Sajmon Dženkins analizira za Gardijan: „SAD u istom danu stižu na Mesec i da bombarduju na Zemlji, možda je to veliki skok za čovečanstvo, ali u kom pravcu?

Ne može biti drugog razloga osim prestiža za slanje ljudi na Mesec, zbog čega je prošlo više od 50 godina od kada su poslednji put tamo bili.

Roboti mogu obaviti sve što nam treba u svemiru. Vraćanje Iranaca u kameno doba je druga stvar. Poslednji put kada su SAD davale sličnu tvrdnju bilo je protiv Vijetnama u tipičnoj pretnji (mnogo pogrešno citiranoj) generala Kurtisa Lemeja. Vijetnam je potukao SAD u narednom ratu, podseća Sajmon Dženkins u kolumni za Gardijan.

Rat u Iranu postao je nemoguće pratiti, jer je očigledno delo jednog čoveka vođenog ličnom sujetom, koji želi da svet natera da igra po njegovoj pesmi.

U svojoj potrazi za globalnim haosom pridružuje mu se istomišljenik, Vladimir Putin. Takvi ljudi često su vodili nacije ka kolektivnoj katastrofi, ali da dvoje to čine istovremeno, predstavlja užasnu nesreću.

Zato je hitno potrebno prepoznati šta oni zapravo jesu: samo dva čoveka sa pristupom ogromnoj moći. Oni ne predstavljaju svoje države. Možemo biti sigurni, da njih nije bilo, ovi ratovi verovatno ne bi ni počeli. Svet mora reagovati sa odgovarajućim realizmom i merom.

Tramp je došao u Belu kuću žestoko osuđujući američke prethodne intervencije u tom regionu, koje su sproveli predsednici i republikanci i demokrate. Da je sada u opoziciji, oštro bi kritikovao ovaj rat. Samo mu je privlačnost funkcije nadvladala razboritost, terajući ga na užasno nasilje.

Verovatno Tramp već žali zbog onoga što je učinio, i možda je u interesu sveta da mu pomogne da se oslobodi. Mogao bi da se osveti izraelskom premijeru Benjaminu Netanjahu, koji ga je, čini se, nagovorio na ovo.

U svakom slučaju, mora se izvući, slično kao što je to učinio Ričard Nikson u Vijetnamu – dok Barak Obama nije uspeo da se izvuče iz Avganistana. Njegova metoda izgleda da je ostavljanje tragova užasnih pretnji i razaranja iza sebe.

Jednog dana tvrdi da je uništio iranske nuklearne kapacitete, drugog ih navodi kao razlog za rat. Jednog dana nudi pomoć iranskim demonstrantima na ulicama, drugog dana bombarduje iste te ulice. Jednog dana mu je cilj promena režima, drugog dana tvrdi da je to već postignuto.

Da je ovo bio ponovni slučaj januarske otmice predsednika u Venecueli, možda bi se sve završilo čistom likvidacijom iranskog vrha.

Umesto toga, sukob i dalje pokazuje znake klasične vojne eskalacije. Neuspeh svake faze da donese uspeh postaje uvod u još krvaviju narednu fazu.

Tramp, koji je nekada obećao da nikada neće poslati američke trupe na tlo, očigledno je bio toliko oduševljen „šokom i strahom“ – čak je to nazvao „zabavom“ – da veruje kako može sačuvati obraz postavljanjem trupa na tlo.

U ovim okolnostima, svi prirodno gledaju na poznata ustavna ograničenja predsedničke vlasti. U Trampovom prvom mandatu ona su bila unutrašnja u Beloj kući, tzv. odrasli koji su umirivali njegove divlje trenutke.

Ali Tramp je osigurao da po njegovom povratku gotovo da nije bilo odraslih, samo omiljeni savetnici i poslušnici.

Sve je češće govora o primeni 25. amandmana, koji omogućava da se predsednik proglasi nesposobnim za obavljanje funkcije. Šanse da se to dogodi smatraju se malim.

Teško je poverovati da Trampove pretnje eskalacijom umesto povlačenja podržavaju i njegov državni sekretar Marko Rubio ili potpredsednik Džej Di Vens. Njegov bliski savetnik Stiven Miler i ministar odbrane Pit Hegset verovatnije su „jastrebovi“.

Ali do sada se čini da niko ne može da ga stavi pod kontrolu. Gotovo je neverovatno da niko nije upozorio na pretnje bombardovanjem iranskih postrojenja za desalinizaciju vode. Neizbežna iranska odmazda nad postrojenjima za desalinizaciju u Kataru i Bahreinu učinila bi te države nenastanjivim. Takvo ratoborno ponašanje prevazilazi neodgovornost.

Što se tiče navodnih ograničenja Kongresa i Vrhovnog suda, oni su praktično inertni, a svet može samo da posmatra i čeka.

Obe institucije su zastrašene Trampovim patronatom i njegovom izbornom snagom. Predstojeći izbori za Kongres sredinom mandata moraju to promeniti.

Oni će gotovo sigurno dovesti do pobede demokrata, što bi omogućilo veto mehanizme u Kongresu nad „vanrednim ovlašćenjima“ i moguće opozivanje predsednika. Predsednici su često pokušavali da zaobiđu prva, uključujući Obamu pri napadu na Libiju 2011. Najmanje, to znači bitku.

Što se tiče reakcije spoljnog sveta, Tramp izgleda odlučan da razbesni svoje bivše saveznike zbog toga što ga nisu podržali. On ih gotovo svakodnevno vređa. Povećava tarife na njihove proizvode. Najavljuje spremnost da napusti NATO. Ko zna šta će ili neće učiniti? Bilo bi im pametno da igraju na vreme.

Jedina sigurnost u SAD je 22. amandman ustava, koji ograničava mandat predsednika. Vreme je najsnažnije sredstvo zaštite američke demokratije.

Nakon izbora sredinom mandata, Tramp će sigurno videti slabljenje svoje baze. Njegovi protivnici će ojačati ne samo u Kongresu, već i u državama, industriji, univerzitetima i medijima. Kongres će odbiti bilo kakvo pitanje o napuštanju NATO-a.

Svet koji je dugo zavisio od saveza i lojalnosti, razumevanja i poverenja možda je bio izgubljen kada je reč o tome kako da se postupi sa Trampovom Amerikom.

Evropske sile su bile mudre što su ostale po strani u ratu u Iranu. One su ostale lojalne Ukrajini u ratu koji Zapad nije izazvao, a čije rešavanje sada treba da se vrati u centar pažnje.

Pesimisti tvrde da odnosi SAD i Evrope nikada neće preživeti Trampa. Nema razloga da tako mislimo. Biće potrebno veliko zalaganje da se ispravi šteta koju je Tramp naneo globalnom ugledu svoje zemlje.

Ali taj napor će sigurno biti uložen, od strane onoga ko ga zameni. Njegovi piloti bombardera vratiće se na svoje brodove, a nafta će ponovo teći kroz Ormuski moreuz. Prijatelji SAD posvetiće se tome da Tramp pripadne prošlosti.

Zato je Kir Starmer bio u pravu ove nedelje kada je pozvao na realizam u Velikoj Britaniji u saradnji sa Evropom u pogledu ekonomske i odbrambene bezbednosti. Kontinent mora delovati zajedno kao unija i ostaviti po strani dečju tvrdoglavost Brexita. Ako to uspe, iz ovog noćnog mora još može proizaći nešto razumno.