Istina o pogromima u Sumgajitu, „Tragediji Hodžali“ i anti-jermenskoj politici Azerbejdžana 1Foto: EPA-EFE/LUSI SARGSYAN / PHOTOLURE PICTURE MADE AVAILABLE TODAY

Jermeni širom sveta 27. februara se sećaju žrtava anti-jermenskog pogroma u Sumgajitu.

Poslednje godine SSSR-a bile su obeležene pokušajima mirovnog apela naroda Arcaha (Nagorni Karabah) da ostvare svoje pravo na samoopredeljenje, ali na zakonite zahteve ovih ljudi nažalost nije odgovoreno razumevanjem i dijalogom, već nasiljem, deportacijama, predumišljenim masakrima i na kraju – ratom.​

Politika ksenofobije i etničkog čišćenja jermenskog stanovništva, usvojena azerbejdžanskim rukovodstvom, eksplicitno se manifestovala 27- 29. februara 1988. u azerbejdžanskom gradu Sumgajitu – udaljenom 26 km od Bakua, gde je jermensko stanovništvo bilo podvrgnuto masovnim ubistvima i zverstvima neizrecive okrutnosti pod motom „smrt Jermenima“.

Masakre je osudila međunarodna zajednica, čiji je izraz bila rezolucija Evropskog parlamenta od 7.jula 1988. koja je masakr u Sumgajitu definisala kao anti-jermenski pogrom koji predstavlja pretnju sigurnosti Jermena koji žive u Azerbejdžanu.

Ta zlodela bila su upravo razlog zbog kojeg je dobitnik Nobelove nagrade za mir Andrej Saharov napisao da „čak i ako su neki sumnjali u to pre Sumgajita, niko više ne vidi moralnu obavezu da insistira na teritorijalnom jedinstvu Nagorno Karabahske autonomne oblasti i Azerbejdžana nakon što se dogodila ova tragedija“.​

Sumgajitski zločin bio je prvi masovni zločin zasnovan na etničkom identitetu u Evropi od kraja Drugog svetskog rata, a sve sledeće vlade Azerbejdžana preferirale su prećutkivanje istine o tragediji, ukrivajući njene prave uzroke.

Nekažnjivost prema njenim organizatorima otvorila je put etničkom čišćenju sprovedenom širom Azerbejdžana, koji je svoj vrhunac dostigao tokom krvavih masakra i masovnih deportacija Jermena iz Bakua u januaru 1990., što je kasnije dovelo do pune vojne agresije na narod Nagornog Karabaha.​

Sumgajitski pogromi označili su početak sukoba oko Nagornog Karabaha, kada je Azerbejdžan na mirovni apel naroda Nagornog Karabaha na samoopredeljenje odgovorio masovnim nasiljem i pogromima Jermena.

To je u stvari formiralo suštinu sukoba oko Nagornog Karabaha: da se obezbedi sigurnost ljudi u Arcahu kroz vršenje njihovog prava na samoopredeljenje.​

Ako su odgovor zvaničnog Bakua na težnju naroda Nagornog Karabaha da ostvare svoje pravo na samoopredeljenje bili pogromi i etničko čišćenje jermenskog stanovništva, reakcija na praktičnu primenu tog prava 1991, zasnovanu na tada postojećem zakonodavstvu SSSR-a i međunarodnim normama, bio je rat velikih razmera protiv tek nezavisnog Arcaha, praćen grubim kršenjem Međunarodnog Humanitarnog Prava.​

Pre tačno 29 godina, azerbejdžanske oružane snage započele su višemesečno granatiranje glavnog grada Nagornog Karabaha – Stepanakerta, koji je u to vreme postao sklonište za izbeglice koje su bežale od pogroma u Sumgajitu, Bakuu i drugim gradovima Azerbejdžana. 13. februara 1992. godine, kršeći međunarodne konvencije, Azerbejdžan je počeo da koristi višecevne raketne bacače BM-21 „Grad“ na stambenim zonama Stepanakerta.

Hodžali je bio jedna od sedam vatrenih baza, korišćenih za granatiranje Stepanakerta. Još u sovjetsko vreme Hodžali je imao važan strateški značaj, jer se nalazio na raskrsnici koja je povezivala Stepanakert sa ostalim regionima Nagornog Karabaha. Štaviše, 1970.-ih je jedini aerodrom Nagornog Karabaha izgrađen pored Hodžali, koji je, tokom blokade Arcaha, bio jedina kapija ka spoljnom svetu.

Tako je do 1992. godine postalo očigledno da je neutralizacija vatrene tačke Hodžali imperativ za fizičko očuvanje stanovništva Stepanakerta i Nagornog Karabaha u celini. Operacija za neutralisanje vatrene tačke Hodžali započela je 25. februara 1992.

Mesecima su snage samoodbrane Nagornog Karabaha svim mogućim sredstvima, obaveštavale azerbejdžansku stranu o ovoj operaciji, njenim ciljevima i humanitarnom koridoru ostavljenim za evakuaciju stanovništva iz Hodžali. Pa zašto onda Azerbejdžan nije uspeo da organizuje evakuaciju stanovnika Hodžali?​

Azerbejdžan i dalje iskrivljuje činjenice vezane za krvave događaje u blizini grada Agdama, koje oni nazivaju „ tragedijom Hodžali “.

Već same činjenice tih događaja pokreću mnoga pitanja, a azerbejdžansko rukovodstvo, čak i posle tri decenije i dalje više voli da odgovore drži iza sedam brava.​

Ramiz Fataliev, predsedavajući Komiteta za istragu događaja iz Hodžali, napomenuo je u intervjuu da se 22. februara, nekoliko dana pre događaja iz Hodžali, održala sednica Saveta za nacionalnu bezbednost u prisustvu predsednika, premijera, šefa KGB-a i drugih, na kojima je doneta odluka da se ljudi iz Hodžali ne evakuišu.

Kao što je pomenuto, snage samoodbrane Nagornog Karabaha ostavile su za one, koji su ostali u Hodžali, humanitarni koridor, od kojih je većina sigurno stigla do Agdama. Na nesreću, grupa stanovnika koja je uspešno prešla teritoriju pod kontrolom Jermenije, nije stigla do Agdama na teritoriju pod kontrolom azerbejdžanske strane.

Štaviše, sami Azerbejdžanci ne samo da svedoče samo činjenicama ove tragedije koje se pažljivo insceniraju, već i govore o svojim unutrašnjim političkim implikacijama.

Prvi predsednik Azerbejdžana Ajaz Mutalibov otvoreno je izneo svoja pitanja i ocenu događaja u čuvenom intervjuu češkoj novinarki Dani Mazalovoj (Nezavisimaja Gazeta, 02.04.1992).

Azerbejdžanski istraživački novinari poput Čingiza Mustafajeva govore o glavnim zločinima počinjenim tokom Agdamskih događaja – osakaćivanju tela koja su otkrivena nekoliko dana nakon događaja, preispitujući ko je mogao biti dirigent takvih zločina kada se ništa slično nije videlo na mestu tokom prethodnih dana snimanja.

Vredi napomenuti da je teritorija na kojoj su tela otkrivena bila pod azerbejdžanskom kontrolom …​

Ne iznenađuje da u Azerbejdžanu nema nikakve tolerancije prema sumnji, sumnjičavosti ili istraživačkom novinarstvu u zvaničnoj verziji „Hodžali događaja“.

Oni koji su se usudili da otvoreno govore o tim događajima, ili su ubijeni ili zatvoreni poput novinara Čingiza Mustafajeva i Ejnule Fatulajeva, ili prognani kao prvi predsednik Azerbejdžana Ajaz Mutalibov.​

Azerbejdžansko rukovodstvo još nije odgovorilo na pitanja koja su postavili sami Azerbejdžanci.

U međuvremenu je gotovo zavladala umetnost iskrivljavanja gore pomenutih činjenica kako bi okrivila druge za njihove zločine i izbegla odgovornost, pokušavajući da stvori izmišljenu protivtežu masakrima koje je izvršila nad Jermenima u Sumgajitu, Bakuu, Kirovabadu i drugde.​

Tokom skoro tri decenije azerbejdžanske vlasti su preusmerile taktiku procene – sa optuživanja žrtava u organizovanju pogroma na veličanje počinilaca potonjih. Samo je odsustvo volje azerbejdžanske strane da preuzme odgovornost za masovna i teška kršenja ljudskih prava i njihova genocidna namera prema Jermenima i dalje ostaju nepromenjeni.

Otkrivanjem svojih namera da sprovode politiku promene demografije Arcaha, smanjujući broj jermenskog stanovništva, azerbejdžanske vlasti su potvrdile opravdanost primarnih zabrinutosti jermenske strane u vezi sa egzistencijalnom pretnjom fizičkoj bezbednosti naroda Arcaha kako 1988., tako i danas.​

Sumgajitski događaji stvorili su presedan nekažnjavanja, pa čak i veličanja za ubistva mirnih jermenskih građana, čemu smo kasnije bili svedoci tokom masakra Jermena i negde drugde u Azerbejdžanu.​

Rukovodstvo Azerbejdžana nastavlja da ubrizgava mržnju prema Jermenima, zvanično promovišući anti-jermensku mržnju u svom društvu, dok su dehumanizacija Jermena i veličanje zločina nad Jermenima i njihovih počinioca postali jedan od temelja unutrašnje politike države i vladajuće elite.

Podstiču se takvi zločini kao što je brutalno ubistvo jermenskog oficira Gurgena Margarjana, kojeg je 2004. godine u snu ubio i obezglavio Azerbejdžanac Ramil Safarov, kada su njih dvojica bili upisani na NATO kurs obuke u Budimpešti.

Ubica je kasnije proglašen nacionalnim herojem Azerbejdžana. Izveštaj Evropske komisije protiv rasizma i netrpeljivosti Saveta Evrope (ECRI) za 2016. godinu o Azerbejdžanu ukazuje: „Vlasti su 2012. pomilovale, pustile i unapredile Ramila Safarova, koji je u Budimpešti osuđen na doživotni zatvor zbog ubistva jermenskog oficira, ne uzimajući u obzir rizik negovanja osećaja nekažnjivosti za počinioce rasističkih zločina“.​

Tokom velike ofanzive u aprilu 2016. na narod Nagornog Karabaha, azerbejdžanske oružane snage, u pograničnom selu Tališ, kao i u drugim mestima Nagornog Karabaha, izvršile su egzekucije u stilu ISIL-a osakativši tela i paradirajući odsečenim glavama, birajući svoje ciljeve među osetljivim grupama kao što su starije osobe, žene i pripadnici jezidske verske manjine.

Počinioci ovih zločina nisu osuđeni, ali su ih, uz druge slične zločince, najviše azerbejdžanske vlasti pozdravile kao vojne pobednike.​

Izveštaji Evropske komisije protiv rasizma i netolerancije Saveta Evrope prepoznaju Jermene kao ranjivu grupu u Azerbejdžanu. Na primer, Savetodavni komitet Okvirne konvencije za zaštitu nacionalnih manjina (ACFC) primetio je „persistentni javni narativ oko sukoba oko Nagornog Karabaha identifikujući Jermeniju ili Jermene kao„ neprijatelja “ i otvoreno objavljujući poruke mržnje“ .

Prema drugim izvorima, postoji unutrašnji politički diskurs, baziran na sukobu, i azerbejdžansko vođstvo, obrazovni sistem i mediji vrlo su aktivni i u ocrnjivanju Jermena.

U uslovima ozbiljnih ograničenja slobode izražavanja i slobode medija, vladina anti-jermenska propaganda dovela je do radikalizacije mladih. Izveštaj ECRI o Azerbejdžanu za 2016. godinu ukazuje: „Politički lideri, obrazovne institucije i mediji nastavili su da koriste govor mržnje protiv Jermena; čitava generacija Azerbejdžana je sada odrasla slušajući ovu mrsku retoriku“.​

Zaista, gore pomenuti zločini nisu se dogodili preko noći. Godinama smo svedoci sve većeg nivoa anti-jermenske mržnje i ksenofobije u Azerbejdžanu. Zapravo, slučaj Ramila Safarova dao je ton i podlogu za takve zločine mržnje, jer je njegov zločin u Azerbejdžanu hvaljen kao vredan oponašanja i kao manifestacija patriotizma, dok je on 2004. On postao heroj za školarce i predškolce u Azerbejdžanu.

Upravo ta generacija po uzoru na Ramila Safarova, danas čini ratne zločine, kako nad vojnim osobljem, tako i protiv mirnog stanovništva Arcaha.

Upravo je to osnovni uzrok zašto su agresiju na Arcah koju je Azerbejdžan pokrenuo, pratila brojna gruba kršenja zakona i običaja koji se primenjuju u oružanim sukobima: ratni zločini, uključujući namerno ciljanje civilnog stanovništva i kritične infrastrukture uz upotrebu zabranjene kasetne municije i hemijskog oružja, pogubljenja, nehumano ili ponižavajuće postupanje sa ratnim zarobljenicima i civilnim zarobljenicima, odsecanje glava, sakaćenje mrtvih tela i drugi dobro dokumentovani zločini, usmereni na krajnju svrhu etničkog čišćenja jermenskog stanovništva iz zemlje njihovih predaka .​

Anti-jermenska mržnja i netrpeljivost koja se gaji u Azerbejdžanu dugi niz godina uticali su i na odnos prema jermenskom istorijsko-kulturnom nasleđu, koje se našlo pod pretnjom kulturnog genocida.

Ova zabrinutost zasniva se na činjenici da je Azerbejdžan decenijama odgovoran za sistematsko uništavanje bilo kakvih tragova civilizacijskog prisustva Jermena na teritorijama pod njegovom kontrolom.

Da navedemo nekoliko primera. Ne tako davno, tokom sovjetskog perioda i rata koji je Azerbejdžan započeo 1992-1994, azerbejdžanske vlasti su uništile ni manje ni više nego 167 jermenskih crkava, 8 jermenskih manastirskih kompleksa i 123 istorijska jermenska groblja.

Kontroverzna restauracija crkava u gradu Nidž u regionu Gabala 2004. godine od strane azerbejdžanskih vlasti rezultirala je brisanjem postojećih natpisa na jermenskom jeziku, što je dovelo do odlaska i protesta stranih ambasadora koji su prisustvovali ponovnom otvaranju crkve.

Najzloglasniji čin kulturnog genocida, koji je sproveo Azerbejdžan, bilo je uništavanje nekoliko hiljada džinovskih ugraviranih krst-kamena (hačkara) i nadgrobnih spomenika srednjovekovnog jermenskog groblja Stare Džuge u Nahičevanu tokom 1997-2006. Azerbejdžanska vojska ih je sravnila sa zemljom buldožerima, u mirno doba i daleko od zone sukoba.

Samo u Nahičevanu ukupno je srušeno 89 srednjovekovnih crkava, 5.840 hačkara i 22.000 istorijskih nadgrobnih spomenika, za šta postoji dovoljno dokaza, uključujući fotografije i video zapise, koji dokumentuju ovaj varvarski čin.​

Arcah je sastavni i neodvojivi deo jermenskog kulturnog nasleđa. Kulturni i verski spomenici Arcaha, koji su izvanredni primeri hrišćanske jermenske arhitekture, pružaju materijalne dokaze stalnog prisustva Jermena u regionu i sastavni su deo doprinosa Jermena kulturnom nasleđu sveta.

Azerbejdžan je godinama neumorno istrajavao u pogrešnom predstavljanju jermenskog kulturnog nasleđa, kroz njegovo falsifikovanje i novokomponovanje kao „Kavkaske Albanije“.

Jermensko prisustvo u Nagornom Karabahu bilo je ozbiljan izazov azerbejdžanskim tvrdnjama o indigenciji u regionu.

Stoga Jermenija ima legitimnu zabrinutost zbog sudbine bogatog jermenskog istorijskog i kulturnog nasleđa, oko 4000 spomenika (manastiri, crkve, tipični jermenski krstovi u kamen / hačkari), koji su sada pod kontrolom Azerbejdžana, jer postoji dovoljno razloga verovanju da će Azerbejdžan pribeći namernom uništavanju i / ili prisvajanju.

Ova pretnja je vrlo opravdana s obzirom na višestruke presedane azerbejdžanskog namernog uništavanja jermenskog kulturnog nasleđa tokom mirnog doba i tokom nedavnog rata, kada je nekoliko spomenika jermenskog kulturnog nasleđa, poput katedrale Svetog Spasa Gazančecoc u Šušiju, arheološkog nalazišta Tigranakert, Crkva Svetog Jovana Krstitelja / Kanač Žam i drugi spomenici naišli su na namerni napad, ili azerbejdžanske oružane snage su ih namerno uništile.

Oduzimanje prava ulaska međunarodnih institucija poput UNESCO-a u taj region puka je činjenica koja svedoči o istinskim namerama Azerbejdžana …​

Obeležavamo žrtve sumgajitskih i drugih pogrom Jermena u Azerbejdžanu u pozadini strašnih posljedica rata koji je Azerbejdžan i njegovi saveznici pokrenuli protiv naroda Arcaha.

Rastuća antijermenska mržnja, ksenofobija i netrpeljivost, koji se decenijama gaje u i promovišu se na najvišem političkom nivou, a nikada se na odgovarajući način ne rešavaju, na kraju su svoju manifestaciju našli u ratnim zločinima počinjenim nad jermenskim stanovništvom i jermenskim istorijskim i kulturnim nasleđem tokom i posle poslednjeg rata u Arcahu gde su masovna zverstva, surova ubistva, kao i uništavanje i ilegalna eksproprijacija crkava, groblja i verskih simbola postali uobičajena praksa.​

Štaviše, ksenofobični stavovi i genocidna namera koji podstiču sumgaitske pogrome i masakre Jermena u Azerbejdžanu i dalje predstavljaju direktnu pretnju našim sunarodnicima, koji su trenutno pod azerbejdžanskim starateljstvom.

Za razliku od Jermenije, azerbejdžanska strana nije ispunila svoje humanitarne obaveze prema trilateralnoj izjavi o prekidu vatre 9. novembra 2020, predviđajući razmenu „svih za sve“ ratnih zarobljenika, zarobljenika i drugih pritvorenika, a Azerbejdžan čak nastavlja da hvata i otima Jermene nakon objavljivanja ove izjave.​

Surovi, nehumani i ponižavajući tretman Azerbejdžana prema zarobljenim Jermenima, kako borcima, tako i civilima, nadmašio je sva najgora predviđanja.

Brojni dokazi o stravičnim zločinima koje su počinili azerbejdžanski vojnici na teritoriji Arcaha, uključujući pogubljenja po kratkom postupku i odsecanja glava, dobro su dokumentovani kroz izuzetno uznemirujuće video zapise koji kruže društvenim mrežama, dok čak i repatrirani leševi jermenskih vojnika i civila otkrivaju brojne slučajeve pogubljenja i sakaćenja.

Ironično, jedan od obezglavljenih civila bio je Genadij Petrosjan (69), koji se nastanio u Nagorno-Karabahu nakon što je preživio jermenske masakre počinjene u februaru 1988. u Sumgajitu (Human Rights Watch opširno izveštava o maltretiranju određenog broja jermenskih ratnih zarobljenika, dok je Visoki komesar UN-a za ljudska prava slučaj pogubljenja dvojice zatočenih Jermena nazvao mogućim ratnim zločinom).

Neprekidno prisustvo brojnih džihadističkih stranih terorističkih boraca u redovima azerbejdžanske vojske koji su obučeni da počine zločine, samo dodaje postojeću ozbiljnu zabrinutost zbog sudbine zatočenih boraca i civila jermenskog porekla koji su trenutno u azerbejdžanskom pritvoru.​

Sećamo se ne samo žrtava masakra u Sumgajitu, već i svih onih koji su pali, izdržavajući veliku agresiju Azerbejdžana i Turske na narod Arcaha, koja je odražavala istu genocidnu nameru kao i pre 30 godina.

Azerbejdžansko iskrivljavanje činjenica i dokaza opasna je manifestacija poricanja koja je podsticala i zagovarala mržnju prema Jermenima i promovisala genocidne tendencije u azerbejdžanskim društvu, a sve u službi unutrašnjih političkih interesa onih na čelu zemlje.

Masovna zverstva i etničko čišćenje počinjeno nad Jermenima, nedostatak osude i, štaviše, opravdanost masakra u Bakuu, Kirovabadu, Maragi, Tališu i drugde, anti-jermenska retorika podstaknuta vladom, veličanje Ramila Safarova i drugih ubica Jermena, namerno gađanje oružjem za masovno uništavanje jermenskog civilnog stanovništva i humanitarne infrastrukture tokom poslednjeg rata u Arcahu, kao i pogubljenja, neljudski i ponižavajući tretman ratnih zarobljenika i civilnih zarobljenika, još jednom dokazuju da Nagorno-Karabaški sukob koji je nastao sumgajitskim pogromima nad jermenskim stanovništvom Arcaha, još uvek nije rešen, sve dok bezbednost naroda Arcaha bude obezbeđena ostvarivanjem njihovog prava na samoopredeljenje u okviru mirovnog procesa kopredsedavajućih Minske Grupe OEBS-a.

Komentari

Ovo veb mesto koristi Akismet kako bi smanjilo nepoželjne. Saznajte kako se vaši komentari obrađuju.