Manje SAD, više Francuske: Da li Pariz može postati centar ‘novog NATO-a’ u Evropi?

Ove stalne svađe primoravaju Evropu da razmišlja o svojoj bezbednosti u uslovima manjeg, nego ranije, prisustva Sjedinjenih Država.

Čak i ako SAD ostanu u Alijansi, njihova sadašnja pozicija već drastično menja bezbednosne procene Evrope.

Smanjenje broja američkih vojnika u Evropi, slabije političke obaveze ili smanjena uloga SAD u obaveštajnim poslovima, logistici i drugim ključnim funkcijama podrške bezbednosti – sve to već sada bi trebalo da podstakne Evropljane da preispitaju način na koji će braniti kontinent.

Sve češće se to posmatra kao scenario na koji Evropa mora da se pripremi.

Francuska je najbolje pozicionirana da predvodi prilagođavanje Evrope smanjenoj ulozi SAD. Ona ima kulturu strateškog promišljanja, nuklearno oružje kao faktor odvraćanja, istoriju vojnih operacija van kontinenta i političku naviku da razmišlja u kontinentalnim razmerama.

Ali joj i dalje nedostaje „masa“ – brojnost vojske, logistički ekosistem i industrijska snaga – da postane, umesto SAD, vojna kičma Evrope.

Rat Rusije protiv Ukrajine učinio je praktične poteze važnijim od strateških razgovora.

Zato će u narednim godinama ključno pitanje biti ne toliko strateška spremnost Francuske na papiru, već da li ona može dovoljno brzo da pomogne u stvaranju evropskog sistema koji bi obezbedio Ukrajinu oružjem, obuzdao Rusiju i sprečio produbljivanje jaza između sve manje uloge SAD i još uvek ograničene spremnosti Evrope.

Savezi su korisni, ali zavisnost je opasna

Francuska je zaista bliža od bilo koje druge članice EU tome da postane strateški oslonac Evrope.
To je jedina nuklearna sila u EU. Jedna od retkih država na kontinentu sa razvijenom odbrambenom industrijom koja teži stvarnoj autonomiji.

Francuska ima, za evropske standarde, retko sposobnu vojsku koja istovremeno može da razmišlja u okvirima kontinentalnog odvraćanja, ekspedicionih operacija i visoko intenzivnog ratovanja.

To ne čini Francusku dovoljnom. Ali je nesumnjivo čini neophodnom.

Ako Evropa bude morala da se prilagođava smanjenju uloge SAD, odgovor ne može da se zasniva samo na Nemačkoj ili Ujedinjenom Kraljevstvu, niti samo na istočnom krilu. Svaki novi bezbednosni model mora da se gradi zajedno sa Francuskom.

Ova percepcija formirana je još 1956. godine, ubrzo nakon stvaranja NATO-a.

Tadašnja Suecka kriza pokazala je Parizu da, uprkos tesnoj saradnji sa SAD, sve može završiti poniženjem Francuske ako njeni potezi nisu u skladu sa američkim interesima.

U to vreme Sjedinjene Države su naterale Francusku i Veliku Britaniju da prekinu invaziju na Egipat. Ta lekcija je tokom narednih decenija oblikovala francusko strateško razmišljanje: savezi su korisni, ali zavisnost je opasna.

Od toga je nastala doktrina autonomije – ne kao fantazija o izolaciji, već kao odbijanje da se nacionalna bezbednost zasniva na pretpostavci da će Sjedinjene Države uvek posmatrati interese Evrope kao svoje.

Decenijama su mnogi NATO saveznici takav pristup doživljavali kao isključivo francusku posebnost. Ali danas se sve više smatra da je Francuska ranije od drugih razumela problem sa kojim se ostatak Evrope tek sada „upoznaje“.

Ukrajina kao test evropske samodovoljnosti

Prema procenama briselskog analitičkog centra Bruegel i nemačkog Instituta iz Kila, da bi se u kratkom roku obuzdala ruska agresija bez efikasne podrške SAD, Evropi bi bilo potrebno dodatnih oko 300.000 vojnika i oko 250 milijardi evra većih godišnjih troškova za odbranu. U praksi, to znači formiranje oko 50 novih brigada.

Ali ta brojka može biti varljiva.

Američka moć nije samo u broju vojnika. To je sistem: usklađeno komandovanje, strateški transport, obaveštajni rad, protivvazdušna i protivraketna odbrana, dopunjavanje gorivom, satelitske komunikacije i drugi strateški kapaciteti. Sposobnost brzog premeštanja, koordinacije i podrške snagama.

U nedostatku svega toga leži slabost Evrope.

Dakle, jaz nije samo u ljudstvu ili novcu. To je jaz između postojanja vojnika na papiru i sposobnosti da se oni na vreme pretvore u pouzdanu, integrisanu borbenu silu. Ponovno naoružavanje je deo rešenja, ali ne i celina.

Prvi pravi test prilagođavanja Evrope „realnosti sa manjom ulogom Amerike“ neće se desiti za pregovaračkim stolom na samitu niti u još jednom govoru o „strateškoj autonomiji“.

On se već odvija u Ukrajini.

Ako Evropa želi da razume sopstvenu sposobnost da preuzme veći deo bezbednosnog tereta, mora pre svega da odgovori na pitanje: da li može da podrži Ukrajinu ako Vašington smanji pomoć?

Sa čisto finansijske strane, zamena Sjedinjenih Država je moguća: tokom poslednje tri godine Evropa je već davala Ukrajini više pomoći nego SAD – oko 43,5 milijardi evra naspram 38 milijardi evra. Ali zamena američke vojne pomoći je znatno teža.

Sjedinjene Države su bile i ostale ključni dobavljač teškog naoružanja i municije, koji su od vitalnog značaja za odbranu Ukrajine.

Da bi to nadomestile, evropske zemlje bi morale brzo i u velikim razmerama da povećaju proizvodnju. Evropska odbrambena industrija već proizvodi mnoge sisteme na koje se Ukrajina oslanja – uključujući haubice, sisteme protivvazdušne odbrane, tenkove i borbena vozila pešadije.

Ali to nije dovoljno da bi se moglo govoriti o autonomiji.

Najteže je zameniti raketnu artiljeriju poput HIMARS-a; sisteme protivvazdušne odbrane dugog dometa poput Patriot, kao i deo municije za te sisteme.

Evropi i dalje nedostaju dovoljne količine. To stavlja evropske vlade pred težak izbor: nastaviti kupovinu nekih sistema od SAD kada je to moguće, tražiti druge spoljne alternative gde postoje, ili ubrzati investicije u evropske sisteme.

Nuklearni štit kao osnova francuskog angažmana

Jedan primer poteškoća sa kojima bi Evropa mogla da se suoči jeste neuspeh projekta „Budući borbeni vazdušni sistem” (Future Combat Air System, FCAS). Pokrenut je 2017. kao vodeći francusko-nemački projekat evropske strateške autonomije. Cilj je bio stvaranje borbenog aviona nove generacije, uz smanjenje dugoročne zavisnosti od američkih sistema.

Umesto očekivanog rezultata, projekat je izazvao niz problema. Stavovi Francuske i Nemačke su se razišli. Ciklusi nabavke postali su nesinhronizovani, a industrijsko rivalstvo je prevagnulo nad političkom retorikom.

Francuska je želela avion kompatibilan sa njenom nuklearnom doktrinom odvraćanja i operacijama sa nosača aviona. Nemačka nije delila te zahteve, a dodatno je odlučila da nabavi američke F-35, zbog čega je potreba za novim lovcem izgubila hitnost. Kontrola nad dizajnom, tehnologijom i raspodelom posla takođe je bila predmet spora.

To je pokazalo da je strateška autonomija lakše proglasiti nego sprovesti.

A ova priča otkriva i dublji razlog, važniji od same industrijske konkurencije: da su potrebe francuskih vazdušnih snaga oblikovane nuklearnom doktrinom.

U martu ove godine na ostrvu Long, predsednik Makron je izjavio da Francuska mora da razmišlja o svojoj strategiji odvraćanja „u dubini evropskog kontinenta“ i pozvao na postepeni prelazak ka „naprednom odvraćanju“.

Dok Rusija sve otvorenije koristi nuklearno zastrašivanje, a poverenje u američke garancije slabi, Pariz želi da jedan od retkih strateških resursa koje Evropa samostalno poseduje ima veću težinu u ravnoteži snaga.

Međutim, Makron nije ponudio Evropi francusku verziju američkog „nuklearnog kišobrana“.

Njegovi potezi su ozbiljniji nego što kritičari priznaju – ali manje revolucionarni nego što neki njegovi pristalice smatraju.

Razmatra se ograničen, ali realan paket mera: više bojevih glava, manja transparentnost u pogledu zaliha, kao i moguće privremeno razmeštanje na teritoriji saveznika aviona Rafale koji mogu nositi nuklearno oružje.

Takođe, predviđa se više konsultacija i zajedničkih vežbi sa evropskim partnerima, kao i bliža koordinacija u vezi sa sredstvima podrške konvencionalnim oružanim snagama – kao što su sistemi ranog upozorenja, protivvazdušna i protivraketna odbrana, i sposobnost izvođenja preciznih udara.

Makron nije ponudio deljenje nuklearnog oružja po uzoru na NATO, niti učešće saveznika u donošenju odluka o njegovoj upotrebi. Arsenali i doktrina ostaju francuski.

Tako Francuska širi politički uticaj svog nuklearnog oružja, ali ne deli kontrolu nad njim. Nuklearne poruke mogu pojačati odvraćanje – ali ne mogu nadoknaditi slabosti u oblasti konvencionalnog naoružanja, što je danas glavni problem.

Ako Evropa ne bude u stanju da spreči Moskvu da brzo stekne prednost na kopnu, nikakvo unapređenje francuske doktrine neće rešiti problem. Osnovni zahtevi ostaju isti: brigade, municija, mobilnost, komandovanje i sposobnost vođenja borbenih operacija dovoljno rano da se nuklearna ucena protivnika učini manje efikasnom.

Francuska posle Makrona: da li su promene održive?

„Trampov rat protiv Irana“ jasno je pokazao koliko su danas transatlantski odnosi krhki. Evropske vlade nisu želele taj rat. Nisu bile formalno konsultovane na odgovarajući način, dovodile su u pitanje i njegovu legalnost i stratešku logiku, i nisu želele da budu uvučene u novu eskalaciju sukoba u regionu pod vođstvom SAD – ali posledice tog sukoba pogodile su i Evropu.

Sjedinjene Države postaju ne samo manje predvidljiv strateški akter – već mogu čak doći u poziciju da vrše pritisak na svoje evropske saveznike. To je još jedan razlog zašto se poslednjih meseci pojačala rasprava o sposobnosti Evrope da deluje sa manjom zavisnošću od Amerike.

Biće teško ignorisati to na narednom samitu NATO-a, planiranom za jul u Ankari.

I tu više nije reč samo o odbrambenoj potrošnji – već o posleratnoj stabilizaciji na Bliskom istoku, pomorskoj bezbednosti i drugim pitanjima. Kao i o uslovima pod kojima Evropljani mogu preuzeti veću ulogu, a da ne postanu „pomoćna grupa SAD“ u konfliktima koje nisu izabrali niti kontrolisali.

Ako samit izbegne ta pitanja, to će mnogo reći o stanju u NATO-u.

Ali tada će još jasnija postati potreba da se pronađe sopstveni, evropski odgovor na bezbednosne izazove – a Francuska ima razloge da bude u njegovom centru.

Međutim, čak i ako Makron ispravno procenjuje strateški pravac, i dalje postoji neizvesnost. I ona je u samoj Francuskoj. Pitanje nije samo da li Pariz ima pravi odgovor na slabljenje američkih obaveza – već i da li će Francuska ostati na toj poziciji posle parlamentarnih izbora 2027. godine.

Verovatnim pobednikom smatra se Žordan Bardela, predsednik stranke „Nacionalno okupljanje“. To već sada daje njegovim odbrambenim stavovima širi evropski značaj. Bardela se protivi slanju francuskih trupa u Ukrajinu, a opšta linija njegove stranke mnogo je manje sklona široj evropskoj ulozi koju Makron pokušava da izgradi za Francusku – u vezi sa Ukrajinom, nuklearnim odvraćanjem i ukupnim strateškim pozicioniranjem.

Bivša liderka „Nacionalnog okupljanja“ Marin Le Pen već je jasno stavila do znanja da se protivi Makronovoj otvorenosti prema evropskoj dimenziji francuske nuklearne doktrine, i preti da izvede zemlju iz integrisanih komandnih struktura NATO-a. Naravno, ona više ne donosi odluke – ali stav njenog naslednika po ovom pitanju ostaje nejasan.

To čini sadašnju francusku liniju ranjivom.

Evropa može imati veću potrebu za ulogom Francuske u vreme slabljenja američkih obaveza – ali nije sigurno da će današnja francuska pozicija izdržati izbore sledeće godine.

Naravno, Francuska u svakom slučaju verovatno neće u potpunosti zameniti Sjedinjene Države u Evropi. Nema američke razmere, institucionalnu arhitekturu koja omogućava takav kapacitet, niti njenu sposobnost da uliva poverenje u Alijansu.

S druge strane, to nije jedina uloga koja je važna u periodu koji sada počinje.

Francuska ostaje jedna od retkih evropskih država sposobnih da kombinuje vojni autoritet sa strateškom inicijativom. U eri sve manje sigurnosti u SAD, ta kombinacija daje Parizu ulogu koju nijedna druga evropska prestonica ne može u potpunosti da ponovi: ne ulogu zamene Vašingtona, već ulogu države koja može da podstakne Evropu ka koherentnijem vojnom i političkom stavu.