„Kremlj razume moć poluge i koristi je bez oklevanja“: Sankcionisani ruski tajkun još profitira od industrije u Evropi

Prema izveštaju The Bell koji prenosi The Moscow Times, ličnosti uključujući dugogodišnjeg Putinovog saveznika Olega Deripasku saglasile su se da pomognu u finansiranju rata u Ukrajini.

Uprkos sankcijama EU koje ciljaju Deripasku kao ključnog podržavaoca Kremlja, Irska je i dalje domaćin Aughinish Alumina, rafinerije u Limeriku u vlasništvu Rusal-a, industrijske grupe u kojoj Deripaska poseduje četvrtinu akcija.

Istraga objavljena prošle nedelje u Irish Times i od strane Projekta za izveštavanje o organizovanom kriminalu i korupciji (OCCRP) sugeriše da aluminijum-oksid, poznat kao „“alumina“, proizveden tamo ulazi u lance snabdevanja koji na kraju mogu stići do desetina ruskih proizvođača oružja.

Izvoz alumine iz Irske u Rusiju porastao je od invazije 2022. godine, sa 243 miliona dolara na 376 miliona dolara, uprkos širem režimu sankcija.

Pravno gledano, ništa od ovoga ne krši pravila EU. Ali upravo tu leži problem.

Postoji očigledna moralna „lukavost“ u igri. Deripaska je pod sankcijama, njegovo ime je na crnoj listi, a imovina meta sankcija.

Ipak, korporativne strukture povezane sa njegovim uticajem i dalje funkcionišu. Ta razlika može biti legalna, ali podriva svrhu zakona, stvarajući moralnu rupu koja omogućava vladama da tvrde da poštuju propise, dok ekonomski tokovi koji su bitni ostaju netaknuti.

Kontrast nije prošao nezapaženo u Kijevu. Larisa Gerasko, ambasadorka Ukrajine u Irskoj, iznela je svoje zabrinutosti irskoj vladi, ističući da povezani izveštaji između aluminijum-oksida proizvedenog u Irskoj i ruskog aluminijuma koji koriste entiteti povezani sa sektorom naoružanja postavljaju „ozbiljna i legitimna pitanja“.

Irska je otvorila vrata za više od 100.000 Ukrajinaca koji beže od rata, pružajući smeštaj, zdravstvenu zaštitu i podršku u obimu koji malo koja druga zemlja može da nadmaši. Ipak, u isto vreme, zemlja dozvoljava rad ruske rafinerije na svojoj teritoriji, snabdevajući materijal koji na kraju može podržati Putinovu ratnu mašineriju.

Čak je i EU izrazio zabrinutost. Dejvid O’Salivan, izaslanik Komisije EU za sankcije zadužen za nadzor restriktivnih mera bloka protiv Rusije, upozorio je da su izveštaji koji povezuju evropske proizvode sa ruskim vojno-industrijskim kompleksom „zabrinjavajući“ i naglasio da legitimne evropske firme ne bi trebalo da snabdevaju materijal koji bi mogao biti korišćen za vođenje rata u Ukrajini.

Njegove primedbe naglašavaju ozbiljnost problema i sugerišu da čak i oni zaduženi za sprovođenje sankcija vide potencijalne rupe kao pretnju kredibilitetu i efikasnosti EU režima sankcija.

Jaz između ove humanitarne velikodušnosti i ekonomske tolerancije je zapanjujuće sramotan i podriva moralni autoritet koji Irska tvrdi da ima u podršci Ukrajini.

Kombinovanjem vidljivog humanitarnog liderstva sa implicitnom ekonomskom tolerancijom, Irska rizikuje da šalje zbunjujuću poruku o ozbiljnosti svog stava prema Rusiji i kredibilitetu režima sankcija EU. Ono što je možda zamišljeno kao pragmatizam čita se kao oklevanje, podrivajući moralni autoritet kako na domaćem, tako i na međunarodnom planu.

Druge zemlje bile su spremnije da deluju. Kroz Evropu su imovina povezane sa Rusijom zaplenjena ili stavljena pod državnu kontrolu kako bi sankcije imale stvarni efekat. Ove odluke nose ekonomski rizik, ali takođe pokazuju ozbiljnost namere.

U novembru 2022, Nemačka je nacionalizovala filijalu ruskog gasnog monopola Gazprom, stavljajući ključnu gasnu infrastrukturu pod državnu kontrolu kako bi oslabila rusku moć.

Francuska je otvoreno razgovarala o korišćenju zamrznute ruske imovine za finansiranje Ukrajine, dok su nekoliko država članica povukle pasoše i dozvole boravka ranije dodeljene biznismenima povezanim sa Kremljom.

Italija je zaplenila luksuzne jahte i nekretnine u vlasništvu sankcionisanih ruskih tajkuna i propagandista. Ovi koraci pokazuju da, gde postoji politička volja, zemlje EU mogu pretvoriti sankcije u stvarni pritisak, a ne samo simbolične geste.

Odbrana Irske je predvidiva: radna mesta, energetska bezbednost i lanci snabdevanja. Aughinish je energetski intenzivan pogon i zvaničnici upozoravaju da bi njegovo zatvaranje ili poremećaj mogao opteretiti lokalnu energetsku i industrijsku stabilnost.

Sve su to validne brige. Ali sankcije su tu da primoraju na teške odluke. Ako se primenjuju samo tamo gde nisu bolne, one nisu sredstvo pritiska, već prazan gest.

Čak je i Kremlj, na svoj način, pokazao jasniji smisao delovanja. On je praktično nacionalizovao lokalne operacije kompanija poput Danone i Carlsberg, koristeći ekonomske resurse kao oružje kao odgovor na pritisak Zapada. Rusija razume moć poluge i koristi je bez oklevanja.

Irska, nasuprot tome, ostaje zarobljena između retorike i stvarnosti. Njena državna institucija Irish Bank Resolution Corporation jednom je odlučno delovala, nadgledajući „fire sale“ prodaju imovine koja je nekada pripadala bivšem irskom milijarderu Seanu Quinnu, uključujući i udeo u Rusiji i Ukrajini, uz značajan trošak za poreske obveznike. Tada su donete teške odluke, ali danas se one odlažu.

Ne možete tvrditi da se suočavate sa ratnom mašinerijom Kremlja dok istovremeno dopuštate da lanci snabdevanja na vašoj teritoriji potencijalno održavaju tu mašineriju. Irska nije jedina u ovoj selektivnoj primeni sankcija. Ali njen imidž kao principijelnog aktera čini ovu nedoslednost još očiglednijom.

Ono što proizilazi nije principijelni realizam, već oklevanje – polovična mera koja rizikuje da potkopa i kredibilitet Irske i širu efikasnost režima sankcija, piše The Bell.