Njujork tajms: SAD i Izrael su počeli rat protiv Irana sa jednom konkretnom osobom na umu, plan je krenuo po zlu

Ispostavilo se da su Sjedinjene Američke Države i Izrael ušli u sukob sa jednom konkretnom i prilično iznenađujućom osobom na umu: Mahmud Ahmadinedžad, bivšim iranskim predsednikom poznatim po tvrdoj, antiizraelskoj i antiameričkoj politici, piše Njujork tajms.

Međutim, ambiciozni plan, koji su razvili Izraelci i o kojem je Ahmadinedžad bio konsultovan, ubrzo je krenuo po zlu, prema američkim zvaničnicima koji su bili upoznati sa njim.

Mahmud Ahmadinedžad je ranjen prvog dana rata u izraelskom udaru na njegovu kuću u Teheranu, koji je navodno bio osmišljen da ga oslobodi kućnog pritvora, rekli su američki zvaničnici i jedan njegov saradnik. On je preživeo napad, ali se nakon tog zamalo smrtonosnog incidenta razočarao u plan promene režima.

Nije viđen u javnosti od tada, a njegova trenutna lokacija i stanje nisu poznati.

Reći da je Mahmud Ahmadinedžad bio neobičan izbor bilo bi ogromno potcenjivanje. Iako se sve više sukobljavao sa liderima režima i bio pod strogim nadzorom iranskih vlasti, tokom svog predsedničkog mandata od 2005. do 2013. bio je poznat po pozivima da se „Izrael zbriše sa mape“. Bio je snažan pristalica iranskog nuklearnog programa, žestok kritičar Sjedinjenih Država i poznat po nasilnom gušenju unutrašnjeg neslaganja.

Postojanje ovog plana, koji ranije nije bio objavljen, bilo je deo višefazne strategije koju je Izrael razvio kako bi srušio teokratsku vladu Irana.

To pokazuje da su Donald Tramp i izraelski premijer Benjamin Netanjahu ušli u rat ne samo pogrešno procenjujući koliko brzo mogu da ostvare svoje ciljeve, već i oslanjajući se delimično na rizičan plan promene vlasti u Iranu koji je i nekim Trampovim savetnicima delovao neverovatno.

Neki američki zvaničnici su posebno bili skeptični u vezi sa izvodljivošću vraćanja Ahmadinedžada na vlast.

„Od samog početka, predsednik Tramp je bio jasan u vezi sa ciljevima operacije Epski bes: uništiti iranske balističke rakete, razbiti njihove proizvodne kapacitete, potopiti njihovu mornaricu i oslabiti njihove posredničke snage“, rekla je Ana Keli, portparolka Bele kuće, u odgovoru na zahtev za komentar o planu promene režima i Ahmadinedžadu.

„Američka vojska je ispunila ili premašila sve svoje ciljeve, a sada naši pregovarači rade na dogovoru koji bi trajno okončao iranske nuklearne kapacitete“.

Portparol Mosada odbio je da komentariše.

Američki zvaničnici su tokom prvih dana rata govorili o planovima razvijenim sa Izraelom da se identifikuje pragmatična osoba koja bi mogla da preuzme rukovođenje zemljom. Tvrdili su da postoje obaveštajni podaci da bi neki unutar iranskog režima bili spremni da sarađuju sa Sjedinjenim Državama, iako ih ne bi nužno mogli nazvati „umerenima“.

Tramp je u tom periodu bio zadovoljan uspehom racije američkih snaga u Venecueli, kojom je otet lider te zemlje Nikolas Maduro, kao i spremnošću njegove privremene zamene da sarađuje sa Belom kućom – modelom za koji je Tramp smatrao da bi mogao da se ponovi i drugde.

Poslednjih godina, Ahmadinedžad se sukobljavao sa režimom, optužujući ga za korupciju. Bio je diskvalifikovan sa brojnih predsedničkih izbora, njegovi saradnici su hapšeni, a njegovo kretanje je sve više ograničavano na njegov dom u oblasti Narmak u istočnom Teheranu.

To što su američki i izraelski zvaničnici videli njega kao potencijalnog lidera nove vlade u Iranu dodatni je dokaz da je rat pokrenut krajem februara uz nadu da će se u Teheranu uspostaviti poslušnije rukovodstvo. Donald Tramp i članovi njegove vlade su rekli da su ciljevi rata bili usko usmereni na uništavanje iranskih nuklearnih, raketnih i vojnih kapaciteta.

Postoji mnogo neodgovorenih pitanja o tome kako su Izrael i Sjedinjene Američke Države planirale da dovedu Ahmadinedžada na vlast, kao i o okolnostima vazdušnog udara u kojem je bio ranjen.

Američki zvaničnici su rekli da je napad – koji je izvela izraelska ratna avijacija – imao za cilj da ubije čuvare koji su nadgledali Ahmadinedžada, kao deo plana da se on oslobodi kućnog pritvora.

U prvom danu rata, izraelski udari ubili su ajatolaha Alija Hamneija, vrhovnog vođu Irana. Napad na Hamneijev kompleks u centralnom Teheranu takođe je uništio sastanak iranskih zvaničnika, pri čemu su poginuli neki od njih koje je Bela kuća identifikovala kao spremnije da pregovaraju o promeni vlasti nego njihovi nadređeni.

Takođe su u to vreme u iranskim medijima kružili prvi izveštaji da je Ahmadinedžad poginuo u napadu na njegovu kuću.

Napad nije značajno oštetio Ahmadinedžadovu kuću koja se nalazi na kraju slepe ulice. Međutim, bezbednosna ispostava na ulazu u ulicu bila je pogođena. Satelitski snimci pokazuju da je ta zgrada uništena.

U danima koji su usledili, zvanične novinske agencije su pojasnile da je preživeo, ali da su njegovi „telohranitelji“ – zapravo pripadnici Islamske revolucionarne garde koji su ga i čuvali i držali u kućnom pritvoru – poginuli.

Članak u The Atlantic iz marta, koji se poziva na anonimne saradnike Ahmadinedžada, navodi da je bivši predsednik oslobođen vladinog pritvora nakon napada na njegovu kuću, što je opisano kao „u suštini operacija bekstva iz zatvora“.

Nakon tog članka, jedan saradnik Ahmadinedžada potvrdio je za Njujork tajms da je on napad doživeo kao pokušaj da bude oslobođen. Saradnik je rekao da su Amerikanci videli Ahmadinedžada kao osobu koja bi mogla da vodi Iran i ima sposobnost da upravlja „političkom, društvenom i vojnom situacijom Irana“.

Prema tom saradniku, Ahmadinedžad bi u bliskoj budućnosti mogao da ima „veoma važnu ulogu“ u Iranu, što sugeriše da su ga Sjedinjene Države videle slično kao Delsi Rodrigez, koja je preuzela vlast u Venecueli nakon što su američke snage zarobile Madura i od tada blisko sarađuje sa Trampovom administracijom.

Tokom predsedničkog mandata, Ahmadinedžad je bio poznat i po tvrdoj politici i po često ekstremnim fundamentalističkim izjavama, poput tvrdnje da u Iranu nema nijedne homoseksualne osobe i poricanja Holokausta. Govorio je na konferenciji u Teheranu pod nazivom „Svet bez cionizma“.

Takođe je upravljao zemljom u periodu kada je Iran ubrzavao obogaćivanje uranijuma koji bi potencijalno mogao da se koristi za nuklearno oružje. Američka obaveštajna procena iz 2007. godine zaključila je da je Iran ranije obustavio rad na nuklearnoj bombi, ali da je nastavio obogaćivanje goriva koje bi se moglo koristiti ako bi odlučio da promeni smer programa.

Nakon što je napustio funkciju, Mahmud Ahmadinedžad se postepeno pretvorio u svojevrsnog otvorenog kritičara teokratske vlade, ili je bar došao u sukob sa ajatolahom Hameneijem.

Tri puta – 2017, 2021. i 2024. godine – Ahmadinedžad je pokušao da se kandiduje za predsednika, ali je svaki put iranski Savet čuvara, telo sastavljeno od civilnih i islamskih pravnika, blokirao njegovu predsedničku kandidaturu.

Ahmadinedžad je optuživao visoke iranske zvaničnike za korupciju i loše upravljanje i postao kritičar vlasti u Teheranu. Iako nikada nije bio otvoreni disident, režim ga je počeo tretirati kao potencijalno destabilizujući element.

Njegove veze sa Zapadom su znatno nejasnije.

U intervjuu za Njujork tajms 2019. godine, Ahmadinejad je pohvalio Trampa i zalagao se za približavanje Irana i Sjedinjenih Država.

„Gospodin Tramp je čovek akcije“, rekao je Ahmadinedžad. „On je biznismen i zato je sposoban da računa odnos troškova i koristi i donosi odluke. Mi mu kažemo: hajde da izračunamo dugoročni odnos koristi i troškova za naše dve nacije i da ne budemo kratkovidi“.

Ljudi bliski Ahmadinedžadu optuživani su da imaju previše bliske veze sa Zapadom, pa čak i da špijuniraju za Izrael. Esfandijar Rahim Mašai, njegov bivši šef kabineta, bio je izveden pred sud 2018. godine, a sudija je javno postavljao pitanja o njegovim vezama sa britanskim i izraelskim obaveštajnim službama, što su državni mediji tada preneli kao optužbe.

Poslednjih godina Ahmadinedžad je imao i putovanja van Irana koja su dodatno podstakla spekulacije.

Godine 2023. putovao je u Gvatemalu, a 2024. i 2025. u Mađarsku, kako je detaljno izvestio časopis Nju Lajns. Obe zemlje imaju bliske veze sa Izraelom.

Mađarski premijer u to vreme, Viktor Orban, ima blizak odnos sa Benjaminom Netanyahuom. Tokom boravka u Mađarskoj, Ahmadinedžad je govorio na univerzitetu povezanom sa Orbanom.

Vratio se iz Budimpešte svega nekoliko dana pre nego što je Izrael počeo napade na Iran u junu. Kada je rat izbio, držao se niskog javnog profila i objavio samo nekoliko izjava na društvenim mrežama. Njegova relativna tišina o ratu sa zemljom koju je dugo smatrao glavnim neprijateljem Irana primećena je na iranskim društvenim mrežama.

Diskusija o Ahmadinedžadu na iranskim društvenim mrežama porasla je nakon izveštaja o njegovoj smrti, prema analizi kompanije FilterLabs koja prati javno mnjenje. Međutim, ta diskusija je u narednim nedeljama opala i uglavnom se svela na konfuziju oko njegovog boravišta.

Na samom početku, Izrael je zamišljao da će se rat odvijati u nekoliko faza: počevši od vazdušnih napada Sjedinjenih Država i Izraela, zatim ubistva vrhovnih iranskih lidera i mobilizacije Kurda za borbu protiv iranskih snaga, prema rečima dvojice izraelskih odbrambenih zvaničnika upoznatih sa operativnim planiranjem.

Zatim je izraelski plan predviđao kombinaciju uticajnih kampanja koje bi sprovodili Izrael i kurdska invazija, što bi izazvalo političku nestabilnost u Iranu i utisak da režim gubi kontrolu.

U trećoj fazi, režim bi, pod snažnim političkim pritiskom i usled uništenja ključne infrastrukture poput elektroenergetskog sistema, kolabirao, što bi omogućilo uspostavljanje onoga što su Izraelci nazivali „alternativnom vladom“.

Osim vazdušne kampanje i ubistva vrhovnog vođe, malo toga iz plana se odvilo kako su Izraelci očekivali, a mnogo toga je, u retrospektivi, pokazalo ozbiljno pogrešnu procenu otpornosti Irana i sposobnosti SAD i Izraela da nametnu svoju volju.

Ipak, čak i nakon što je postalo jasno da je teokratska vlada u Iranu preživela prve mesece rata, neki izraelski zvaničnici su i dalje izražavali veru u svoju viziju promene režima u Teheranu.

David Barnea, šef Mosada, rekao je saradnicima u nekoliko razgovora da i dalje smatra da je plan agencije, zasnovan na decenijama obaveštajnog rada i operativnih aktivnosti u Iranu, imao vrlo dobre šanse za uspeh da je dobio odobrenje za sprovođenje.