„Studenti postali srce pokreta, ali nisu ostali sami“: Špigel o protestima u Srbiji

U središtu priče je tragedija iz Novog Sada – pad nadstrešnice Železničke stanice, u kojoj je živote izgubilo 16 osoba, uključujući i devetnaestogodišnju studentkinju.

Za mnoge, piše Špigel, to je bio trenutak buđenja, ne samo zbog zanemarenih građevinskih standarda, već kao simbol šireg državnog sloma: korupcije, nefunkcionalnih institucija i potpune nesankcionisanosti moći.

Odatle su krenule kolone.

Studentkinja Magdalena Jevtić, koju Špigel citira, govori o noćima provedenim na podu fakulteta, o blokadama, o umoru ali i o odlučnosti.

“Naše diplome neće vredeti ništa ako ne živimo u slobodnoj zemlji”, kaže ona, prenosi N1.

Nemački magazin podseća da su studenti postali srce pokreta, ali nisu ostali sami. Njima su se pridružili profesori, poljoprivrednici, pravnici, lekari, roditelji. Ponekad u tišini, ponekad uz zvižduke i transparent „Džaba sve, i baba mi gleda N1“, protesti su rasli, iz dana u dan.

Posebnu pažnju Špigel posvećuje i reakciji vlasti.

Vučić optužuje demonstrante da su deo strane „obojene revolucije“, a državna televizija ignoriše proteste ili ih predstavlja kao manipulaciju.

U parku ispred Predsedništva, piše magazin, sede „kontrademonstranti“, takozvani studenti koji podržavaju vlast, okruženi traktorima i tabloidnim kamerama.

Špigel navodi i optužbe da je tokom demonstracija korišćeno sonično oružje, zvuk niskih frekvencija koji ne oštećuje sluh, ali izaziva nelagodnost, vrtoglavicu, strah. Lekari i pravnici, navodi nemački list, upozoravaju da su institucije pod sve većim političkim pritiskom, a građani sve manje zaštićeni.

Posebno upečatljiv deo članka odnosi se na ruralni otpor.

Seljaci iz zapadne Srbije, navodi Špigel, ustali su protiv projekta rudarenja litijuma, verujući da će trajno uništiti reke, zemlju i zdravlje. Njihov gnev usmeren je ka sopstvenoj državi ali i ka evropskim zvaničnicima, za koje smatraju da ćute jer im je litijum važniji od demokratije.

Jedan od sagovornika Špigela, advokat Vladimir Beljanski, tvrdi da Srbiji treba prelazna stručna vlada, a da će bez pritiska iz inostranstva teško doći do istinske promene.

„Ova zemlja ne pripada njima“, rekao je jedan demonstrant na skupu u Beogradu. Ta rečenica, zaključuje Špigel, odzvanja ulicama Srbije kao poziv ne samo na protest, već i na dostojanstvo.