Kosovo na liniji Tirane, Skoplja i Beograda

Iako važi za jedan od ključnih preduslova na putu ka evropskim i atlantskim integracijama, države pomenutog regiona koji pretenduju na tom putu kao da nisu baš „voljni“ da uspostave dobre i kvalitetne odnose sa svojim susedima iz neposrednog okruženja. U ovom kontekstu možemo da postavimo i jedno pitanje: Da li građani ovih država ne žele da imaju prijateljske odnose u svom regionu ili se ipak sve svodi na posledice političkih odluka i ad hoc poteza.

Aktuelni događaji koji prate region Zapadnog Balkana u prvim nedeljama 2017. godine pokazuju da će se trend regionalnih turbulencija nastaviti i u tekućoj godini, uz iskrenu nadu da neće doći do ponavljanja poglavlja iz devedesetih. Lokalna politička elita nastavlja da vodi politiku isključivosti u cilju prikupljanja „jeftinih“ dnevnopolitičkih poena, pritom zanemarujući značaj takvih izjava i mera na duže staze. Zapravo, ukoliko su ovdašnji političari imali razumevanje za to šta znači upravljati političkim tokovima u smeru budućnosti, sigurno ne bismo stekli naziv evropska periferija. I takav naziv sve govori o nama. A naši regionalni samoprozvani državnici i dalje ubeđuju svoje građane da idemo putem prosperiteta i napretka.

Ako napravimo evaluaciju političke retorike određenih političara u regionu, veoma jednostavno ćemo utvrditi da li smo na putu stabilizacije i prosperiteta. Nakon prevremenih parlamentarnih izbora u Makedoniji, albanski premijer Edi Rama odjednom je postao „mesija“ za svoje sunarodnike koji žive u Makedoniji. Sazvao je političke lidere iz albanskog tabora u Makedoniji kako bi ih „konsultovao“ o načinima zaštite interesa albanske manjine u ovoj državi. Uspeo je čak da ih ubedi na potpisivanje zajedničke platforme svih albanskih stranaka koja bi bila osnov u pregovorima za formiranje vladajuće većine između makedonskog i albanskog bloka. I sve to izgleda idealno, no ostaje da vidimo koliko će se zaista politički predstavnici Albanaca u Makedoniji držati slova pomenute platforme.

Neposredno nakon novogodišnjih praznika, u medijima iz regiona Zapadnog Balkana pojavio se najnoviji intervju srpskog ministra spoljnih poslova Ivice Dačića, u kome ovaj čuveni srpski političar nije „poštedeo“ nijednog suseda Srbije sa prostora bivše jugoslovenske federacije. Na udaru je ponovo bila makedonska država. On smatra da je Srbija pogrešila što je priznala ustavno ime ove države, jer vlasti u Skoplju nisu umele to da cene pa su nasuprot interesima Beograda priznali jednostrano proglašenu nezavisnost Kosova. Nije propustio priliku da optuži i hrvatsku predsednicu Kolindu Grabar Kitarović za takozvanu aferu sa „čokoladicama“ proizvedenim u Srbiji, što je zaista neprimereno za jednog šefa države koji govori o regionalnom pomirenju i poverenju. No, i pored brojnih pozitivnih i negativnih tačaka u ovom intervjuu, njegova suština nam ponovo ukazuje da je regionalna ekonomska integracija u pravcu prosperiteta zanemarena, dok se političke prilike i dalje iskorišćavaju na račun dodatnog ekonomskog oslabljenja.

U tako kratkom vremenskom periodu u novoj godini, države u regionu Zapadnog Balkana uspele su da dostignu i tačku ključanja u međusobnim odnosima. Voz na relaciji Beograd – Kosovska Mitrovica predstavlja najbolji pokazatelj političkih, bezbednosnih i ekonomskih tokova u regionalnom kontekstu. Ova linija trebala je da bude uspostavljena ponovo nakon 18 godina pauze. No, šta je doprinelo da se ovakav, reklo bi se veoma pozitivan projekat, zaustavi? Ključne greške su, po ko zna koji put, ponovo napravljene u krugovima političkih elita. Voz koji je trebalo da putuje na pomenutu relaciju postao je simbol ponovne destabilizacije u odnosima Beograda i Prištine. Zašto je na ovom vozu moralo na više od trideset jezika da piše „Kosovo je Srbija“? Kome to treba da dokazuju vlasti u Beogradu? Zar Ustav Republike Srbije nije dovoljan legalni i legitimni dokaz koji ukazuje da je pokrajina Kosovo i Metohija integralni i neodvojivi deo teritorije Srbije? S druge strane, privremene vlasti u Prištini na administrativnoj liniji sa Srbijom su izvele brojna oklopna vozila kosovskih specijalnih jedinica kako bi zaustavili pomenuti voz. Odakle ideja da se civilni putnički voz zaustavlja borbenim snagama? Ili su vlasti u Prištini ponovo želele da odmere svoje mišiće na račun civilnog stanovništva iz albanskog i srpskog etničkog korpusa?

Za kraj, ovo je samo deo (ne)prilika koje svakodnevno opterećuju region Zapadnog Balkana, a sve to na račun građana pomenutih država. Čini se kao da lokalna politička elita svesno potcenjuje civilizacijski nivo ovdašnjih građana. „Serviraju“ se i konstruišu neprilike koje vode do ivice ozbiljne regionalne destrukcije. U svemu ovome građani ostaju samo „tihi“ svedoci. Uplašeni od strane sveprožimajućeg političkog revanšizma prihvataju sve što im se ponudi i kao žrtve svoga vremena nadaju se boljitku svojih potomaka.