Voda kao oružje Irana: Američki profesor analizira potencijalni „rizični pokušaj“ SAD da zauzmu ostrvo Harg

Život u Zalivu oslanja se na „crnu magiju“ pretvaranja nafte i prihoda od nafte u vodu. Ova tehnološka sposobnost podstakla je dinamičan rast regiona, ali sada se nazire kao njegova najveća ranjivost.

Od 1970-ih zemlje Zaliva su prihvatile rešenja za akutnu nestašicu vode, zasnovana na fosilnim gorivima. Danas region proizvodi više od 40 odsto svetske desalinizovane vode u više od 400 postrojenja. Teško je preceniti njihovu zavisnost od desalinizacije, koja obezbeđuje 99 odsto zaliha pijaće vode u Kataru, više od 90 odsto u Bahreinu i Kuvajtu, 86 odsto u Omanu, 70 odsto u Saudijskoj Arabiji i 42 odsto u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.

Kada su Sjedinjene Države i Izrael prvi put napali Iran, targetirali su vojne lokacije i rukovodstvo zemlje. Ali 7. marta iranski ministar spoljnih poslova Abas Aragči optužio je SAD da su počinile „očigledan i očajnički zločin“ napadom na postrojenje za desalinizaciju i proizvodnju slatke vode na ostrvu Kešm.

„Napad na iransku infrastrukturu je opasan potez sa teškim posledicama“, dodao je, napominjući da su SAD, a ne Iran, postavile ovaj presedan.

Iako je ova tvrdnja i dalje nepotvrđena, njene implikacije su nesumnjive. Aragči je signalizirao potencijalnu promenu u logici rata – vodovodni sistemi, dugo tretirani kao „linije života“ civila i zaštićeni Ženevskim konvencijama, bili su uvučeni u sukob. Njegovo upozorenje je bilo jasno. Ako bi iranska infrastruktura bila napadnuta, postrojenja za desalinizaciju u Zalivu bila bi legitimne mete.

Istog dana, Izrael je bombardovao oko trideset skladišta nafte u Teheranu i obližnjoj provinciji Alborz. Nafta se izlila na ulice dok je tamna izmaglica dima i toksičnih isparenja zahvatila glavni grad. Iran je od tada odgovorio proširivanjem svojih ciljeva širom regiona.

Bahrein je 8. marta objavio da je Iran naneo „materijalno oštećenje“ jednom od njegovih postrojenja za desalinizaciju iako su vlasti pojasnile da „nije bilo uticaja na snabdevanje vodom ili kapacitet vodovodne mreže“.

Rat je od tada eskalirao. Udari sa obe strane pogodili su sve vrste civilne infrastrukture, od hotela do aerodroma, brišući gotovo svaki postojeći tabu i crvenu liniju. Među najzabrinjavajućim su udari na ili u blizini nuklearnih postrojenja.

Iran je ciljao grad Dimona, samo nekoliko kilometara od Centra za nuklearna istraživanja Šimon Peres Negev. Izrael je izvršio napad blizu iranske nuklearne elektrane u Bušeru, primoravajući rusko osoblje Rosatoma na evakuaciju, a nedavno je napao i iranski pogon za preradu uranijuma u ​​Jazdu i kompleks za tešku vodu Kondab.

Ali globalna pažnja je usredsređena na infrastrukturu fosilnih goriva. Francuski ministar finansija Rolan Leskur je 25. marta rekao da je 30-40 odsto kapaciteta za rafiniranje u Zalivu oštećeno ili uništeno, uklanjajući 11 miliona barela dnevno sa međunarodnog tržišta i izazivajući naftnu krizu, posebno u Aziji. Štaviše, iranski udari na katarska postrojenja Ras Lafan uništili su 17 odsto kapaciteta zemlje za izvoz tečnog prirodnog gasa.

Kako su cene nafte skočile, a Ormuski moreuz ostao uglavnom zatvoren, američki predsednik Donald Tramp je 21. marta izdao oštar ultimatum, preteći da će „uništiti“ iranske elektrane ako zemlja ponovo ne otvori moreuz u roku od 48 sati. Kao odgovor, portparol iranske vojske Ebrahim Zolfakari upozorio je da će Islamska Republika uzvratiti napadom na regionalnu infrastrukturu, uključujući „postrojenja za desalinizaciju vode“.

Ubrzo nakon toga, prorežimski Telegram i kanali društvenih medija počeli su da šire jezivu listu potencijalnih meta, uključujući postrojenja za desalinizaciju u Saudijskoj Arabiji Ras el-Hairu i Šuaibi, postrojenje za desalinizaciju u Tavili u UAE i nuklearnu elektranu Barakah.

Kako objašnjava Kan Kasapoglu iz Instituta Hadson, ranjivost infrastrukture za desalinizaciju je drugačija kategorija rizika. Za razliku od poremećaja na tržištima nafte, koji prvenstveno izazivaju ekonomske posledice povećanjem cena i ograničavanjem ponude, napadi na postrojenja za desalinizaciju „direktno ugrožavaju svakodnevni opstanak u nekim od država sveta koje najviše oskudevaju vodom“.

Suočen sa rastućim pritiskom, Tramp je iznenada najavio petodnevnu pauzu u napadima na iranske elektrane samo nekoliko sati pre otvaranja američkih tržišta 23. marta, s ciljem da stabilizuje cene nafte; kasnije je produžio rok do 6. aprila.

Uprkos Trampovim tvrdnjama da se vode razgovori sa Iranom (što je Islamska Republika negirala), tekuće raspoređivanje američke vojske u regionu ukazuje na moguću eskalaciju. Trampova administracija je takođe odbila da isključi mogućnost zauzimanja ostrva Harg – kroz koje protiče 90 odsto iranskog izvoza nafte – kao deo sveobuhvatnih napora da se osakati iranska ekonomija i primora na ponovno otvaranje Ormuskog moreuza.

Ako bi SAD napravile takav potez, zemlje Zaliva bi verovatno snosile najveći teret odmazde. Nakon ranijih američkih udara na ostrvo Harg, Iran je optužio UAE da olakšavaju napade. Mohamed Bager Galibaf, predsednik iranskog parlamenta, upozorio je 25. marta da ako Amerika i Izrael okupiraju iransko ostrvo uz podršku regionalne sile, „sva vitalna infrastruktura te regionalne zemlje će bez ograničenja postati meta neumornih napada“.

Iako Galibaf nije bio eksplicitan, upozorenje se verovatno odnosi na UAE i ostrva Harg i Larak, ali može aludirati i na sporna ostrva Abu Musa i Veliki i Mali Tunb, koje je Iran zauzeo 1971. godine.

Iranski režim se bori za svoj opstanak. Ne može direktno da pobedi SAD ili Izrael, ali može da nanese široku ekonomsku patnju i zategne odnose između SAD i Zaliva, kao i među šest članica Saveta za saradnju zemalja Zaliva.

Dok vreme ističe do Trampovog roka, hoće li SAD ugroziti sisteme za desalinizaciju u Zalivu u rizičnom pokušaju da zauzmu ostrvo Harg i ponovo otvore Ormuski moreuz? Ako Iran uzvrati „bez ograničenja“, posledice bi mogle da unište „kraljevstva slane vode“ Zaliva.

Autor je vanredni profesor istorije i direktor Centra za Bliski istok na Univerzitetu u Juti.

Autorska prava: Project Syndicate, 2026.

www.project-syndicate.org