Kad poštovanje tuđih žrtava postane izdaja

I ovog 11. jula Srebrenica je bila mesto neizmerne tuge i sećanja na žrtve genocida. Deo političke i javne scene u Republici Srpskoj godinama negira taj zločin, zbog čega je bivši visoki predstavnik u BiH Valentin Incko nametnuo zakon kojim je negiranje genocida proglašeno za krivično delo.

Istovremeno, i mnogi drugi ratni zločini i žrtve u Bosni i Hercegovini ostaju negirani ili prećutani. Više od tri decenije nakon rata, u zemlji još ne postoji zajednički pijetet prema svim stradalima.

Političari i dalje odaju počast prvenstveno „svojim“ žrtvama, često ih koristeći kao alat za produbljivanje podela i raspirivanje mržnje.

Odao počast srpskim žrtvama i postao nepoželjan

Amir Reko, bivši pitomac Vojne akademije, 1992. dezertirao je iz JNA i priključio se Armiji RBiH. Od ratnog heroja postao je izdajnik i nepoželjan u rodnom Goraždu.

„Porazno je da i više od 30 godina nakon rata još govorimo o nedostatku empatije prema svim nevinim žrtvama i iskrene želje za pomirenjem. Čini mi se da je to danas čak teže nego ranije“, kaže Reko za DW.

U ratu je izgubio majku i više članova porodice. „Moja majka ubijena je na najsvirepiji način i taj bol nosim čitav život. Uprkos tome, verovao sam da čovek mora da ima snage da prizna i tuđu patnju. Zbog takvih stavova platio sam visoku cenu.“

Nakon što je javno govorio o ubistvima srpskih civila u okolini Goražda i odao počast njihovim žrtvama, kaže da je bio izložen žestokim napadima. „Proglašen sam personom non grata u Goraždu, optuživan da narušavam ugled Armije RBiH i da govorim neistine. U isto vreme uništena je i moja fabrika od koje sam živeo, pa sam ostao bez izvora egzistencije.“

Reko smatra da je u BiH postalo gotovo neprihvatljivo govoriti o tuđem bolu, a da se pritom ne dovodi u pitanje sopstveni. „Pomirenje nije odricanje od istine, ni odustajanje od pravde. To je snaga da se prizna i tuđi bol, uz očuvanje sopstvenog dostojanstva i poštovanje sopstvenih žrtava.“

„Spreman sam da platim cenu mirotvorstva“

Amir Reko upozorava da političari često koriste žrtve za produbljivanje podela i da se pojedinačni zločini pretvaraju u kolektivnu krivicu čitavih naroda.

Takav pristup, kaže, produbljuje nepoverenje, otežava dijalog i održava društvo u stalnim političkim tenzijama. „U takvoj atmosferi govoriti o pomirenju zahteva veliku hrabrost, jer rizikujete da vas anatemišu upravo oni kojima pripadate. To je jedna od najvećih tragedija današnje BiH.“

Na kraju poručuje da se, uprkos svemu, isplati biti mirotvorac. „Prošao sam rat i znam šta rat znači. Moja je obaveza da učinim sve da nijedna buduća generacija ne doživi ono što je doživela moja. Ako je to cena mirotvorstva, spreman sam da je platim.“

Isplativa taktika koja pobeđuje – ali mir je nasušna potreba

Amer Delić iz Centra za nenasilnu akciju Sarajevo smatra da je neophodno „sistematski pristupiti stradanju svih žrtava, bez obzira na njihov etnički predznak“.

Aktivisti Centra godinama, zajedno sa bivšim pripadnicima HVO, VRS i Armije BiH, obilaze mesta zločina i odaju počast žrtvama svih naroda. U tim aktivnostima učestvuju i mirovni aktivisti iz Srbije, Hrvatske i Crne Gore.

Delić upozorava da u BiH već decenijama opstaje „isplativa taktika“ koja održava podele. „Nacionalizam je i dalje pogodan alat za perpetuiranje mržnje i straha, kao i za očuvanje političke moći. Mnogi veruju da će to nestati samo od sebe, ali neće doklegod postoje interesi koji bez odgovornosti omogućavaju pojedincima i grupama da stiču ogromna sredstva.“

Govoreći o podeljenom društvu i ratnom nasleđu, on kaže da politička rukovodstva nisu spremna da se pošteno odrede prema prošlosti.

„Samoviktimizacija i izostanak empatije prema drugima i dalje dominiraju kada se govori o ratu, posebno tokom obeležavanja stradanja i izbornih kampanja. U takvim okolnostima teško je govoriti o društvenoj katarzi, osim kod pojedinaca koji uspevaju da probiju mehur sopstvenog nacionalnog medijskog prostora.“

Ipak, kroz mirovni rad Delić vidi i ohrabrujuće pomake. „Susrećemo se s ljudima iz lokalnih zajednica, porodicama žrtava, ratnim veteranima, verskim i političkim predstavnicima i osećamo se dobrodošlo. Iz tih razgovora vidimo da su mir i dostojanstveni život za sadašnje i buduće generacije nasušna potreba svima.“

„Mirotvorce postavljaju na marginu društva“

Psiholog, aktivista i novinar, dr Srđan Puhalo, smatra da je glavni razlog izostanka katarze u BiH različita percepcija poslednjeg rata.

„To zavisi od etničke pripadnosti. Postoje tri istine o tome što je uzrok rata, kada je počeo, ko su heroji, a ko zločinci i ko je pobednik. Bez konsenzusa o tim pitanjima teško je graditi empatiju prema tuđim žrtvama“, kaže Puhalo za DW.

Dodaje da ipak postoji jedna apsurdna tačka oko koje se svi slažu – da su „problem“ uvek oni drugi.

„Svako tvrdi da je vodio odbrambeni rat. Tada se pojavljuje nacionalizam, ideologija u kojoj se sopstvena etnička grupa doživljava kao najveća i jedina žrtva. Ne takmiče se samo Srbi, Hrvati i Bošnjaci ko je najveća žrtva, nego se često preuveličava i broj stradalih. Ako si žrtva i ako si se branio, onda si moralno superioran i ne možeš počiniti zločin. S takvim pretpostavkama teško je razviti empatiju prema drugima, naročito kad ih nazivate agresorima, četnicima, balijama ili ustašama.“

Prema Puhalovim rečima, ekstremna politika kompromis i empatiju doživljava kao slabost i pretnju bezbednosti sopstvene etničke grupe.

On je kritičan je i prema delu istoričara. „Nisu pokazali dovoljno volje ni snage da izađu iz etničkih torova i na temelju činjenica i argumenata kreiraju zajedničku istoriju rata u BiH.“

Puhalo još smatra da se u današnjoj BiH „ne isplati biti mirotvorac“. „Ako govoriš o zločinima koje su počinili ’tvoji’ i o njihovim žrtvama – proglase te izdajnikom. Niko ne voli izdajnike, a socijalna, ekonomska i medijska izolacija mirotvorce gura na marginu društva. Pomoć međunarodne zajednice sve je manja, projekti suočavanja s prošlošću svedeni su na minimum, a domaće institucije za to gotovo i ne izdvajaju novac. Zato stanje u društvu možemo opisati jednom rečenicom: ’Bolesni nismo, a zdravi još manje’.“

„Vlasti negovale zapuštenost društva“

Novinar, književnik i publicista, Emil Karamatić, smatra da je jedan od ključnih problema BiH to što su ljudima povezanim s ratnim zločinima nakon Dejtona ostavljeni prostor i moć da grade posleratni mir. Tu krivicu on pripisuje i međunarodnoj zajednici.

„Ljudima koji su učestvovali u genocidu i zločinima na svim stranama data je mogućnost da grade mir, što je naprosto nemoguće. Da je moguće, onda bi i fašiste i naciste u Nemačkoj i Italiji reformisali, i dali im da grade te države“, kaže Karamatić za DW.

On povlači paralelu s posleratnom Nemačkom. „Često se pozivamo na Nemačku i način na koji se ona suočila s nasleđem Drugog svetskog rata. Da je taj proces bio potpuno uspešan, danas ne bi postojali milioni ljudi koji podržavaju slične ideje. Ali zvanična nemačka politika zabranjuje fašističko nasleđe i u tome vidi ključnu razliku u odnosu na BiH.“

Emil Karamatić na kraju postavlja pitanje i ujedno odgovara: „Šta očekivati od ljudi i njihovih politika kojima su započeli ratove, nego da i danas vode huškačke politike kako bi zadržali svoje pozicije.“