ekonomskih interesa Srba na Kosovu i za to moraju da se definišu jasni ciljevi. Što više to postaje glavno pitanje u Srbiji, utoliko će biti teže da se definišu ostvarivi ciljevi. U tom kontekstu, nisam siguran da je Evropska unija od pomoći, zato što oni mogu da smatraju da ono što je dobro za Srbiju (i Kosovo) nije uvek od pomoći. Idealno je da srpska vlada govori direktno sa kosovskom vladom i da isključi treću stranu. To će povećati snagu svakog dogovora. Problem je što Srbi i Kosovo žele da okrive „treću stranu“ za rešenje i neminovne ustupke. Postizanje nametnutog sporazuma umanjiće učešće javnosti na obe strane, zato što će smatrati da to nije njihov sporazum. Srbiji je za njeno vlastito dobro potrebno da „deeskalira“ ovo pitanje, pošto vrsta rešenja koje Srbi žele, nije moguće.

* Srbija ne kontroliše Kosovo. To je rezultat vojne akcije NATO i kasnije rezolucije Saveta bezbednosti UN koja je potvrdila suverenitet Srbije na teritoriji Kosova. To je kontradikcija koja ima posledice ne samo na Srbiju, nego i na ostale države. Međunarodno javno mnjenje je veoma podeljeno. Kina i Rusija insistiraju na principu teritorijalnog integriteta. Zapadne zemlje, SAD i EU insistiraju na tome da Srbija ne kontroliše Kosovo i uglavnom su ga priznali kao nezavisnu državu. Kako pronaći racionalan izlaz, ako je on mogućan?

– Racionalan izlaz je suočiti se s realnošću. Ja sam prijatelj Srbije kao što sam to pokazao tokom rata. Srbija je pomogla da se tokom rata u Bosni stvori njen imidž kao opasne zemlje. Nešto je bila propaganda, a dosta toga bilo je tačno. To očekivanje ponavljanja Bosne vodilo je NATO u rat. Srbija treba da se suoči s vlastitim akcijama i da stavi NATO rat u kontekst. Ali, važnije je da se rat dogodio i Srbija nema mogućnosti da to ispravi. Šta Rusi kažu, šta Rusi mogu da urade i šta će Rusi da urade veoma su različite stvari. Imajući u vidu sadašnje raspoloženje SAD, duboko rusko uplitanje značiće i odgovarajući američki odgovor što će Srbiju staviti u položaj žetona u igri na strani slabije strane.

Mađari žive s Trijanonom, Poljaci žive sa gubitkom njihovog istoka, Meksikanci sa američkim osvajanjem njihove severne teritorije. Sve nacije mogu da pronađu da su na neki način definisane silom i nepravdom. Na Balkanu svako živi sa osećanjem da mu je naštetila druga balkanska država. Svi žele da isprave te promene. Zbog toga što je Balkan strateški važan, ti konflikti upliću velike sile. Balkanske zemlje su uvek gubitnici, čak i kada se čini da su pobedile. To je tragedija Balkana. Vekovi netrpeljivosti u regionu isuviše su važni da bi bili prepušteni sami sebi od strane sveta. Sklanjanje od tog procesa srpski je nacionalni imperativ. Rešite kosovsko pitanje što brže možete i idite dalje. NATO rat nije bio prvi balkanski rat nametnut spolja, niti će biti poslednji ako balkanske zemlje ne nađu način da krenu napred od stvarne opasnosti – ponavljanja iskustava prošlosti.

* Da li administracija predsednika Donalda Trampa ima različit pristup kosovskom problemu od prethodnih administracija u smislu prihvatanja nekih novih ideja, poput razmene teritorija, a što ne prihvataju evropske sile, poput Nemačke?

– Situacija na Balkanu trenutno za SAD nije važno pitanje. Bavimo se Korejom, Kinom, Bliskom istokom, Rusijom. Ima dosta različitih ideja koje kruže administracijom, ali pitanje Kosova jednostavno nije pokretačka snaga u američkoj spoljnoj politici. Rekao bih da je glavni cilj američke politike da region bude miran i sve dok je to tako, sumnjam da će SAD da se protive bilo čemu što vodi tome ili tome doprinosi, uključujući tu i razmenu teritorija. Razumem da se nemačka kancelarka Angela Merkel tome protivi jer je zabrinuta da bi to moglo da vodi fragmentaciji evropskih država, poput Španije i Belgije i ne želi to rešenje. Moje mišljenje, pošto su granice Srbije već promenjene tokom rata, je da nema razloga da sadašnje granice budu svete. To je razlog zbog koga ja podržavam dogovor da se isključi treća strana i da se postigne dogovor dve strane kojih se to tiče.

Spoljne sile sprovode svoje interese, što je posebno slučaj Nemačke koja predvodi evropsku politiku. Te spoljne sile isključuju određena rešenja koja mogu da funkcionišu. Rešenje je da Srbija: prvo prizna realnost koja joj je nametnuta i počne proces povratka nacionalnog suvereniteta isključivanjem trećih strana, suočavajući se s činjenicama i stvarajući rešenje na Kosovu koje to zadovoljava. Ako to ne zadovoljava Berlin ili Moskvu, to je prihvatljivo. Ja znam da ovo nije način na koji Srbija razmišlja o nacionalnom suverenitetu, ali ja imam na umu da je nacionalni suverenitet realizam od strane Beograda, a kreiranje njegove budućnosti jeste direktno pregovaranje s Kosovom. Suverenitet nisu samo zemlja i teritorija, nego, još važnije, psihološko stanje gde je Srbija istovremeno ultrarealistična i samostalna u odnosima s drugima, čak i s Kosovom.

* Zašto su mnogi Amerikanci iritirani Trampovim odnosom prema Rusiji i Putinu i zašto je teško za američki spoljnopolitički establišment da normalizuje odnose s Rusijom?

– U najvećoj meri Amerikanci su veoma malo pažnje poklonili sastanku Trampa i Putina. Trampove pristalice ga podržavaju, a protivnici osuđuju, ali većina je ravnodušna. To može da izgleda drugačije, ako čitate novine, ali su mediji mnogo više uključeni od čitalaca. NJih u zemlji od 300 miliona mnogi ne čitaju.

* Putin je imao konstruktivnu ulogu i podržavao je većinu američkih akcija do 2008. kada je počelo širenje NATO prema Gruziji i Ukrajini. Zašto je širenje NATO važno za SAD kada se čini jasnim da Evropljani ne žele da se bore širom sveta za SAD? Da li je u tom smislu NATO doista prevaziđen, mada Evropa nema zamenu za njega u drugom bezbednosnom konceptu?

– Rusko držanje postalo je neprijateljsko posle rata na Kosovu, kada SAD nisu dozvolile da Rusija učestvuje u mirovnim snagama na Kosovu, što su Rusi mislili da im je obećano. Pogrešno je misliti da je sadašnja američka politika u regionu NATO politika. Nije da su odvojene, ali pošto imaju veoma ograničenu vojnu moć, one su irelevantne. Američke snage u Poljskoj blokiraju potencijalne ruske akcije na severu Evrope, a u Rumuniji blokiraju ih na Karpatima. Nije verovatno da će Rusi da krenu, ali za Amerikance ovo su jeftina i malo rizična razmeštanja snaga i obezbeđenje od ruskih akcija. Amerika ne zna šta će Rusija da učini i verovatno ne znaju ni Rusi. Ali, ovo je malo preventivno prisustvo, koje je mnogo više povezano sa SAD, nego sa NATO.

* Nedavno smo videli neobičnu Trampovu posetu Evropi gde je pokazao nezadovoljstvo NATO, Nemačkom, Velikom Britanijom. Šta je razlog tom nezadovoljstvu, priroda predsednika Trampa ili dublji razlozi čiji je Tramp samo izraz?

– SAD su već dugo nezadovoljne NATO i Nemačkom. Tramp ih je izgrdio u smislu koji je veoma uobičajen u SAD. SAD su angažovane u Koreji, Južnom kineskom moru i na Bliskom istoku. NATO nije angažovan na područjima koja brinu Amerikance, ali očekuje da SAD budu angažovane u Evropi. Dodatno ovome je da je NATO vojni savez, a vojni savez može da postoji samo ako svi partneri imaju vojne snage, onda možete da vidite da SAD imaju obaveze u Evropi kao i naši NATO partneri, ali samo SAD troše novac koji je potreban za vojne kapacitete. Americi nije jasno da Evropa, posebno Nemačka, koja je četvrta najveća svetska ekonomija, nema bilo kakav značajan doprinos NATO. To je ozbiljno pitanje u SAD već godinama, ali su raniji predsednici postavljali to veoma diplomatski. Tramp je to učinio veoma nediplomatski. Ali, van vašingtonskog establišmenta to nije dovelo ni do kakvog masovnog neslaganja. U očima mnogih, Nemačka je ta koja je izdala NATO, a ne SAD.

* Pre susreta s ruskim predsednikom, Tramp je otkrivio SAD za najniži nivo odnosa dve zemlje. Da li je bio u pravu i na koji način SAD mogu da se okrive?

– On je možda u pravu, ali onda Putin ima problem. Sa američkog stanovišta, Rusija je iritirajuća, ali nije u stanju da zapreti SAD. Amerika ima trupe na ruskoj granici. Tako, ako se odnosi pogoršaju, a već jesu, to je opasnije za Rusiju, nego za SAD.

* Verujete li da je Rusija igrala neku ili odlučujuću ulogu u američkim izborima? Čini se da je u to teško poverovati, ali to ne bi bilo prvi put da SAD preteruju u oceni ruske pretnje.

– Rusi su verovali da je ukrajinska pobuna bila organizovana od Amerike. Verujući u to, verovatno je da su Rusi nastojali da odgovore i imali su nekoliko političkih opcija, od kojih su izabrali hakovanje. Problem je da je to bila katastrofa za Ruse. To nije odlučilo izbore, ali su uspeli da okrenu Demokratsku partiju u Kongresu protiv Rusije, a to je istorijski bila partija koja je favorizovala poboljšanje odnosa s Rusijom. Sada demokrate traže više sankcija protiv Rusije. Što se odnosi više pogoršavaju, stvara se sve veći antiruski konsenzus u SAD. SAD uvode teške sankcije protiv Rusije, ali Rusija ima samo nekoliko opcija da odgovori. Mislim da je to bio ruski odgovor na Ukrajinu i ruska katastrofa.

* SAD i Rusija imaju više spornih problema, od bilateralnih pitanja do svetskih problema: Bliskog istoka, Evrope, energije, Ukrajine…

– Postoji samo nekoliko mesta gde Rusija fundamentalno preti američkim interesima. Sirija je mesto gde je Rusija delovala, ali tamo nemaju fundamentalne interese ni Rusija, ni SAD. Trenutno, SAD su više okrenute Aziji. To je sada region s našim najvećim interesima, a Rusija tamo nije relevantna. Sve dok je linija Poljska-Rumunija nedirnuta, mi razmenjujemo teške reči sa Rusijom, ali imamo samo nekoliko gorućih pitanja.

„Iluzija moći“ Rusije i Kine

– SAD proizvode četvrtinu svetskog bogatstva i one su jedina globalna vojna sila. Kina ne može da se umeša u Evropi. Rusija ne može da ima veliki izvor kapitala. To nije razmišljanje o svetu koji definiše supersila, nego njena objektivna moć. Realnost je da su SAD dominantna sila od kolapsa Sovjetskog Saveza. To ostaje tako i nema ozbiljnog izazova. Kina i Rusija žele, ali to ne stvara moć, samo iluziju moći.

Prirodna neslaganja s Evropom

* Gde je mesto Evrope u novom svetu, jer smo videli američkog predsednika koji naglašava takmičenje sa Evropom i EU, a ne saradnju?

– SAD smatraju Evropu nekooperativnom, koja uvodi antimonopolske zakone protiv IT kompanija i menja poreske ugovore. Slično tome, SAD smatraju da Evropa potkopava NATO. Prva stvar koju bi Evropljani trebalo da učine, jeste da priznaju svoju ulogu u slabljenju hartija od vrednosti. Evropski interesi su različiti od američkih, tako da su neslaganja prirodna.