„Imam neke taktičke nuklearne bombe koje moram da pregledam. Reci Bajdenu da sam to rekao“: Kako bi izgledao diplomatski razgovor Putina, Šolca i Makrona?

Ljudi koje volim, kojima se divim i sa kojima se obično slažem sada predlažu takvo rešenje za brutalni, imperijalistički rat koji Vladimir Putin vodi protiv Ukrajine, piše Kliford D. Mej, osnivač i predsednik Fondacije za odbranu demokratija (FDD) i kolumnista Vašington tajmsa.

Na primer, Geri Bauer, ugledni predsednik “American Values”, prošle nedelje je pozvao predsednika Džozefa Bajdena da “iskoristi bilo koju polugu da privoli ukrajinskog predsednika Volodimira Zelenskog i ruskog predsednika Vladimira Putin za pregovarački sto što je pre moguće”.

A Džoš Hamer iz Njuzvika, mladi komentator u usponu, napisao je prošle nedelje da bi “svetski lideri trebalo da požure da pregovaraju o mirovnom sporazumu između Rusije i Ukrajine“.

Ali svetski lideri to pokušavaju – ne samo francuski predsednik Emanuel Makron i nemački kancelar Olaf Šolc, obojica već dugo imaju prijateljske odnose sa Putinom.

Da bismo razumeli zašto to nije dovelo do pomaka, zamislite ih kako ćaskaju sa Putininom u Kremlju.

Dijalog ideo otprilike ovako:

Makron: Vladimir Vladimiroviču, moj druže! Hvala vam što ste nas primili! I srećan rođendan!

Šolc: Zdravo, moj prijatelju! Velikih Sedam-Oh (Putin je nedavno napunio 70 godina)! Kako vreme leti!!

Putin: Mani, Šolci, cenim dobre želje. Moj rođendan je bio lep. Alina i ja smo proveli nekoliko dana u mojoj palati na Crnom moru. Ali nisam imao vremena za pravi odmor. Sada sam tako zauzet svojom specijalnom vojnom operacijom protiv ukrajinskih nacista. Ali obojica znate za naciste, zar ne? Huh! Dosta ćaskanja. Šta vam je na umu?
Makron: Samo želimo da budemo od pomoći.

Šolc: Da razjasnimo nesporazume! Da vratimo brod na ravnu kobilicu!

Putin: Uvek pozdravljam iskrene razgovore. Mogu li da vam ponudim malo votke i kavijara, imam dosta?

Šolc: Ne, hvala.

Makron: Pa, možda malo vina?

Putin: Imam lepo belo iz ruskih regiona Gruzije. Nije tako dobro kao tvoj Sancerre, ali mislim da će ti biti zanimljivo. Imam i rakiju iz Jermenije. Nije tako dobar kao vaš konjak, ali Jermenija je sada kako da kažem ponovo aktuelna. (Pucne prstima. Posluga sa belim rukavicama ulaze sa flašama i čašama).

Makron: Dakle: želimo mir. I ti takođe. Da li sam u pravu?

Putin: Hej, šta je sa Bajdenom? Hoda smešno, znaš? I da li on zaista misli da dečaci mogu biti devojčice, a devojčice dečaci? Čoveče, voleo bih da odem nekoliko rundi na džudo strunjaču sa Velikim momkom.

Šolc: Ne morate da brinete o Bajdenu.

Makron: Da, mi govorimo za NATO i Evropsku uniju. Dakle, uz vašu pomoć možemo da rešimo naše nesuglasice na zadovoljstvo svih.

Putin: Šta predlažete?

Makron: Želimo da vam damo ponudu.

Putin: Ponuda? Meni ne treba ponuda. Da li vam je potrebna ponuda? Jer ako to uradiš, daću ti jednu.

Makron: Pa, mislim, svi želimo diplomatsko rešenje, zar ne?

Putin: Dakle, evo ga: prestanite da šaljete oružje i municiju tom jevrejskom komičaru u Kiev – ne u Kijev, inače. Govoriti ruski! I nema više širenja NATO-a. Finska i Švedska ostaju po strani. Litvanija – takođe. Takođe vi popravite gasovode Severnog toka da bih mogao ponovo da vam šaljem gas. Pred vama je hladna zima, Šolci! Ili zavisite od „globalnog zagrevanja“ da biste zagrejali Berlin? Huh! OK, kako vam se čini ponuda?

Makron: Pa, draga moja Vovočka, to su neka vrsta maksimalističkih zahteva. Razmišljali smo da se možda vratimo na status kvo pre 24. februara. Vi zadržite Krim. Možda neki Donbas? Hoće li ruske trupe napustiti druge delove Ukrajine?

Putin: Dobar pokušaj, mladiću. Posetite me ponovo kada budete imali nešto realno da stavite na sto. Slušaj, moram da se vratim na posao. Imam neke taktičke nuklearne bombe koje moram da pregledam. Reci Bajdenu da sam to rekao. I pitajte ga da li će imati više fleksibilnosti nakon izbora. Huh! Treba mi jedna mala usluga – Alina bi volela ovosezonske torbe “Louis Vuitton – svih veličina – i Dom Perignon? Bio bih zahvalan. Au revoir! Tschuss! Do svidania! (Pucne prstima. Vojnici ulaze i grubo prate gospodu Makrona i Šolca).

Završiću ovaj tekst ozbiljno kako i dolikuje ozbiljnoj krizi, piše Kliford D. Mej.

Vladimir Putin je, ističe, tiranin i ratni zločinac. On koristi krstareće rakete da gađa civile i civilnu infrastrukturu da stvori strah. Moramo se nadati da on nije ludak, koji se sprema da upotrebi oružje za masovno uništenje da istrebi one koji odbijaju da mu se potčine, da spreman da eskalira dalje od toga, i ravnodušan prema izgledima da njegova deca i unuci nestanu u nuklearnoj razmeni.

Ali ako je ljut, dodaje, razlog više da se ne popusti njegovoj nuklearnoj uceni.

Jer ako gambit uspe, on će ga koristiti iznova i iznova – kao i vladari Kine, Severne Koreje i Irana ako postanu nuklearno naoružani. Znamo kuda taj put vodi.

Sve dok su Ukrajinci spremni da se bore za slobodu protiv neprijatelja slobode, Amerikanci i drugi slobodni narodi treba da ih podržavaju.

Ne znamo kako se završava bitka koja se vodi protiv Ukrajine. Ne znamo kako se završava širi rat koji se vodi protiv Amerike i slobodnog sveta. Ili smo rešeni da tolerišemo ovu neizvesnost, ili ćemo izabrati poraz – i to ne samo u Ukrajini.

Ali onog dana Putin bude znao da ne može da pobedi ni na bojnom polju ni kroz ucene, to je dan kada će možda tražiti diplomatsko rešenje ili, još bolje, udobniju penziju nego što to čeka većinu tiranina. Tog dana, njegov sastanak sa liderima NATO-a biće sasvim drugačiji od onoga što sam skicirao gore.