Izborni sistem nije naklonjen Trampu

 Svako ko posmatra predsedničko nadmetanje u Sjedinjenim Državama trebalo bi da razume da nacionalna istraživanja javnog mnjenja ne pružaju pouzdanu sliku o tome kako bi izbori mogli da se završe. Zahvaljujući Izbornom koledžu Amerike na kraju nije važno ko je osvojio najviše glasova širom zemlje, već ko je pobedio u kojim državama.

Svaka država dobija određen broj glasova u izbornom koledžu u zavisnosti od veličine njenog stanovništva. Kandidat koji pređe cenzus od 270 elektronskih glasova – dobija predsedničke izbore.

U gotovo svakoj državi kandidat koji osvoji 50,1 odsto glasova naroda biva nagrađen sa 100 odsto elektronskih glasova (jedino se Mejn i Nebraska ne pridržavaju pravila da pobednik uzima sve; oni dele glasove izbornog koledža po kongresnim distriktima). Rezultat je da se glasovi miliona ljudi ne broje. Ako ste republikanac u NJujorku ili Kaliforniji, a u obe države dominiraju demokrate, ili ste demokrata u Vajomingu ili u Misisipiju, državama koje su republikanske, nemojte misliti da je vaš glas za predsednika bitan.

Jedan jedinstveni ishod ovog jedinstvenog sistema jeste da kandidat može osvojiti većinu glasova naroda, ali izgubiti u izbornom koledžu, tesno gubeći u državama sa velikim brojem stanovnika i pobeđujući u nekim manjim državama. To se ne dešava često, ali kad god se dogodi SAD prolaze kroz paroksizam nezadovoljstva zbog ovog naizgled nedemokratskog mehanizma. U poslednjem takvom slučaju, Al Gor je 2000. godine osvojio većinu glasova naroda, ali je DŽordž V. Buš izabran za predsednika.

Zahvaljujući izbornom koledžu, birači ne glasaju za kandidata već za listu elektora – partijskih aktivista, uključujući prijatelje i saveznike kandidata – koji će podržati njihov izbor. Uloga elektora je kratka formalnost; oni se sastaju u državnim skupštinama i glasaju. Ali tada već znamo kako će se završiti, jer se rezultati izbora saopštavaju prema tome ko je pobedio u kojoj državi.

U tom trenutku, brojanje glasova na nacionalnom nivou je besmisleno. Kongres se sastaje i „broji“ elektronske glasove; ali i to je čista formalnost (nadmetanje između Buša i Gora bilo je izuzetak jer nije okončano do 12. decembra, više od mesec dana posle izbora, kada je Vrhovni sud, donoseći pristrasnu i krajnje kontroverznu odluku, glasao sa pet prema četiri da se okonča ponovno brojanje na Floridi, predajući Bušu predsednički mandat).

A sada, evo gde se stvari mogu iskomplikovati i gde rastu mogućnosti za nestašluk: ako niko ne osvoji 270 glasova izbornog koledža, izbori se sele u Predstavnički dom, gde svaka državna delegacija ima po jedan glas, bez obzira na to koliko birača predstavlja. I Vajoming (koji ima 585.000 birača) i Kalifornija (39 miliona) imaju po jedan glas. Uz to, delegacije nisu obavezne da glasaju za kandidata koji je osvojio najveći broj glasova u njihovim državama.

Potom, pošto Predstavnički dom izabere predsednika, Senat bira potpredsednika, a svaki senator ima jedan glas. Teorijski je moguće da Kongres izabere predsednika i potpredsednika iz različitih partija.

Ovaj lavirintski sistem izbora predsednika govori o ambivalenciji osnivača Amerike prema narodnoj demokratiji. Oni su bili sumnjičavi prema rulji – javnosti – koja je terala po svome na osnovu dezinformacija ili nerazumevanja stvari. Glasanje Ujedinjenog Kraljevstva u junu da napusti Evropsku uniju – uprkos savetima stručnjaka i saveznika – izgleda da daje za pravo takvoj bojazni.

Američki osnivači su bili svesni opasnosti vladavine plebiscitom. Aleksandar Hamilton je brinuo zbog davanja vlasti narodu jer „oni retko rasuđuju ili odlučuju ispravno“. Bojeći se „viška demokratije“, oni su uveli institucionalne amortizere između narodne volje i odluka vlade. Do 1913. senatore su birale državne skupštine, a ne direktno birači. I oni su nam dali izborni koledž.

Ovaj sistem ima ogroman uticaj na aktuelnu predsedničku kampanju jer determiniše gde će kandidati trošiti svoje vreme i novac. Svega desetak država se smatra „ljuljajućim“ državama koje mogu glasati za bilo koju od dve partije; ostale države su „sigurne“, bilo za jednu ili drugu stranku.

Naravno, političke procene nekad mogu da omanu i da neka država iskoči iz svoje kategorije. Ali ovih deset „bojišnih“ država treba gledati kao nagoveštaj koji će biti rezultat izbora. One mnogo više govore o ishodu nego nacionalna istraživanja javnog mnjenja.

Na primer, Kalifornija i NJujork su u tolikoj meri na strani demokrata da je jedini razlog što se kandidati tamo pojavljuju prikupljanje novca. Nasuprot tome, Ohajo – taj dragulj na kruni „ljuljajućih“ država jer tradicija kaže da republikanac ne može postati predsednik, a da tamo ne pobedi – kandidati dobro obrađuju. Ostale države koje se smatraju najvažnijim za pobedu jedne ili druge strane jesu Florida i Pensilvanija.

Zbog tih država sa velikim brojem stanovnika, zajedno sa tucetom drugih, koje rutinski idu demokratama, demokrate unapred imaju prednost u izbornom koledžu. Zato je široko rasprostranjeno uverenje da Donald Tramp ima ograničene mogućnosti da sakupi 270 glasova.

Na kraju, možda izborni koledž i nije tako čudna ideja.

Autorka je stalna saradnica magazina „The New York Review of Books“. NJena poslednja knjiga je „Vašingtonski dnevnik: Izveštavanje o Votergejtu i pad Ričarda NiksonaŽ

Copyright: Project Syndicate, 2016.

www.project-syndicate.org