Umirivali Trampa umesto da definišu plan: Bivši američki ambasador pri NATO analizira samit u Ankari

To su praktično i sami nagovestili, završivši samit neodređenom porukom: „Radujemo se našem sledećem sastanku“, umesto da potvrde da će se, kako je bilo planirano, ponovo okupiti u Albaniji sledeće godine.

I u pravu su. Ankara je, na mnogo načina, bila propuštena prilika.

Velikim imenom nazvana „Deklaracija sa samita u Ankari“ predstavlja samo jednu stranicu i šest pasusa opšteg, unapred pripremljenog teksta koji nije vredan papira na kojem je napisan.

I dok su izveštaji sa zatvorenog trosatnog sastanka lidera ukazivali na to da je Tramp bio srdačan i čak pohvalio saveznike zbog povećanja izdvajanja za odbranu, čim su se kamere uključile, izneo je niz uvreda upravo na račun tih istih zemalja.

Ukorio je Veliku Britaniju, Francusku, Nemačku i Belgiju zbog toga što nisu pomogle tokom rata u Iranu. Špance je nazvao „beznadežnim, lošim ljudima“ i naredio trenutni prekid sve trgovine sa tom zemljom. Ponovo je rekao i da bi Grenland trebalo da bude deo SAD, tvrdeći da je on „veoma važan“ za Ameriku, „ali nije važan za Dansku“.

Nije iznenađujuće što mnogi lideri NATO-a sada smatraju da je pretvaranje ovih skupova u godišnji ritual bila greška i da bi Alijansa trebalo ponovo da održava samite samo povremeno.

To je donedavno bila uobičajena praksa. Za vreme bivšeg generalnog sekretara NATO-a Jensa Stoltenberga samiti su prvi put postali godišnja obaveza.

Kao bivši norveški premijer, smatrao je da rad organizacije zahteva redovno okupljanje lidera država članica. Njegov naslednik Mark Rute delio je isto mišljenje. Do sada.

Bivši holandski premijer uložio je velike napore da osigura da samit u Ankari protekne bez problema.

Branio je Trampovu odluku da započne rat u Iranu, uprkos stavovima gotovo svih drugih članica NATO-a.

Dva puta je putovao u Vašington kako bi ubedio Trampa u vrednost NATO-a. Kada je Tramp rekao da „ozbiljno razmatra povlačenje iz NATO-a“, nezadovoljan odbijanjem Evrope da se uključi u sukob u Iranu, Rute je ponovo odleteo u Vašington i ukazao na ključni značaj evropskih baza i vazdušnog prostora za ratne napore.

Samo prošlog meseca, Rute je otputovao u Vašington na prezentaciju u Ovalnom kabinetu sa kartonskim posterima ukrašenim zlatnim slovima, hvaleći Trampa za sve što je učinio kako bi podstakao članice NATO-a da više ulažu u odbranu.

Čak je i u Ankari pozvao američkog predsednika da „prigrabi pobedu“, tvrdeći da je NATO postao jači jer su saveznici povećali svoje izdatke.

Svi ti napori uspeli su da ostvare osnovni cilj samita: sastanak koji bi, prema rečima ministra spoljnih poslova Litvanije, trebalo da bude „što dosadniji može biti“.

Ali to nije svrha samita. I svakako 32 svetska lidera – zajedno sa brojnim saradnicima koji ih prate – imaju važnijeg posla nego da dva dana, uz velike troškove, provode kako bi osigurali da njihov sastanak bude „dosadan“.

Samiti treba da služe ključnoj funkciji svake organizacije. Oni su mehanizmi za rešavanje nesuglasica, donošenje odluka i određivanje prioriteta za ono što treba uraditi. NATO nije izuzetak.

Samit u Madridu 2022. godine primorao je saveznike da se suoče sa obnovljenom vojnom pretnjom Rusije i doveo do usvajanja novog strateškog koncepta, prilagođenog vremenu u kojem svi saveznici ponovo prepoznaju Moskvu kao glavnu pretnju svojoj bezbednosti.

Samit u Viljnusu 2023. godine odobrio je nove NATO planove za odbranu čitave teritorije Alijanse — prve takve planove koje je izradila vojna komanda NATO-a od završetka Hladnog rata.

Čak je i samit u Hagu 2025. godine imao svoju svrhu, jer je primorao evropske saveznike da odgovore na Trampov zahtev da izdvajaju 5 odsto svog BDP-a za odbranu nakon njegovog povratka u Belu kuću.

Samit u Ankari nije imao takvu svrhu. Tačno je da su dogovorena neka veoma potrebna unapređenja vojnih sposobnosti, a Rute može da slavi velika povećanja izdvajanja za odbranu koja su dogovorena od prethodnog samita. Ali nije bilo velikih odluka niti je usvojen novi plan rada.

Nije moralo da bude tako. Umesto što su trošili toliko energije pokušavajući da umire Trampa, Rute i drugi lideri mogli su tokom protekle godine da ulože napore u definisanje plana kako i kada bi Evropa preuzela ključne odgovornosti za odbranu NATO-a.

Mogli su da utvrde kada će Evropa rasporediti vazdušne, pomorske i kopnene snage koje bi omogućile povlačenje američkih snaga; kako će popuniti praznine u obaveštajnim, nadzornim i izviđačkim sposobnostima koje trenutno jedinstveno obezbeđuju SAD; i koje korake Evropa treba da preduzme kako bi zamenila ključne američke pozicije u integrisanoj komandnoj strukturi.

Zapravo, ideju o takvom planu prvi je početkom prošle godine predložio nemački ministar odbrane Boris Pistorius, ali je ona odbačena zbog straha da bi Vašington to mogao iskoristiti kao izgovor za povlačenje svojih snaga iz Evrope.

Međutim, Trampu nije potreban izgovor za povlačenje američkih snaga. On je već počeo da ga sprovodi.

Nova realnost je sledeća: SAD više nisu pouzdan saveznik. Čak i ako bi novi predsednik ponovo potvrdio američku posvećenost NATO-u i članu 5 (kao što je Tramp učinio u Ankari), Evropa mora da preuzme mnogo veću odgovornost za sopstvenu odbranu.

Upravljanje prelaskom sa saveza kojim predvode SAD na savez u kojem veću ulogu ima Evropa jeste zadatak broj jedan. A NATO ne mora da okuplja svoje lidere svake godine da bi to postigao, zaključuje Dalder.