„U narednim danima očekuju se veliki preokreti“: Politikolog o smeni Šmita i njegovom nasledniku

Mujanović je izneo nekoliko dodatnih informacija u vezi sa odlaskom Šmita.

Poslednjih dan-dva, kako je naveo, razgovarao je sa izvorima u SAD i Evropi o Šmitovom odlasku, odnosno o onome što Evropljani uglavnom nazivaju njegovim „uklanjanjem“.

„Iz poštovanja prema sagovornicima, namerno ću biti neodređen u vezi sa nekim aspektima ovih razgovora, a sledeće tačke treba razumeti kao moje sažete zaključke izvedene iz više različitih izvora informacija“.

Šmit je lično bio i ostao izrazito nepopularan, ističe Mujanović. Nije bio omiljen praktično ni u jednoj relevantnoj prestonici, pa gotovo niko ne žali zbog njegovog odlaska.

Ipak, dominantan stav u Evropi jeste da je Šmitov odlazak gotovo u potpunosti rezultat američkog pritiska i da je deo višeslojnog dogovora sa secesionističkim vlastima u Banjaluci, uz blagoslov Moskve.

Očekuje se da će i sam Šmit na sednici Saveta bezbednosti UN ukazati na američku kampanju pritiska, što je već nagovešteno u izveštavanju Frankfurter Algemajne Cajtunga.

Some additional information re: the departure of Bosnia and Herzegovina’s High Representative Schmidt.

I have spent the past day or two speaking with sources in the U.S. and Europe about Schmidt’s departure, or what the Europeans largely refer to as his ‘ouster’. Out of respect…

— Jasmin Mujanović (@JasminMuj) May 11, 2026

„Prvi put sam pre otprilike mesec dana čuo za mogućnost da Italijan ili Britanac budu izabrani za Šmitovog naslednika.

Ime koje je objavio portal Istraga.ba – Antonio Zanardi Landi – jeste tačno, ali uz nekoliko važnih ograda. Navodno je reč o američkom kandidatu, odnosno o osobi koju su SAD odabrale za tu funkciju.

Njegove prethodne dužnosti u Beogradu i Moskvi smatraju se značajnim iz američke perspektive. Međutim, nije jasno da li će ostatak Upravnog odbora Saveta za implementaciju mira (PIC) podržati njegovu nominaciju.

Ukoliko to ne učini, SAD će, kako se navodi, pokušati da proguraju Luisa Krišoka, supervizora za Brčko distrikt, kao neku vrstu privremenog visokog predstavnika“.

To je, tvrdi Mujanović, nepovoljniji scenario za Vašington, jer nije sasvim jasno da li bi privremeni visoki predstavnik mogao u potpunosti da sprovede američku agendu.

Zašto SAD guraju ovaj pravac i zašto baš sada?

„Na osnovu svih dosadašnjih razgovora, uključujući i one iz 2025. i kraja 2024, verujem da je situacija sledeća:

1. SAD su prošle godine očigledno postigle dogovor sa Miloradom Dodikom, za šta je on preko mreže američkih lobista i influensera od novembra 2024. izdvojio nekoliko miliona dolara državnog novca Bosne i Hercegovine. Njegov glavni ustupak Vašingtonu bio je faktičko prihvatanje sopstvenog uklanjanja sa funkcije. Zauzvrat, SAD su ukinule sankcije njemu i njegovom režimu.

2. To je, indirektno, takođe otvorilo put američkoj komercijalnoj diplomatiji prema Banjalluci, što je kao širi cilj očigledno ključna „vizija” Trampove administracije kada je reč o transatlantskim odnosima. Još konkretnije, u pogledu jugoistočne i istočno-centralne Evrope, SAD žele da postanu dominantni snabdevač LNG-om (tečnim prirodnim gasom) u regionu i na čitavom kontinentu, kako bi se, usled trajnog udaljavanja EU i zemalja bliskih EU od zavisnosti od ruskog gasa, taj prostor popunio američkim energentima.

3. Glavna manifestacija tog projekta u Bosni jeste gasovod Južna interkonekcija (SIC), koji su SAD preuzele kao svoj vodeći projekat u zemlji, iako je prvobitno bio osmišljen i inicijalno finansiran kao projekat Evropske unije.

Dodik je, kroz svoje direktne veze sa hrvatskom nacionalističkom strankom HDZ, faktički dao zeleno svetlo projektu kao deo šireg dogovora sa SAD (odnosno, on i Čović su se saglasili da uklone svoju političku blokadu).

Nakon toga nastala je značajna sinergija između SAD, s jedne strane, i Dodika i Čovića, s druge, u smislu da projekat ne realizuje bilo koja američka firma, već kompanija koja ima snažan pristup Vašingtonu.

Tako se pojavljuje AAFS Ltd, kompanija bez poznatih projekata ili zaposlenih, kojom upravlja brat Majkla Flina (koji je takođe Dodikov registrovani lobista) i lični advokat predsednika Trampa, Džesi Binal.

4. Sada je AAFS zvanično specijalno namensko pravno lice (SPV), odnosno „fiktivna firma“. Međutim, nije jasno odakle ili od koga dobija sredstva za finansiranje izgradnje gasovoda vrednog oko 250 miliona dolara. Posebno zato što se među pristalicama kompanije priča da tvrde da žele da počnu da kopaju već ove godine i da projekat praktično bude u funkciji naredne godine – što je, blago rečeno, prilično nerealna ideja.

Ključno nerešeno pitanje jeste: odakle dolazi novac? Jer on ne dolazi iz EU, a koliko se može utvrditi, ne dolazi ni od vlade SAD, niti od Bosne i Hercegovine (barem ne u početnoj fazi; ona će, naravno, kasnije vraćati eventualni dug).

5. Ipak, sledeći koraci su u osnovi jasni: glavni zadatak narednog visokog predstavnika biće da posreduje u donošenju novog zakona o državnoj imovini kako bi se otvorio put za početak izgradnje SIC-a.

Navodno već postoji nacrt tog zakona i smatra se da je veoma povoljan za Dodika i Čovića. Nedostatak tog zakona do sada je bio glavna prepreka za početak izgradnje SIC-a, ali i poslednji veliki uslov za zatvaranje Kancelarije visokog predstavnika (OHR). SAD to, dakle, u suštini vide kao paket aranžman: izgraditi SIC i zatvoriti OHR.

6. Ako sve ovo deluje pomalo ubrzano, delimično je razlog zabrinutost unutar administracije u vezi sa novembarskim izborima za Kongres, u kontekstu nedavno usvojenog Zakona o demokratiji i prosperitetu Zapadnog Balkana.

Taj zakon, iako indirektno, daje Kongresu alate da izvrši značajan pritisak na administraciju u pogledu sankcija i mogao bi da ugrozi odnose sa Dodikom ukoliko bi Kongres došao pod kontrolu Demokrata. Zato postoji potreba da se radovi započnu što je pre moguće.

7. Prevladavajuće raspoloženje među Evropljanima je kombinacija uznemirenosti i svojevrsnog šoka. Iako su odnosi sa Vašingtonom, očigledno, već duže vreme napeti, BiH i Zapadni Balkan su i dalje ostajali područje zajedničkog interesa.

Sada Evropljani sve više ovu američku aktivnost u Bosni vide kao suštinski „anti-EU“ potez. Međutim, oni takođe nemaju koherentnu niti jedinstvenu strategiju odgovora. Bez velikog zaokreta u Briselu (npr. uvođenja sankcija Dodiku) – što je malo verovatno s obzirom na usklađenost Hrvatske sa njim i Čovićem – očekuje se da će SAD uspeti da stvore nove činjenice na terenu.

Jedini dodatni nepoznati faktor mogla bi biti spremnost Berlina da se suprotsavi SAD, ali vlada Fridriha Merca deluje slabo i verovatno nema ni volju ni kapacitet za takav potez.

Ukratko: ovo je možda najznačajniji raskol u politici SAD i EU prema Bosni još od 1995. godine.

Oni koji su tvrdili da je imenovanje Kristijana Šmita bilo „nelegitimno“ sada će imati ozbiljan problem da objasne ono što sledi.

Odluka vlasti u Sarajevu da ne rizikuju fizičko hapšenje Dodika uprkos tadašnjoj prećutnoj međunarodnoj podršci za takav potez imala je kontraefekat i dovela do njegovog političkog povratka nakon što je bio gotovo politički eliminisan.

Sednica Saveta bezbednosti UN danas bi mogla dati naznake razmera transatlantskog raskola u zemlji, ali čak i ako to ne bude slučaj, u narednim danima se svejedno očekuju značajni preokreti, zaključuje Mujanović.