"Nikada više!" ili "Možemo ponoviti!"? 1

Sećamo se da su tokom septembra i oktobra 1944. godine u saradnji sa Narodnooslobodilačkom vojskom Jugoslavije Drugi i Treći ukrajinski front oslobodili veći deo Srbije, uključujući i prestonicu Beograd. Pamtimo Ukrajince koji su bili odlikovani kao heroji Srbije – Andrij Vitruk, Semen Kozak, Grigorij Ohrimenko, Pavlo Dmitrijenko.

Prilikom sećanja na ove događaje imam želju da razgovaram sa srpskim veteranima, ukoliko ih još ima, da bih čuo o ratu direktno od njegovih svedoka.

Zanimljivo je da se ta prava veteranska priča malo poklapa sa prosečnim interpretacijama, posebno kada te interpretacije nameće naslednica Sovjetskog Saveza…

Celom svetu je jasna činjenica da su nacistička Nemačka i komunistički SSSR kao saveznici 1. septembra 1939. zajedno počeli Drugi svetski rat podelom Poljske i okupacijom Zapadne Ukrajine.

Ima dokumentarnih svedočenja o zajedničkoj svečanoj paradi u Brestu nemačkih i sovjetskih trupa. Malo kasnije Moskva je okupirala Baltičke države i Finsku.

Tek kada je Hitler napao Sovjetski Savez, Staljin je bio primoran da se bori protiv novog neprijatelja, i to uz koncentraciju snaga svih naroda u sastavu te države kao i veliku pomoć zapadnih zemalja.

Da bi se sakrila zločinačka uloga Moskve u početku rata, tamo su izmislili Veliki otadžbinski rat, koji se počinje tek u junu 1941.

Druga činjenica, o kojoj se ne govori ni u današnjoj Rusiji, pa čak ni u Srbiji, jeste odsustvo bilo koje sposobnosti sovjetskih vojnih rukovodilaca, zbog čega je SSSR izgubio mnogo veći broj ratnika nego neprijatelj.

Zabeleženi su brojni slučajevi kada je sovjetskim vojnicima bilo naređeno da idu napred i to bez oružja kao topovsko meso, a iza njih su stajale obaveštajne trupe NKVD i pucale u svakoga ko je smeo da se okrene.

Dobro je poznata rečenica ozloglašenog maršala-kasapa Žukova da će ruske žene roditi još novih vojnika, te nije bilo mnogo važno koliko ćemo ljudi izgubiti.

Sećamo se i užasne tragedije 18. avgusta 1941. kada je sovjetsko rukovodstvo u pokušaju da spreči napredak nemačkih trupa namereno eksplodiralo Zaporišku hidroelektranu na Dnjipru i tako udavilo pod vodom oko 100 hiljada nevinih sugrađana. Podsetimo se i Batinske bitke kada je naredba sovjetskih komandanata o frontalnom napadu preko Dunava koštala života mnogih.

Ovo je suština totalitarnog komunističkog režima, za koji je najvažnije veličanstvo imperije, a život pojedinca ne znači ništa.

Zato je glavna lekcija za Evropu i Ukrajinu o ovom ratu izražena u rečenici „Nikada više!“, dok Rusi koriste geslo „Možemo ponoviti!“.

Za Evropu i Ukrajinu je 8. maja Dan žalosti i sećanja, a za Moskvu je 9. maja Dan pobede. Osetite razliku…

Ukrajinci su izgubili više života od sovjetskog režima nego od nacističkog.

Rat boljševičke Rusije protiv nezavisnosti Ukrajine 1917-1921, vojni komunizam i crveni teror, gladomor-genocid 1932-33, uništavanje cveta ukrajinske inteligencije (literatora, kompozitora, profesora, stručnjaka, lekara, sveštenika) tokom odmazde 1936-37, ubistva i nasilno preseljavanje Ukrajinaca iz Ukrajine na Daleki istok posle Drugog svetskog rata, masovna gonjenja do kraja 1980. – sve to je uzrokovalo preko 20 miliona žrtava.

Zato nije čudno što se deo Ukrajinaca borio tokom rata i protiv Hitlera, i protiv Staljina, a komunistička ideologija je danas u Ukrajini zabranjena isto kao i nacistička.

Danas u Rusiji sledi novi talas „pobedobesnila“, slavi se tiranin Staljin, viče se „Možemo ponoviti!“.

Tamo još uvek na paradama šetaju ukrašeni medaljama „veterani“, koji izgledaju kao da imaju oko 60 godina – verovatno zasluženi predstavnici NKVD-a, KGB-a, FSB-a.

Moskva tvrdi da se brani, jer je okružena neprijateljima, a ipak uvek ratuje na tuđoj teritoriji, uključujući i u Ukrajini. Pošto dostignuća unutar zemlje tamo trenutno skoro nema, Kremlj koristi mitove iz Drugog svetskog rata, da bi pojačao besni ratnički duh stanovništva i opravdao svoju stalnu spoljnu agresiju.

Zato sam odlučio da, kao Ambasador Ukrajine u Srbiji, neću više učestvovati u polaganju venaca na groblja crvenoarmejaca zajedno sa Ambasadorom Ruske Federacije.

Činiću to rado zajedno sa srpskim centralnim ili lokalnim vlastima, sa srpskim veteranima, ali bez predstavnika zemlje koja vodi rat protiv moje zemlje. Sve dok Moskva ne bude ostavila Krim i Donbas, ne bude odgovarala na međunarodnom sudu za sva stradanja mojeg naroda i ne bude platila punu cenu za okupaciju i ubistva već oko 14 hiljada ljudi.

„Fašisti sutrašnjeg dana će sebe zvati antifašistima“, pripisuju se ove reči Vinstonu Čerčilu.

Svi susedi Rusije, koji hoće samo da žive mirno, odvojeno i da ih Moskva ne dira, su proglašeni za fašiste i rusofobe. Meni je jednostavno teško zamisliti, šta se dešava u glavi naroda, koji istovremeno slavi Boga i Staljina i želi rat sa celim svetom. Braneći se antifašističkom retorikom, Rusija zapravo vodi agresivnu neofašističku politiku u Evropi.

Nikada više! Nikada više da ne dozvolimo bilo kojem tiranu da ponovo zatrese svet. Evropska unija je nastala na ruševinama rata kao projekat mira i tako je i postojala tokom mnogih decenija.

Danas je Ukrajina jedina zemlja u Evropi koja se uspešno protivi oružanoj agresiji neofašističkog i neostaljinističkog režima Kremlja. Ukrajina štiti ne samo svoj suverenitet i teritorijalni integritet, već i celu Evropu i njene civilizacijske vrednosti.

Autor je ambasador Ukrajine u Srbiji

Podržite nas članstvom u Klubu čitalaca Danasa

U vreme opšte tabloidizacije, senzacionalizma i komercijalizacije medija, duže od dve decenije istrajavamo na principima profesionalnog i etičkog novinarstva. Bili smo zabranjivani i prozivani, nijedna vlast nije bila blagonaklona prema kritici, ali nas ništa nije sprečilo da vas svakodnevno objektivno informišemo. Zato želimo da se oslonimo na vas.

Članstvom u Klubu čitalaca Danasa za 799 dinara mesečno pomažete nam da ostanemo samostalni i dosledni novinarstvu u kakvo verujemo, a vi na mejl svako veče dobijate PDF sutrašnjeg broja Danas.