Devojka iz Zaporožja za Danas: Dronovi i rakete udaraju sa svih strana, želim da verujem da Rusi nikada neće doći ovde

Na naša pitanja odgovara kratkim rečenicama, svaki put se izvinjavajući što ne uspeva da kaže više.

* Oksana, imaš 22 godine i živiš u Zaporožju, gradu koji je već četiri godine pod bombama. Kako živiš, čime se još baviš pored posla? Imaš li prijatelje?

– Sve moje prijateljice su otišle na početku rata, jer su svake noći padale rakete i ceo grad se tresao. Imam neke poznanike s kojima povremeno izađem na piće, i moje kolege s posla… Samo da znaš, rat nije samo kada stižu bombe i dronovi, rat je cela ova atmosfera, napetost, strah… I to traje već četiri godine.

* Tvoje prijateljice su otišle, a ti si pak odlučila ostati?

– Da, mogla sam i ja otići, ali sam odlučila da ostanem. Gde da odem?

* Tamo gde su otišle tvoje prijateljice…

– One su otišle u Poljsku ili Nemačku i žive kao izbeglice. Da sam otišla, bila bih samo još jedna izbeglica. Možda bi mi prve godine bilo dobro, primala bih finansijsku pomoć i dobila priliku da nađem neki posao… Ali već druge godine rata, sve bi se promenilo. Prijateljice mi pišu da Poljaci više nisu tako gostoljubivi kao 2022. Osećaju se kao stranci, osećaju se usamljeno. Sve je manje pomoći. Rade raznorazne sitne poslove da bi platile kiriju. U Nemačkoj je malo bolje, ali čak i tamo se osećaju usamljeno. Ja sam kod kuće i ostajem ovde, ne idem nigde. Živim sa svojom porodicom, svi smo na okupu. Moje prijateljice žive u stalnoj strepnji, jer im je rodbina, a u nekim slučajevima i roditelji, ostala ovde. Braća su na frontu. Imaju noćne more, boje se da će se probuditi i da će ujutro dobiti taj telefonski poziv.

* Telefonski poziv?

– Da, telefonski poziv, u kom ti komšije ili prijatelji saopštavaju da tvoje kuće više nema, da su ti roditelji zakopani pod ruševinama ili da ti je brat poginuo na frontu. Ja sam sa svojom porodicom, ako se išta desi, bar ćemo biti zajedno. Otišla bih samo ako bi došli Rusi, jer ne bih želela da živim pod okupacijom. U svakom slučaju, ostala bih u Ukrajini.

* Lavov, Mukačevo, gde je sigurnije?

– Više nema sigurnog mesta u Ukrajini; dronovi i rakete stižu sa svih strana. Ne, ostala bih blizu linije fronta, blizu Zaporožja.

* Znači da bi bila spremna da se vratiš u Zaporožje ako bi morala da odeš odavde?

– Upravo tako. Nadam se da nikada neće biti potrebe da odem. Želim da verujem da Rusi nikada neće doći ovde.

* Kako vidiš svoju budućnost?

– Ne znam, nemoj me to pitati. Ne vidim budućnost. Ne znam. Živim dan po dan. Ne znam odgovor na ovo tvoje pitanje, zaista, ne znam.