Veliki zastoj u moreuzu: Ko će prvi da „trepne“ po pitanju Ormuza?

Danima su Vašington i Moskva sedeli u tom testu volje – svaka strana je bila uverena da vreme i pritisak idu u njihovu korist; svaka strana je bila oprezna da bi povlačenje moglo kasnije dovesti do veće opasnosti, piše CNN.

Ista logika sada visi nad Ormuskim moreuzom. Iran je efikasno zatvorio moreuz za normalan komercijalni tranzit, izjavivši da brodovi moraju da prolaze kroz njegove vode i plaćaju tranzitnu taksu.

Sjedinjene Države su, zauzvrat, blokirale iranske luke – govoreći Teheranu da ako svet ne može da koristi moreuz kao ranije, onda ga ni Iran ne može koristiti.

Rezultat je pat pozicija, bez neposrednih izlaza i sa nekoliko opcija koje se kreću od loših do najgorih.

Opcija 1: Smiriti se

Podrazumevani ishod je da se obe strane smire, verujući da je vreme na njihovoj strani. Iranski lideri sebe projektuju kao spremne da gurnu svoju zemlju na ivicu ekonomskog kolapsa ako je potrebno za opstanak revolucionarnog sistema.

U ovom stavu ima istine. Iranski lideri su ideološki orijentisani – posvećeni proterivanju američkog uticaja sa Bliskog istoka i suočavanju sa Izraelom – i mnogi su lično pretrpeli gore stvari, uključujući brutalni iransko-irački rat 1980-ih.

Ali čak i najočvrsnutiji sistemi imaju tačku preloma, a blokada iranskih luka će se vremenom pogoršavati. Čak i pre nego što je ova kriza počela, Iran je patio od inflacije od oko 60 procenata i istorijske ekonomske krize. Ti uslovi su pomogli da se Iranci početkom ove godine izvuku na ulice u protestima koje je režim na kraju ugušio silom.

Nijedna od tih žalbi nije nestala. Predsednik Donald Tramp takođe projektuje spremnost da se smiri, rekavši da ne oseća „pritisak“ zbog situacije. U pravu je da je američka ekonomija pokazala otpornost, a kao najveći svetski proizvođač nafte, Sjedinjene Države su više nego u prethodnim decenijama izolovane od šokova krize na Bliskom istoku.

Ali trgovina energijom se odvija na globalnom tržištu, a sa otprilike 20 procenata globalnih zaliha nafte koje su nekada kretale kroz moreuz, a sada su poremećene ili preusmerene, pritisak na globalnu ekonomiju će se vremenom povećavati – i na kraju stićći do američkih obala.

Teheran veruje da Tramp neće moći da izdrži taj pritisak zauvek, posebno uoči srednjoročnih izbora. Dakle, obe strane veruju da će druga prva trepnuti, što znači da nijedna možda uopšte neće trepnuti.

Opcija 2: Popustiti

Probojna diplomatija retko dolazi od jačeg udaranja o sto nego sa drugom stranom. Proboji zahtevaju kompromise, a kompromisi zahtevaju ustupke. Trenutno, ni Iran ni SAD izgleda nisu spremni da ih naprave. Oba su fokusirana na kršenje volje drugog, umesto na prodor do sporazuma.

Za Iran, to znači odbijanje da odustane od svoje tvrdnje o suverenitetu nad moreuzom i svog zahteva da komercijalni saobraćaj prolazi kroz plovne puteve koje kontroliše Iran i plaća putarinu. Teheran je ispaljivao rakete i dronove na brodove koji se ne pridržavaju ove nove realnosti.

Ova tvrdnja o kontroli nad međunarodnim moreuzom krši dugogodišnje principe slobode plovidbe. SAD bi mogle da predvode izgradnju međunarodne diplomatske i vojne koalicije kako bi odbile iranske pretenzije. Ali do sada, Vašington to nije učinio, a Iran je pokazao i sposobnost i spremnost da sprovede svoje zahteve. S

AD bi na kraju mogle da popuste taj princip u interesu smanjenja pritiska na globalnu ekonomiju. Tramp je ranije sugerisao da je moreuz manje važan za američke interese, ali takav ustupak bi promenio ravnotežu snaga u regionu u korist Irana i pokrenuo duboka pitanja o budućoj stabilnosti drugih međunarodnih plovnih puteva – uključujući Tajvanski moreuz, međunarodni plovni put koji Peking sve više tvrdi kao suverenu teritoriju.

Opcija 3: Borba

SAD bi mogle da zaključe da je sloboda plovidbe kroz moreuz neosporivi ključni interes i da vojno preduzmu mere kako bi ga u potpunosti osigurale. Istorijski gledano, slobodan protok trgovine kroz glavne plovne puteve bio je osnovni princip američke moći. Ali održiva operacija ponovnog otvaranja ili garantovanja pomorskog pristupa verovatno bi bila skupa i dugotrajna čak i u najboljem slučaju.

Nedavni napori u Crvenom moru pokazali su izazov. Čak su se i uspešne pomorske koalicije pokazale efikasnijim u pobeđivanju raketa i dronova nego u obnavljanju komercijalnog poverenja među brodarskim kompanijama. Pretnja danas ne dolazi prvenstveno od mina u vodi, već od dronova i raketa koje se mogu ispaljivati sa stotina kilometara udaljenosti.

Sve dok Iran može da pokreće napade sa pozicija duboko unutar svoje teritorije – uključujući i sa planina koje gledaju na moreuz – pretnja komercijalnom brodarstvu neće nestati. Američka vojna kampanja za prisilno ponovno otvaranje moreuza stoga ostaje opcija, ali njena održivost i ishod su neizvesni. Iran bi takođe mogao da uzvrati raketnim napadima na energetsku infrastrukturu Zaliva, pogoršavajući već postojeće globalne ekonomske šokove.

Za sada, nova normalnost

U ovom kontekstu, trebalo bi da pretpostavimo da bi moreuz mogao ostati efektivno zatvoren u doglednoj budućnosti – i da čak i ako se neposredna kriza smiri, pretpostavke o slobodi plovidbe kroz moreuz možda se nikada neće u potpunosti vratiti.

Mnoge zemlje u Zalivu već deluju u skladu sa tim, ubrzavajući planove za infrastrukturne projekte istok-zapad koji potpuno zaobilaze moreuz. Saudijski sistem cevovoda istok-zapad već se pokazao strateški vrednim, dok se Irak sve više fokusira na rute koje bi prevozile naftu iz Zaliva u Mediteran.

Luka Fudžejra u UAE, koja zaobilazi moreuz, verovatno će se pojaviti kao još važnije globalno energetsko čvorište. Ovo je logičan dugoročni odgovor: smanjenje zavisnosti od moreuza i od sposobnosti Irana da drži globalnu ekonomiju kao taoca. Ali infrastrukturni projekti traju godinama, a ne mesecima. Do tada, svet može ostati zarobljen u onome što se svodi na pat poziciju Velikog moreuza.