„Veliki udar kartelu“: Izlazak UAE iz OPEC-a najjasniji izraz udaljavanja od regionalnog poretka

Gubitak trećeg najvećeg proizvođača – koji može da proizvodi gotovo pet miliona barela dnevno, uz ambicije za dalji rast – učiniće sve težim da blok obavlja svoju osnovnu funkciju: upravljanje ponudom i stabilizaciju cena nafte.

Vremenom će sloboda UAE da proizvodi po sopstvenom nahođenju, posebno nakon ponovnog otvaranja Ormuskog moreuza, verovatno dovesti do pada cena sirove nafte i veće nestabilnosti tržišta.

Međutim, izlazak iz OPEC-a je mnogo više od promene energetske politike. To je do sada najjasniji izraz odluke UAE da se udalje od regionalnog poretka koji predvodi Saudijska Arabija.

Iznad svega, to pokazuje opkladu da budućnost zemlje leži u bližem strateškom usklađivanju sa Sjedinjenim Državama i Izraelom i dubljoj integraciji u globalna tržišta, a ne u zalivskoj solidarnosti.

Vremenski trenutak nije slučajan. Sa zatvorenim Ormuskim moreuzom, iranskim lukama pod američkom blokadom i bez rešenja na vidiku, svi proizvođači u Zalivu već su ograničeni.

U tom kontekstu, kako je naveo ministar energetike Suhail Mohamed al-Mazrouei, izlazak UAE neće kratkoročno značajno uticati na cene nafte, čime se OPEC i njegov najveći član Saudijska Arabija pošteđuju neposredne štete.

Ali ovakvo objašnjenje predstavlja i tiho priznanje da bi u normalnim tržišnim uslovima taj potez bio znatno destabilizujući. Takođe sugeriše da su UAE čekali politički trenutak da objave odluku koja je verovatno doneta mnogo pre početka rata.

Geopolitičke posledice su duboke. Napuštanjem OPEC-a, koji se dugo smatrao instrumentom saudijske moći, UAE je doveo u pitanje vođstvo Kraljevine u najvažnijem svetskom kartelu sirovina.

Odnosi između dve zemlje su se pogoršavali i pre ovog razlaza. Tokom poslednjih nekoliko godina, UAE je potpisao oko 30 bilateralnih trgovinskih sporazuma van okvira Saveta za saradnju u Zalivu (GCC), što odražava rastuće nezadovoljstvo onim što su emiratijske vlasti opisivale kao sporu, gotovo „ledenu“ dinamiku odlučivanja u GCC-u.

Kao odgovor, Saudijska Arabija je ograničila izvoz UAE proizvoda koji ne ispunjavaju GCC standarde o učešću lokalne radne snage i pojačala pritisak na multinacionalne kompanije da premeste svoja regionalna sedišta u Rijad kao uslov za dobijanje saudijskih ugovora. Taj zahtev se sprovodi agresivnije od aprila, iako je manji broj izuzetaka tiho odobren.

Iako je malo verovatno da će se osnovna komercijalna i finansijska infrastruktura koja povezuje UAE i Saudijsku Arabiju raspasti (ekonomije su i dalje duboko isprepletene), era emiratske poslušnosti je završena.

UAE je jasno stavio do znanja da neće prihvatiti GCC ograničenja koja smatra previše restriktivnim, previše naklonjenim Saudijskoj Arabiji ili oboje.

Bezbednosne posledice su jednako dalekosežne. Rat sa Iranom ubrzao je nastanak trilateralne bezbednosne arhitekture SAD-UAE-Izrael, čiji su temelji već postavljeni Abrahamovim sporazumima.

Emiratski zvaničnici nisu krili nezadovoljstvo kolektivnim odgovorom GCC-a dok su iranski raketni i dron napadi pogađali Zaliv.

Kao rezultat toga, UAE je zaključio da se njegovi pravi bezbednosni garanti nalaze u Vašingtonu i Jerusalimu, a ne u Rijadu. Izlazak iz OPEC-a je u tom smislu signal Sjedinjenim Državama i Izraelu – kao i globalnim finansijskim tržištima – da UAE namerava da svoje interese vodi kroz globalne saveze, a ne kao mlađi partner u poretku kojim dominira Saudijska Arabija.

Odjeci ove promene već se osećaju širom regiona. Ranije nezamislive rasprave o napuštanju Arapske lige, pa čak i Saveta za saradnju u Zalivu (GCC), sada se otvoreno vode unutar emiratskih političkih krugova.

Iako to ne znači neposredni institucionalni raskol, to pokazuje da se saudijska dominacija – koja je uprkos hroničnoj fragmentaciji i regionalnim rivalstvima oblikovala arapsku diplomatiju pola veka – više ne može uzimati zdravo za gotovo.

S obzirom na to da Saudijska Arabija i UAE već podržavaju suprotstavljene frakcije u Jemenu, Sudanu, Somaliji, Siriji i Libiji, njihovo pogoršanje odnosa verovatno će dodatno podstaći nestabilnost na periferiji regiona.

Raspad koalicije protiv Huta krajem decembra bio je najvidljivija manifestacija tog rastućeg razlaza, ali neće biti poslednji. Kako slabi spremnost dve zemlje na saradnju, svaka će sve agresivnije ulagati u svoje klijente i posredničke aktere, čime će se produžiti neki od najnerazrešivijih sukoba u svetu.

Zapadni donosioci odluka mogli bi biti skloni da izlazak UAE iz OPEC-a vide kao nedvosmislenu pobedu: više nafte, niže cene, oslabljen kartel i partner iz Zaliva koji se čvrsto okreće ka SAD.

Iako je sve to tačno, ništa od toga nije bez troškova. Nezavisniji UAE biće manje vezan za Saudijsku Arabiju, ali će istovremeno biti i više oslonjen na druge sile, uključujući Sjedinjene Države.

Istovremeno, Saudijska Arabija, lišena svoje podrazumevane diplomatske vodeće uloge, biće pod pritiskom da ponovo potvrdi svoj regionalni uticaj. A pošto dve najveće ekonomije Zaliva više ni formalno ne koordiniraju svoje poteze, manje države biće primorane da još aktivnije balansiraju i traže dodatne zaštitnike. Time će, zauzvrat, rasti rizik od eskalacije.

Koliko god izlazak UAE iz OPEC-a bio remetilački za naftna tržišta, niže cene i veća volatilnost su ipak upravljive posledice. Ali raspad regionalne arhitekture koja drži Zaliv na okupu već decenijama mogao bi dovesti do mnogo fragmentisanijeg Bliskog istoka.

Ono što dolazi biće fluidnije, više transakcijsko i daleko teže za predviđanje.

Rabah Arezki, bivši potpredsednik Afričke razvojne banke, direktor je istraživanja u Francuskom nacionalnom centru za naučna istraživanja (CNRS) i viši saradnik na Harvard Kenedi školi.

Tarik M. Yusef, je bivši direktor Brukings Doha Centra, viši je saradnik u Bliskoistočnom savetu za globalne poslove iz Dohe.

Copyright: Project Syndicate, 2026.
www.project-syndicate.org

Danas ima eksluzivno pravo objavljivanja u Srbiji