Sve skuplji „lou-kost“ letovi

Svake sedmice s nemačkih aerodroma poleće 4.850 njihovih aviona, 1.200 više nego prošle godine. To znači da je za 35 odsto porastao broj putničkih mesta u njihovim avionima, a gotovo za četvrtinu je više odredišta na koja njima može da se odleti. Istovremeno, dupliran je broj takvih prekookeanskih letova – sa 92 linije u zimu prošle godine, na 182 linije ove zime.

Međutim, istraživanje koje je sproveo Nemački centar za avio-saobraćaj i svemirske letove (DLR) međutim pokazuje da putnici imaju sve manje koristi od takvog načina leta.

Na prvom mestu trebalo bi da bude cena, ali karte za apsolutno sve takve prevoznike u međuvremenu su poskupele. Najjeftiniji je mađarski Viz, ali i on je u proseku poskupeo sa 44 na 53 evra po letu, uključujući i takse. Uverljivo i daleko najskuplji je nemački Jurovings, čije su karte poskupele u proseku sa 105 na 117 evra po letu. Drugi je Rajaner sa prosečnom cenom karte koja je sa 54 prošle porasla na 79 evra ove godine.

U analizi DLR, poskupljenje se tumači i „objektivnim faktorima“: nakon perioda jeftine nafte, cena kerozina je porasla. Skok cena je, međutim, pre svega posledica promene poslovne strategije. Rajaner je recimo bio poznat po tome da leti s lokalnih aerodroma, često smeštenih u dubokim zabitima – dobar primer je aerodrom Frankfurt Han, koji je od glavnog aerodroma u Frankfurtu udaljen čak 125 kilometara. Sada, međutim, „jeftini“ sve više poleću sa glavnih aerodroma u Nemačkoj – sa „pravog“ Frankfurta, Minhena ili aerodroma Keln/Bon. Poslovna logika je jasna: tamo su putnici i tamo žele i da odu. A iako su takse veće, avioni se lakše popunjavaju.

Još jedan problem je monopol: od ukupno 6.520 linija „lou-kost“ kompanija, za čak 5.683 praktično nema alternative, odnosno na toj liniji ne leti niko drugi. Takav položaj prevoznicima omogućava da diktiraju i cenu, ali i (skromni) kvalitet usluga. Inače, na samo 751 liniji postoji još jedan prevoznik koji leti na istu destinaciju, a na samo 86 linija može da se bira između tri ili više prevoznika – to su naravno najpopularnije destinacije, poput Londona, Dablina ili letovališta u Španiji.

Razlog preseljenja na glavne aerodrome jesu i poslovni putnici, sve važniji segment „jeftinih“ prevoznika. Za takve putnike, koji ne plaćaju kartu iz sopstvenog džepa, „lou-kost“ kompanije nude čitav spektar „dodatnih usluga“ koje su često papreno skupe – odličan primer je svakako „Happy Snack“ Jurovingsa.

I iako uporno širi mrežu linija, najveći nemački „jeftini“ prevoznik – Jurovings, ćerka-firma Lufthanze, našao se početkom ovog leta na udaru žestokih kritika, upravo zbog katastrofalnog odnosa prema svojim putnicima. Nekada su možda povremeno i kasnili, ali su se od sredine juna ta zakašnjenja produžila na sate, pa čak i na dane. Naime, deset od 77 aviona koje je Jurovings dobio akvizicijom Er Berlina, trebalo je već da počnu da lete, ali njih jednostavno – nema. Iz Lufthanze kažu da je reč o „prolaznim tehničkim problemima u registraciji“ – ma šta to značilo.

Jurovings je svakako dobar primer koliko „jeftini“ avio-prevoznici po svaku cenu žele da beleže rast. Ali za putnike – to ne mora da bude dobra vest.