Hoće li Putin završiti kao mnogi ruski lideri pre njega? 1Foto: Shutterstock/plavi011

Rusija jako loše pristupa ratu u Ukrajini, opšteprihvaćena je teza među evropskim i svetskim spoljnopolitičkim analitičarima.

I dok se činilo da su se za Rusiju stvari stabilizovale nakon relativnog napretka proletos, ona je osramoćena nakon septembarskih ukrajinskih protivofanziva, piše Index.hr.

Putinov odgovor? Referendumi, mobilizacija i pretnje nuklearnim napadom

Ukrajinske oružane snage zauzele su više od 2.500 kvadratnih kilometara svoje zemlje pod ruskom okupacijom. Među oslobođenim gradovima su Kupjansk i Izjum. Smatra se to najvećim uspehom ukrajinske vojske od povlačenja ruskih snaga iz oblasti oko Kijeva.

Odgovor ruskog predsednika Vladimira Putina? Delimična vojna mobilizacija. Drugim rečima, u vojsku su počeli da se pozivaju rezervisti, odnosno ljudi koji su odslužili vojni rok.

Drugi odgovor je referendum za ujedinjenje Rusiji za stanovnike samoproglašenih republika Donjecka i Luganska, kao i regiona Herson i Zaporožje.

Kako je pisao CNN, postoji i sve veća nuklearna pretnja. Putin je uveo svoju ratobornu retoriku upozoravajući prošle nedelje da će Rusija „koristiti sve raspoložive sisteme naoružanja” kao odgovor na nepostojeće nuklearne pretnje NATO-a.

Putinovi zvaničnici su bili izuzetno jasni: oni žele da se upotreba nuklearnog oružja smatra realnom mogućnošću, a ne blefom, kako je i sam Putin rekao.

Rusi beže, svet se smeje stanju njihove vojske

Ali sve ovo je na tankim nogama. Što se tiče mobilizacije, poznata su ruska bekstva preko granice. Avio karte za destinacije za koje Rusima nije potrebna viza brzo su rasprodate.

Svet se smeje i puškama koje su date mobilisanim Rusima. Kao što se vidi na snimku iz časopisa za istraživačko novinarstvo Bellingcat, u pitanju su zarđali kalašnjikovi.

Referendumi? Oni su nezakoniti prema međunarodnom pravu, a Ukrajina, Sjedinjene Američke Države i ostatak NATO-a su već jasno stavili do znanja da taj potez neće dobiti pravno priznanje i da će dovesti do novih sankcija.

Nuklearno oružje ostaje, ali sve više stručnjaka istupa sa analizama koliko su Rusi inferiorni u odnosu na Zapad.

„Ako Rusi koriste nuklearno oružje, naravno da imamo mogućnost da odgovorimo na isti način, ali imamo i konvencionalno oružje ogromne snage koje možemo da upotrebimo. Da sam sada na jednom od ruskih brodova u Crnom moru, ne bih išao da spavam mirno“, rekao je penzionisani britanski general i bivši komandant Generalštaba britanske vojske Ričard Denat.

Ali Putin čini ove poteze kako bi držao glavu iznad vode. Koliko je realna mogućnost da ga ova voda udavi, da se u Rusiji dogodi državni udar?

Istoričar Katanić: U Rusiji je i dalje prisutan koncept cezaropapizma

Razgovarali smo sa istoričarem i pravnikom Filipom Katanićem, doktorandom istorije na temu Prvog svetskog rata, autorom knjige Galicija 1914. Pravi rat, Hrvati i sudbonosna bitka Austrougarske.

„Prevrati ili nasilno svrgavanje lidera i vodećih ljudi na vlasti imanentni su ruskom političkom sistemu, što je posledica istorijskog nasleđa koje crpi kontinuitet iz srednjovekovnih kneževina stvorenih na ruskom etničkom prostoru.

Ovaj specifični politički sistem, koji se razvio u Rusiji i koji je iznedrio poseban ruski ustavni poredak, koji se suštinski razlikuje od zapadnih ustavnih poredaka, do danas se nije odvojio od koncepta cezaropapizma, bez obzira na današnje jasno odvajanje sekularnog od duhovnog autoriteta.

Ovaj koncept priznaje jednog apsoluta na vrhu hijerarhijske strukture kao jednog vrhovnog komandanta, vojnog i civilnog, čija vlast nije ograničena ustavom i zakonima. Zato ovaj glavnokomandujući snosi odgovornost za trenutne neuspehe, a ne za dugoročne odluke ili loše upravljanje državom.

Iako je u vrhu sistema, odgovornost je samo njegova, dok se odgovornost celokupne državne politike i sistema koji je taj vrhovni komandant izgradio ne dovodi u pitanje. Na taj način se ne dovodi u pitanje strategija i pravac spoljne politike, koji je u slučaju Rusije planiran za narednih 100 godina“, kaže on.

Svrgnuli Nikolaja II Romanova

On ističe da su najbliži primeri lične odgovornosti ruskih lidera slučajevi Mihaila Gorbačova i Borisa Jeljcina.

„Pod optužbom za izdaju nacionalnih interesa pokušan je državni udar i njihovo nasilno uklanjanje sa vlasti. Međutim, ovo je samo najnoviji primer. Ruski nasilni puč mimo ustavnih okvira seže još dalje u prošlost.

U Prvom svetskom ratu, car Nikolaj II, posle neuspeha ruske carske vojske na bojnom polju jula 1915. godine, Romanov je preuzeo vrhovnu komandu nad vojskom i time preuzeo ličnu odgovornost za dalji tok rata.

Posle godinu i po daljih neuspeha i poraza, došlo je do revolucije i rušenja carizma, jer je car Nikolaj II smatran odgovornim za neuspehe u ratu, pa je proglašena privremena vlada koja je nastavila rat.

Dakle, Februarska revolucija nije svrgnula cara da okonča rat, već da svrgne vodećeg čoveka na vrhu strukture.

Objektivno gledano, za poraze nije toliko kriv car lično, već je uzrok bila kombinacija negativnih faktora: korupcija u vojnom sistemu, nesposobni generali, politička previranja u vojsci, nedostatak dosledne i svrsishodne strategije sa jasno postavljen cilj i pogrešne odluke tokom rata.“ objašnjava.

Ubistvo cara Aleksandra II

On navodi i primer ubistva ruskog cara Aleksandra II marta 1881.

„Pod maskom nezadovoljstva u zemlji, ubili su ga anarhisti koji su bili veliki protivnici carizma i monarhije. Ali on je zapravo bio žrtva organizovanog ubistva iznutra.

Aleksandar II bio je veliki reformator koji je društvenim i vojnim reformama hteo da usmeri Rusiju na put moderne građanske države. Sproveo je niz reformi, ukinuo kmetstvo 1861. (Emancipacija muškaraca), pokušao da popravi finansijsku i fiskalnu politiku Rusije i stalno prati trendove iz zapadnih zemalja u cilju podizanja nivoa ruske civilizacije.

Međutim, poginuo je zbog neuspeha ruske vojske u rusko-turskom ratu 1877-78. koji se nije završio ruskim vojnim porazom, već je bio veliki diplomatski poraz Rusije, koji nije ostvario glavne spoljnopolitičke ciljeve Rusije.

To su hegemonija na Balkanu i prodor Bosfora i Dardanela, koji su i danas spoljnopolitički ciljevi Rusije. car Aleksandar II imao je ličnu odgovornost kao vrhovni vođa, ali je zadirao i u prava ruske feudalne i društvene elite.

Ovaj vladar je interese ruske države stavio ispred svojih ličnih interesa, pa je problem nastao jer su elite svoje interese predstavljale kao interese ruske nacije, odnosno Ruske imperije. I čim car nije zaigrao političku igru koju su zamislili, oni su ga se rešili“, kaže on.

Pavla I ubili su pijani ruski oficiri

Otišao je još dalje u istoriju.

„Imamo i primer ruskog cara Pavla Prvog, koji je ubijen 1801. Vladao je u vreme Napoleonovog dolaska na vlast, u vreme kada se Rusija sukobila sa Francuskom. Bio je otac cara Aleksandra Prvog koji je bio u ratu. sa Napoleonom. Prvo je katastrofalno poražen kod Austerlica 1805. i u mnogim drugim bitkama, ali je na kraju, u koaliciji sa mnogim drugim silama, pobedio Napoleona i pobedonosno umarširao u Pariz 1814. godine.

Pavla I ubila je grupa pijanih ruskih oficira tokom posete vojsci 1801. godine. Ubistvo je pravdano carevim bezumljem i politikom kojom je tražio preokret od dotadašnjih saveznika Austrije, Pruske i Velike Britanije i zbližavanje sa Napoleonovom Francuskom.

U stvari, to je bio planirani atentat koji su izvršile strane tajne službe jer je ovaj ruski car želeo da izvrši duboke društvene reforme i promeni rusku spoljnu politiku“, dodao je on.

Povukao je paralelu sa današnjicom.

„Tako je iz istorijskih primera vidljivo da su u praksi ruski lideri, odnosno lideri ruske države, bilo da su to bili carevi, predsednici, premijeri ili generalni sekretari, uglavnom lično odgovorni za svoje postupke.

Oni su politički, ali ne i pravno, odgovorni za kršenje zakona, što je bila posledica nerazvijenosti ruskog političkog i ustavno-pravnog sistema i podele nadležnosti između vladajućih i rukovodećih. On je, dakle, bio odgovoran ne samo kao vladar, koji je iznad aktuelne, dnevne politike, već i kao menadžer da sprovodi politiku.

Pri tome, greška je bila samo njegova, iako je odgovornost bila u velikoj meri podeljena jer politika koju je vodio nije bila lična politika, već politika sistema koji se gradio godinama. U ovom sistemu je bilo mnogo drugih aktera koji su donosili odluke, ali je ipak najveći teret snosio šef sistema.

Šta hoću da kažem? Konkretno danas, Putinovi potezi nisu samo njegovo delo, već sprovođenje dugo planirane odluke o pravcu ruske politike. Putin, s obzirom na to da je na vlasti već 23 godine, nije samo taj koji to sprovodi, već je kreator čitavog sistema, osmišljenog za sprovođenje ovakvih odluka.

Rizik sa kojim je Putin svesno preuzeo odgovornost je da će on biti jedini odgovoran u slučaju neuspeha. Ljudi zaboravljaju da je on zajedno sa grupom saradnika i celim ruskim državnim aparatom 23 godine gradio taj sistem i u tom sistemu donosio odluke o ratu u Ukrajini i sprovođenju ovakve politike“, zaključio je Katanić.

Jeljcinov sukob sa ruskim parlamentom

Što se tiče novije istorije, primer Borisa Jeljcina je relativno noviji. Reč je o ruskoj ustavnoj krizi iz 1993. godine. Spor je nastao oko ustavnih ovlašćenja između ruskog predsednika Borisa Jeljcina i ruskog parlamenta.

Jeljcin je raspustio Kongres narodnih poslanika, a Vrhovni sovjet RF proglasio je odluku neustavnom i nevažećom, što je zapravo državni udar. Sukob, u kome je bilo ljudskih žrtava, okončan je tek pošto su ruski tenkovi pucali na zgradu parlamenta.

Neuspeli pokušaj državnog udara protiv Gorbačova

Pokušaj državnog udara protiv poslednjeg generalnog sekretara Komunističke partije SSSR-a Mihaila Gorbačova dogodio se 1991. godine. Sproveli su ga pojedini članovi Vlade SSSR ujedinjeni u samoproglašeno telo tzv. Državni komitet za vanredne situacije, koji želi da preuzme kontrolu nad zemljom Mihaila Gorbačova.

Razlog je bilo protivljenje Gorbačovljevim reformama poput Perestrojke i najava novog sporazuma o decentralizaciji SSSR-a i prenosu federalnih ovlašćenja na republike.

Pučisti su uglavnom imali svoje protivnike u Moskvi među grupama građanskog otpora i antikomunista Borisa Jeljcina, demokratski izabranog predsednika Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike. Iako je puč propao nakon dva dana kada se Gorbačov vratio na vlast, smatra se da je odigrao ključnu ulogu u raspadu Sovjetskog Saveza.

Hruščov je zbacio Beriju, Brežnjev je zbacio Hruščova

Ako idemo dalje u istoriju, imamo primer šta se dogodilo posle Staljinove smrti. Tada je Staljinov šef tajne policije Lavrentij Berija postao prvi zamenik predsedavajućeg Saveta ministara i ministar unutrašnjih poslova. Zajedno sa Georgijem Malenkovim i Vjačeslavom Molotovom formirao je trijumvirat koji je vodio zemlju.

Ali on je svrgnut nakon intervencije Nikite Hruščova, koji je sazvao sednicu Predsedništva 26. juna 1953. na kojoj je napao Beriju, optužujući ga da ga plaćaju britanski obaveštajci. Molotov je na sastanku govorio protiv njega. Berija je uhapšen i sudio mu je specijalni sud.

Prema kasnijim tvrdnjama, Berija je na kolenima molio za milost, ali su on i njegovi potčinjeni odmah likvidirani. Međutim, prema drugim izvorima, uključujući i njegovog sina, 26. juna 1953. godine, Berijinu kuću su napale vojne jedinice i on je ubijen na licu mesta.

Kako piše Forin afers, Berijino svrgavanje bilo je toliko haotično i tajnovito da je čak i danas, kada je deklasifikovana većina relevantnih arhiva, nemoguće reći šta se tačno dogodilo.

I sam Hruščov je svrgnut. Na sastanku u junu 1957, grupa nezadovoljnih teškaša iz Prezidijuma optužila je Hruščova za diktatorske tendencije i pokušala da ga zbaci sa vlasti. Prema FA, Hruščov je preživeo na vrhu još sedam godina pre nego što je konačno svrgnut u državnom udaru u oktobru 1964.

Na čelu zavere bio je Hruščovljev štićenik Leonid Brežnjev, koji je iskoristio sve veće razočarenje u partiji, ali i opšte nezadovoljstvo Hruščovljevom vladavinom, ponižavanje njegovih kolega i lošu ekonomsku politiku.

Ko bi se usudio da napadne Putina?

Što se tiče Putina, naravno, nemoguće je reći da ga čeka slična sudbina, ali se treba zapitati ko bi se mogao odvažiti na neku vrstu državnog udara.

Kako smo pisali, Putin zavisi od snaga bezbednosti. Reč je o bloku uticajnih bivših oficira KGB-a, za koje se navodi da su već nekoliko meseci sve kritičniji prema njemu. Dakle, ovo su Putinovi savetnici od najvećeg poverenja. Mnogi imaju iskustvo u organizacijama za nacionalnu bezbednost kao što je FSB, naslednik zloglasnog KGB-a Sovjetskog Saveza.

Mnogo je analiza ko bi mogao da bude Putinov naslednik. Forin afers u svojoj analizi navodi da je malo verovatno da bi Putina eventualno mogao da svrgne Sergej Šojgu zbog njegovog narušenog vojnog dosijea, ali i šef Saveta bezbednosti Nikolaj Patrušev, koji je stariji od samog Putina.

Navode i da je bivši predsednik Dmitrij Medvedev pribegao genocidnoj retorici kako bi ostao relevantan, ali i da ga niko ne shvata ozbiljno. Ipak, nešto veće šanse imaju predsednik Državne dume Vjačeslav Volodin, premijer Mihail Mišustin, kao i bivši premijer Sergej Kirilenko ili šef Nacionalne garde Viktor Zolotov.

„Slaba Rusija, sa svrgnutim liderom, ostavlja mnogo nepoznanica“

Na kraju, da pomenemo analizu Majka Martina sa Kings koledža u Londonu, koji je izjavio da je Putin gotov.

„Ovo je bio njegov rat. I ne samo da nije uspeo, već je postigao suprotno od onoga što je rekao da će postići – Rusija je sada izopštena, sankcionisana, ujedinila je svoje neprijatelje i uskoro će njena vojska biti poražena na terenu. kao dobra stvar, ali postoji samo jedna stvar gora od jake Rusije, a to je slaba Rusija.

Slaba Rusija, sa svrgnutim liderom, ostavlja mnogo nepoznanica. Može li doći do državnog udara? Ko dolazi na vlast posle Putina? Ostaje li Rusija cela? Šta se dešava sa nuklearnim oružjem (Rusija ima više od 5.000 bojevih glava)? Dok su oči svih uprte u ono što se dešava u Ukrajini, nadamo se da neko razmišlja o tome šta bi uskoro moglo da se desi u Rusiji“, zaključio je on.

Izvor: Index.hr

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.