CNN analizira: Mogu li saveznici SAD da izbegnu posledice Trampovog rata u Iranu?

Njihova dilema menja dinamiku između SAD i njihovih saveznika. Lideri koji su nekada pokušavali da umilostive i laskaju najmoćnijem čoveku na svetu sada se usuđuju da ga kritikuju i teže da se distanciraju od njega. To čine ne samo iz antipatije prema američkoj spoljnoj politici, već i zbog pritisaka povezanih sa ratom koji ugrožavaju egzistenciju njihovog naroda, a samim tim i njihove sopstvene vlade i karijere, piše u analizi za CNN Stiven Kolinson.

Čak i lideri koji su pokušali da oblikuju Trampovo ponašanje tokom drugog mandata reaguju na njegov prezir. Italijanska premijerka Đorđa Meloni u ponedeljak je rekla da su Trampovi napadi na papu Lava XIV „neprihvatljivi“. Britanski premijer Kir Starmer, čije je prijateljstvo sa Trampom narušeno zbog rata, rekao je prošle nedelje da mu je „dosta“ toga što se Britanci suočavaju sa višim računima za energiju zbog Trampovih postupaka.

Lideri reaguju na posledice rata koje ne mogu da kontrolišu, što je oličenje upozorenja Međunarodnog monetarnog fonda od juče da svet ide ka „nepovoljnom“ scenariju od samo 2,5 odsto rasta ove godine, u odnosu na 3,4 odsto u 2025. godini.

Zemlje koje zavise od zaliha gasa i nafte sa Bliskog istoka mogle bi proći gore. MMF je snizio svoju prognozu rasta za Britaniju na 0,8 odsto u 2026. godini, u odnosu na prethodnu projekciju od 1,3 odsto. To bi bila katastrofa za ugroženu vladu Starmera, koja nije ispunila svoje obećanje da će ponovo pokrenuti ekonomiju.

Još jedan ključni saveznik SAD, Japan, takođe je pod pritiskom jer se oslanja na energetske baze sa Bliskog istoka. Viši troškovi transporta podižu cene i prete skromnom povećanju plata. Premijerka Sanae Takaiči nije očekivala da će se suočiti sa takvim problemima ubrzo nakon svoje istorijske izborne pobede u februaru.

Čak i pre rata u Iranu Tramp je bio veoma nepopularan u mnogim savezničkim zemljama. Istraživanje Pju riserča prošle godine pokazalo je da je predsednikov rejting odobravanja u više od desetak zemalja na 35 odsto ili manje. Njegovo odobravanje je bilo veće nego kod bivšeg predsednika Džoa Bajdena samo u nekoliko zemalja, uključujući Izrael i Nigeriju.

Ovaj raskid ne predstavlja samo pukotinu koja će trajati do kraja Trampove administracije. Ona preti savezima koji su decenijama umnožavali američku političku i ekonomsku moć. Trampova antipatija prema NATO-u, u međuvremenu, učinila je njegove garancije međusobne odbrane nesigurnim čak i ako ne odluči da potpuno povuče SAD.

Trampova Bela kuća je jasno stavila do znanja u svojoj retorici i dokumentima o spoljnoj politici da primenu jednostrane sile SAD vidi kao najbolji način zaštite interesa SAD u 21. veku.

Čini se da predsednik ne smatra NATO odbrambenim savezom, već alatom za unapređenje svojih spoljnopolitičkih interesa — na primer, u ratu po izboru u Iranu. On ima malo tolerancije prema saveznicima koji se oslanjaju na američki odbrambeni kišobran, ali odbijaju da se pridruže njegovim ratovima.

Ali, prijavljivanje za borbu je politički nemoguće za mnoge savezničke lidere. Suočavaju se sa biračima koji smatraju da je rat u Iranu nerazuman, da je malo verovatno da će uspeti i da predstavlja kršenje međunarodnog prava. Trampovo omalovažavanje velikih gubitaka saveznika u ratovima posle 11. septembra samo je produbilo antipatiju njihovih birača prema predsedniku.

Kako je rat zategnao ključni Trampov odnos sa Evropom

Prognoze MMF-a su jasno pokazale da je iranski sukob više od udaljene spoljnopolitičke krize za savezničke vlade. Postao je domaća i politička pretnja. Ovo, u kombinaciji sa rastućim antagonizmom između savezničkih lidera i američkog predsednika znači da bi stajanje uz njega bilo teret.

Italijanka Meloni predvodi populističku, desničarsku stranku i jedna je od evropskih liderki koje su ideološki najkompatibilnije sa Trampom. Stoga se pozicionirala kao most između Bele kuće i evropskih saveznika. Ali njena popularnost je pogođena porastom cena goriva, što je izazvano ratom.

Meloni takođe ima jedinstvenu ulogu u naciji koja ima više od 40 miliona rimokatolika i poseban odnos sa Vatikanom. Stoga nije imala pravog političkog izbora nego da kritikuje Trampove napade na papu. Ali ova promena je možda uništila više od godinu dana bolne diplomatije i izgradnje odnosa.

„Šokiran sam njome. Mislio sam da ima hrabrosti. Pogrešio sam“, citirao je Trampa italijanski list „Korijere dela Sera“ u intervjuu. „Ona je ta koja je neprihvatljiva jer je ne zanima da li Iran ima nuklearno oružje i da bi digao Italiju u vazduh za dva minuta kada bi imao priliku.“

Meloni uči kako je biti na meti verbalne Trampove baraže. To je već bio deo života za lidere u Kanadi, gde je izazov suočavanja sa Trampom transformisao domaću politiku. Da nije bilo Trampa, malo je verovatno da bi premijer Mark Karni – bivši centralni bankar i politički autsajder – uopšte bio na toj funkciji. Ali njegova izborna pobeda prošle godine na antitrampovskoj platformi usledila je nakon predsednikovih napada na kanadski suverenitet.

U ponedeljak, Karni je učvrstio svoj mandat i pretvorio manjinsku administraciju u većinsku nakon dve pobede na vanrednim izborima i nekoliko prebega opozicionih stranaka. Na konvenciji svoje Liberalne stranke ovog meseca aludirao je na Trampove ekspanzionističke planove. „Ujedinjeni ćemo izgraditi snažnu Kanadu, Kanadu za sve, snažnu Kanadu koju niko nikada ne može oduzeti“, rekao je.

Karni je napravio sudbonosni izbor. Iako se nada da će sarađivati sa SAD, temelj njegove moći je potvrđen izbornim mandatom i počiva na temelju otpora Trampu. Stoga je politički u boljoj formi od mnogih drugih savezničkih lidera. Ali njegova popularnost će i dalje biti testirana faktorima koje ne može u potpunosti kontrolisati, kao što su ekonomska šteta povezana sa ratom, američke carine i ono što se nazire kao gorko ponovno pregovaranje o severnoameričkom trgovinskom sporazumu.

Tramp je nekada bio viđen kao heroj za evropske populiste, od kojih su mnogi pretpostavljali da njegov ponovni izbor na osnovu oštrog antiimigracionog stava predviđa njihov sopstveni politički uspon.

Sve se to promenilo u Mađarskoj ovog vikenda. Tramp, potpredsednik Džej Di Vens i pokret MAGA vodili su kampanju za populističkog snažnog Viktora Orbana kao da je republikanski senator u nestabilnoj državi. Ali zapanjujući rezultati opštih izbora svrgnuli su Orbana nakon 16 godina na vlasti.

Poraz će verovatno ubrzati trend distanciranja populističkih lidera u Evropi od MAGA za njihovo političko dobro.

Paradoks izazvan Trampovim pritiskom na savezničke lidere

Trampova Bela kuća nikada nije pokazala veliku zabrinutost zbog političkih problema koje Trampov neobičan stil izaziva savezničkim liderima. Čini se da prezire modernu Evropu. U svoju strategiju nacionalne bezbednosti uvrstila je podršku populističkim grupama koje se bore da svrgnu centrističke lidere. Vens je tvrdio da bi tradicionalna Evropa i njene vrednosti mogle biti izgubljene zbog imigracije iz uglavnom muslimanskih zemalja Bliskog istoka i Severne Afrike.

Tramp izgleda veruje da je popularan u inostranstvu i tvrdi da su njegove demonstracije američke moći učinile Sjedinjene Države strašnijim i poštovanijim nego ikad kao „najvreliju“ naciju na planeti.

Ministar finansija Skot Besent, vodeći akter Trampovih trgovinskih ratova sa savezničkim zemljama, juče je pokušao da minimizira uticaj rata sa Iranom na zemlje koje ne učestvuju u borbama, rekavši da je MMF „verovatno preterao“.

Evropski lideri možda postaju otvoreniji u svojim kritikama Trampa. Ali oni imaju samo ograničenu snagu. Njihove pozicije često potkopava njihova najveća obaveza u odnosima sa SAD – njihove oslabljene vojske.

Kada se Tramp žalio da saveznici NATO-a nisu poslali brodove da otvore Ormuski moreuz, pogodio je bolnu tačku. Nije se radilo samo o tome što saveznički lideri nisu imali političku podršku da to učine – neameričke snage NATO-a verovatno više nemaju kapacitet da izvedu takvu misiju nakon godina smanjenja odbrambenih troškova.

Kada Tramp razmišlja o povlačenju iz NATO-a, on igra na značajnu kartu – ozbiljno naoružavanje u Evropi moglo bi da slomi vlade zbog nepopularnih smanjenja zdravstvenih i socijalnih programa koje bi to podrazumevalo.

Dakle, čak i dok se okreću protiv Trampa radi sopstvenog političkog očuvanja, njegove otuđene evropske kolege ne mogu rizikovati potpuni raskid sa Sjedinjenim Državama.

Ali što više predsednik zahteva njihov ulazak u nepopularan rat, to manje političkog prostora imaju da mu pomognu da ga okonča.