Džulijan Borger analizira tenzije u savezu: Kako je Netanjahu, prevarant kakav jeste, nasamario Trampa

Ovo insistiranje da je odnos SAD i Izraela dobar usledilo je nakon nedelja izveštaja u domaćoj štampi da Izrael više nije konsultovan u vezi sa sukobom u Iranu, a još manje u vezi sa mirovnim pregovorima posredovanim preko Pakistana, piše Džulijan Borger za Gardijan.

Zbog visokog nivoa skepticizma javnosti i nezavisnih medija prema Netanjahuovoj pouzdanosti, trenutna reakcija posmatrača na njegovu video-izjavu bila je nagađanje da bi stvarna situacija mogla biti još gora nego što se ranije pretpostavljalo.

„On toliko govori o tome koliko je odnos dobar da me to zapravo brine koliko napetosti zaista postoji“, rekla je Dalia Šindlin, američko-izraelska politička konsultantkinja i analitičarka javnog mnjenja.

„Ne bih bila iznenađena, jer rat očigledno ide veoma loše iz svih perspektiva povezanih sa početnim ciljevima“.

Američki predsednik i izraelski premijer dugo su se predstavljali kao međusobne „ogledalske slike“. Obojica su razvili populističke metode za dominaciju u domaćoj politici, narušavajući ustavne temelje sistema koji su ih doveli na vlast, uz malo poštovanja prema ranijim normama ili ograničenjima.

Od 28. februara, kada su zajedničkim američko-izraelskim napadom na Iran izazvali ozbiljan poremećaj u Persijskom zalivu, njihove sudbine su postale toliko povezane da će ih biti veoma teško razdvojiti od posledica tog sukoba.

Benjamin Netanjahu je decenijama pokušavao da ubedi niz američkih predsednika da se pridruže Izraelu u ratu protiv Islamske Republike Iran.

Otišao je do neobičnih granica za jednog stranog lidera koji se meša u američku unutrašnju politiku, posebno u nastojanjima da oslabi multilateralni nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. godine, koji je bio ključni spoljnopolitički projekat tadašnjeg predsednika Barak Obama.

Netanjahu je pomogao da se Donald Tramp 2018. godine ubedi da napusti taj sporazum, što je potom doprinelo ubrzanju iranskog nuklearnog programa i akumulaciji zaliha visoko obogaćenog uranijuma dovoljnog za oko deset nuklearnih bojevih glava.

A u februaru ove godine, prema opsežnim izveštajima američke štampe, Netanjahu je imao ključnu ulogu u ubeđivanju Trampa da je rat jedino rešenje pretnje i da će on biti lako dobijen.

Američki predsednik i izraelski premijer dugo su se predstavljali kao međusobne „ogledalske slike“. Obojica su razvili populističke metode za dominaciju u domaćoj politici, narušavajući ustavne temelje sistema koji su ih doveli na vlast, uz malo obzira prema ranijim normama ili ograničenjima.

Od 28. februara, kada su zajedničkim američko-izraelskim napadom na Iran zaustavili (ili destabilizovali) region Persijskog zaliva, njihove sudbine su postale toliko povezane da će im biti veoma teško da se kasnije distanciraju od posledica tog rata.

Benjamin Netanjahu je decenijama pokušavao da ubedi niz američkih predsednika da se pridruže Izraelu u ratu protiv Islamske Republike Iran. Otišao je i korak dalje nego što je uobičajeno za jednog stranog lidera koji se meša u američku politiku, posebno u pokušajima da oslabi multilateralni nuklearni sporazum sa Iranom iz 2015. godine, koji je bio ključni spoljnopolitički projekat predsednika Barack Obama.

Netanjahu je pomogao da se Donald Trump 2018. godine povuče iz tog sporazuma, što je potom dovelo do ubrzanja iranskog nuklearnog programa i gomilanja zaliha visoko obogaćenog uranijuma dovoljnog za oko deset nuklearnih bojevih glava.

U februaru ove godine, prema brojnim izveštajima američke štampe, Netanjahu je bio ključan u ubeđivanju Trampa da je rat jedino rešenje za iransku pretnju — i da bi to bio rat koji bi se lako dobio.

U tom trenutku, izraelski lider je gurao na vrata koja su već bila odškrinuta. Mesec dana ranije, američke snage su izvele iznenadnu operaciju u kojoj je iz Venecuele uklonjen predsednik Nikolas Maduro.

„Netanjahu, kao prevarant kakav jeste, koristio je Venecuelu kao primer“, rekao je Alon Pinkas, bivši izraelski diplomata. „Rekao mu je: ‘Pogledaj šta si uradio u Venecueli. Bilo je bezbolno. Bilo je lako. Bilo je lepo. Promenio si režim'“.

„Zatim je počeo da zatrpava Trampa obaveštajnim podacima koji su pokazivali da je Iran proširio proizvodnju raketa i lansirne kapacitete, i da i dalje ima 450 kg visoko obogaćenog uranijuma“, rekao je Pinkas.

Uz pomoć direktora Mosada David Barnea, Netanjahu je predstavljao režim u Teheranu kao prezrelo voće spremno da padne sa grane.

„Rekao je Trampu: ‘Iranska ekonomija je u rasulu. Narod je na ivici pobune. Revolucionarna garda gubi kontrolu. Život u Iranu je nepodnošljiv. Ovo je naš trenutak'“.

„Ono što možemo zajedno da uradimo jeste da srušimo režim… mislim da zajedno možemo da dobijemo rat za tri, četiri dana“.

Prema više izveštaja, američki obaveštajci i vojni zvaničnici upozoravali su na rizik da Iran napadne američke saveznike u Zalivu i zatvori Ormuski moreuz.

Ali Netanjahu i „jastrebovi“ u američkoj administraciji, uključujući ministra odbrane Pit Hegseta – su prevladali, tvrdeći da je iranska Revolucionarna garda precenjena i da ne bi mogla da uzvrati.

Pokazalo se da su pogrešili u gotovo svemu. Iranski narod se nije pobunio, režim nije pao, Kurdi nisu napali sa severozapada, a Revolucionarna garda je uspela da nanese ozbiljnu štetu američkim bazama i zalivskim monarhijama, zatvori Ormuski moreuz i izazove globalnu ekonomsku krizu.

„Otprilike 30 dana nakon početka rata, krajem marta, pojavili su se znaci da je Tramp veoma razočaran Netanjahuom“, rekao je Pinkas.

Predsednik je prestao da pominje Izrael i Netanjahua u svojim optimističnim javnim izjavama o ratu. Kada su američki pregovarači počeli razgovore sa iranskim i pakistanskim posrednicima pred najavu primirja 8. aprila, Izrael je izostavljen iz procesa. Izraelski zvaničnici su se žalili da moraju da koriste obaveštajne izvore kako bi saznali šta se dešava.

Postoje različita tumačenja mirovnih pregovora, ali nema pomena o iranskom raketnom arsenalu niti o regionalnim posrednicima, što su ključni izraelski zahtevi.

Kada je Tramp pominjao Netanjahua, to je uglavnom bilo u tonu kritike. Nakon što je Izrael bombardovao iransko gasno polje Južni Pars, Tramp je rekao da je „rekao Netanjahuu da to ne radi“.

„Ponekad on nešto uradi, i ako mi se ne sviđa više to ne radimo“, rekao je predsednik.

Kada je dogovor o primirju postignut, Tramp je najpre podržao Netanjahuovo tumačenje, a zatim ga, kada je primirje bilo ugroženo, brzo promenio i naterao Izrael da ga sledi.

„Izrael više neće bombardovati Liban. SAD im to ZABRANJUJU. Dosta je bilo!!!“ rekao je u objavi na društvenim mrežama 17. aprila, u neviđenoj javnoj kritici upućenoj Netanjahuu.

Od tog trenutka, izraelski državni zvaničnici poručuju novinarima da prekid vatre ne može da traje i da je povratak neprijateljstvima neizbežan.

Prošlog vikenda u izraelskim medijima pojavili su se brojni izveštaji da je intenzivna američko-izraelska vojna koordinacija ponovo dostigla raniji nivo, u očekivanju novih zajedničkih udara.

Međutim, ti udari se još nisu dogodili, a administracija Donalda Trampa pokušava da umanji značaj nedavnih razmena vatre u području Ormuskog moreuza.

Daniel Šapiro, bivši američki ambasador u Izraelu, rekao je da Tramp već gleda dalje od Irana ka svom sledećem velikom izazovu: poseti Kini 14. maja i ključnom sastanku sa predsednikom Si Đinpingom.

„Predsednik Tramp će želeti da ovaj rat bude uglavnom iza njega do trenutka kada ode u Peking“, rekao je Šapiro.

„U suprotnom, biće u poziciji molioca koji traži pomoć od Sija Đinpinga da natera Iran da prihvati njegove uslove ili da napravi ustupke koje do sada nisu napravili. A to je veoma slaba pozicija, dok bi on radije želeo da stabilizuje američko-kineske ekonomske odnose“.

Na osnovu prethodnog iskustva u sukobima u Gazi i Libanu, Netanjahu može da bude uveren da će, čak i ako bude primoran da prihvati privremeni mirovni sporazum koji mu ne odgovara, Trampova pažnja vremenom skrenuti na druge teme, što bi Izraelu ponovo otvorilo prostor za delovanje.

„Ako Tramp postigne dogovor, Izraelci će ga za sada prihvatiti, a onda će ga možda kasnije preispitati i ‘kositi travu’, kako kažu, na raketnom ili nuklearnom programu“, rekao je Šapiro.

Netanjahu takođe zna da postoje granice u tome koliko se Tramp može udaljiti od njihove geopolitičke povezanosti. Kako ističe bivši Trampov savetnik za nacionalnu bezbednost Džon Bolton, Netanjahu može lako da utiče na američku politiku.

„Mislim da je Tramp ljubomoran na Netanjahua, jer je on jedna od retkih osoba koja može da privuče više medijske pažnje od njega“, rekao je Bolton, dodajući da uprkos Trampovom pokušaju da uvede primirje, „on i dalje daje Netanjahuu prilično slobodne ruke u Libanu“.

Alon Pinkas, koji je služio kao savetnik premijera Ehuda Baraka i Šimona Peresa, smatra da će strateški neuspeh u ratu sa Iranom biti previše snažna veza da bi je Tramp brzo prekinuo.

„Problem za Trampa je što, ako napadne Netanjahua ili izrazi razočaranje, on praktično priznaje da je uvučen u ovaj rat“, rekao je Pinkas, dodajući da će sukob verovatno politički naškoditi obojici.

Netanjahu mora da raspiše izbore do oktobra, što bi, prema trenutnim anketama, moglo da okonča njegov mandat. Američki izbori su kongresni, ali bi i oni mogli da oslabe Trampa, bar u unutrašnjoj politici.

„Ovo politički pogađa Netanjahua i Trampa“, rekao je Pinkas. „Drugim rečima, obojica su ozbiljno naneli štetu jedan drugom“.