Lordan Zafranović o filmu „Zlatni rez 42 – Djeca Kozare“: Najbolje bi bilo da se prikaže i izazove skandale

Na slike u filmu – čekalo se više od četrdeset godina. Autor filma Zlatni rez 42 – Djeca Kozare, Lordan Zafranović gostovao je u emisiji Oko na RTS-u.

–U jednom momentu sam došao sasvim slučajno, tamo sam snimao neki dokumentarni film u blizini Jasenovca, i došao sam do tog logora i ušli smo u te prostore i doživeli smo zaista užas, jedan šok koji jednostavno nije mi izlazio sedam-osam dana. Često kažem da ekipa u kombiju koja se vraćala u Zagreb pjevala operske arije da bi izbacili iz sebe taj užas. Jednostavno, bilo je nepodnošljivo da bi, za mene je bilo nepodnošljivo da sam čovek jer to su ljudi napravili. Jednostavno se, ja sam se osobno zasramio.

I onda je naravno došlo do odluke da, kako već poznajem film, imam sve alate da radim šta hoću, mislio sam da treba da se film bavi tim, tim zlom, da ga analizira i da napravi film o tome. Tako smo došli do Okupacije u 26 slika, Večernjih zvona do, do Pada Italije i još nekih.

I dokumentarni film sam napravio odmah o Jasenovcu, Krv i pepeo Jasenovca. I to je na neki način bila osnova koja, za ovaj film koji strašno dugo traje, a on je počeo sa Arsenom Diklićem negde osamdesetih, krajem osamdesetih godina. Mi smo ga već dosta dobro pripremili. Međutim, došao je ovaj nesretni rat zadnji i to je sve stalo.

Ja sam, naravno, emigrirao iz Hrvatske u, u prvo Francusku, pa u Beč, pa kasnije u Prag gde sam ostao. I onda sam u jednom momentu, sad ovde pred jedno šest godina vidio, to dijete na plaži koje je kao izbeglica, ovaj, udavilo se, dolazeći negde iz Afrike.

Govorite o onom dečaku koji se zvao Aylan Kurdi?

– Jeste, jeste, jeste. I onda sam rekao – Pa imamo i mi to. Mi smo imali isto strahovite izbegove i strahovita odvajanja djece od majki. Nešto jezivo u odnosu na ove izbeglice sadašnje, koji su strpani u logore smrti, ubijani, ne samo masovno, nego taj, taj način ubijanja, to zvjerstvo u što se čovek pretvori.

I naravno, počeo sam analizu i počeo sam, naravno, od sebe. Kako sam rođeni čovek, je li, ovaj, ne znam po, kako kažu, po, po liku Boga, a nosim sa sobom sve moguće slabosti, od mržnje, zavisti, ljubomore, sve one stvari koje razaraju sve oko sebe kad krene. I, ovaj, mislim da je ta analiza bila potrebna zbog toga što su to, to zlo napravili moji susjedi u mojoj okolini. U mom, u mom dvorištu praktički, tako da sam rekao – Daj da analiziram to zlo na koji način ono nastaje, kako se razvija preko određene ideologije ili nekih drugih stvari, na koji način se realizira i do koje mjere se, kako bih rekao, realizira, do koje stravične mjere se realizira. I u tom smislu ta memisao, vodilja, vodila me je godinama i naravno, na kraju balade smo došli ovdje.

Nisam mogao da, za tu temu da dobijem pare od nikuda. I pokušao sam ovdje u Beogradu, to je moj jezik, to, jednostavno sam ovdje neko vrijeme i radio. Ovo je, pa praktički moj grad, moj glavni grad i došao sam da tu radim, iako je tu bilo isto otpora. Međutim, poslije trećeg ili četvrtog puta smo prošli na tom Filmskom centru. Dobili smo neka osnovna sredstva koja su pokrenula onda to ostatak financiranja i među tim financijerima je i RTS, srećom. Za RTS smo napravili seriju od sedam nastavaka koja je, kako bih rekao, široka i kompletna. Mislim da, ja u jednom trenutku ovih, zahtjeva da skratim film, ja kažem – Pa serija je puno bolja nego film jer ona otvara sve.

Koren za vađenje onoga što umetnosti treba

U jednom momentu su vas pitali koliko traje film. Vi ste rekli osam sati, moraću da skratim. Sad traje četiri. Zanimljiva je stavka – Vi ste rekli sada – došao sam u Beograd, moj glavni grad. Je li Beograd baš vaš glavni grad?

– Pa on je bio, sad više nije. Ja sam sad u Pragu. Moj glavni grad je Prag sada i tamo sam i državljanin. Jesam dugo već tamo. Radio sam tamo i radim još dalje. Ali ovo je jedna, jedna situacija. Ja sam izašao iz Jugoslavije i vratio sam se tamo gdje sam bio da ta nostalgija mene neka to drži i jezik i ova komunikacija, jer mi smo napravljeni od jezika, ne samo komunikacije, nego jednostavno sve. To znači kultura, ponašanje, humor, sve to jednostavno, od toga smo mi sačinjeni. Prema tome, ovdje sam našao likove koji koji liče meni i mogu iz ovog korijena da vadim sve ono što umjetnost treba.

Ali sa druge strane, dakle, napravili ste film o nečemu što kažete – Ovo zlo napravili su moje komšije, ljudi koje ja znam, Hrvati, ustaše. Hoćete li vi moći da kažete, vi ste otišli iz Zagreba, početkom devedesetih. Hoćete li moći to da kažete i u Zagrebu?

– Pa sasvim sigurno da ću moći da kažem, pa ako mi se pruži prilika.

A hoće li vam se pružiti?

–Ja, ali zaista, ja sam ovaj film radio u prvom redu zbog tog življa tamo. S obzirom da ovo što se dešava, ova revizija historije ovo kako bih rekao, smanjivanje svega i svačega, ubacivanje nekih potpuno nevjerovatnih stvari unutar tog logora Jasenovac, da je to bio praktički logor za, za odmor. Ja tamo u jednom momentu, moj klaun na jednoj predstavi koja je upriličena u Jasenovcu, ali zaista, to je dokumentirano, on govori – Vi ste bježali iz raja. Tako da ovo je raj, u ovdje se na, u ovom raju je sloboda govora, govora zagarantirana.

Najosnovnija stvar je da radim stalno historijske teme, ali historijske teme koje govore o vremenu u kojem ja danas živim. To znači, to su savremeni filmovi, to su savremeni problemi, to su savremene mržnje, to su savremene opasnosti, to su savremeni strahovi.

A da li mislite da ova opasnost Jasenovca, da je to savremeno?

– Apsolutno da, ti mladi ljudi koji dižu ruku u znak ustaškog pozdrava, tih pet stotina koliko ih je bilo na Tompsonovom koncertu, da nemaju pojma šta je Jasenovac. I nemaju pojma šta je taj pozdrav i šta je iza tog pozdrava nastajalo. Nemaju pojma. Ako ja nisam, a ko ja nisam znao do, do tridesete godine šta, šta je, dok nisam se susreo sa, sa logorom.

A kako mislite da će oni razumeti vaš film? Hoće moći da razumeju svo zlo. To nije bila fabrika smrti. Ako kažete da su u nacističkim logorima bile fabrike industrije smrti, ovde je bilo fizičko ubijanje.

– Slušajte, ja ne znam kako će oni doživjeti film. Ja nikad nisam istraživao na koji način se doživljavaju filmovi koje mi radimo. Film je jedan živi organizam. On u sebi ima sve ono što treba, i obranu i ima, sve ono šta mu treba da se spoji sa gledaocem. Ako netko to neće, ja vjerujem da će on bit prešućen, ovaj film. Što bi, što bi bilo najgore. Bilo bi najbolje da ga se prikaže, da ga se kritikuje, da izazove skandale i jednostavno da se o tome govori. Razumijete? Jer to je, to je film. Zbog tog radimo filmove.

Rampa za mortadelu i magarce

Sigurno će se govoriti u Srbiji, tu nema dileme, ali da li mislite, kakav je vaš status sada u tim hrvatskim filmskim krugovima? Vi ste eminentni jugoslovenski reditelj.

– Ne, mene se prešušuje već trideset i nešto godina. Ja ne postojim u Hrvatskoj. Znate, recimo, Društvo filmskih umjetnika, ovo vam je sad jedna mala ilustracija. Na stranu tih devedesetih godina kad je bio rat, onda nisam mogao dobiti ni jedan svoj film za određene projekcije retrospektive na svjetskim festivalima. Ja sam jednostavno bio čovjek bez biografije.

Sada me u posljednje vrijeme prešućuju. Evo, već deset godina sam kao kandidat za najveću umjetničku nagradu. Ja sam jedan od rijetkih koji je bio na svim svjetskim festivalima, pa i u Kanu, u Veneciji. Svugdje su igrali film u konkurenciji. Sad dobijaju neki ljudi za koje nikad ja nisam čuo pored mene živog. To znači da jednostavno je, napravljena rampa i nema ulaska. U nekoliko navrata sam želio da radim u Hrvatskoj. U nekoliko sam navrata slao izvanredne scenarije na fond. Međutim, tu nije bilo šanse. Nije bilo šanse da mi daju pare za film.

Čak sam bio uputio sad u posljednje vrijeme i jedan kratki film koji se zvao Mortadela o magarcima koje su lovili za, za negdje pedesetih godina u, u Dalmaciji da bi od njih pravili mortadelu jer mortadela je najbolja kad ima i magareće meso. I ni to nisam dobio. To znači da jednostavno sam izbrisan tamo.

Ostatak pročitajte OVDE.