Ovako se može pobediti Vladimir Putin: Timoti Garton Eš iznosi strategije

Jednog dana Vladimir Putin će nestati sa scene. Nedavni izveštaji ukazuju na rastuće slabosti ruske ekonomije, nezadovoljstvo u društvu i slabljenje poverenja unutar njegovog režima – ali bilo bi pogrešno zaključiti da je kraj blizu.

Samo smrt ili sama Rusija mogu ukloniti Putina, i niko ne zna kada ili kako će se to dogoditi. Ono što demokratije u Evropi i šire mogu da urade jeste da usavrše strategiju za poraz njegovih spoljnopolitičkih ambicija. Istoričar Timoti Garton Eš za Gardijan iznosi neiscrpne listu od osam elemenata takve strategije.

Imajte jasan cilj. Putin želi da potčini Ukrajinu, obnovi što je moguće više Ruskog carstva, uništi kredibilitet NATO-a, potkopa Evropsku uniju i ponovo uspostavi rusku sferu uticaja nad istočnom Evropom. Sprečiti ga da ostvari te ciljeve znači poraziti ga.

Ostati dosledni prema Ukrajini. Rusa invazija protiv Ukrajine 11. juna će trajati duže od Prvog svetskog rata.

Postignuće Ukrajine u zadržavanju mnogo većeg protivnika je izuzetno. S obzirom na „onu ubijanja“ omogućenu dronovima na liniji fronta, ovaj rat se vrlo verovatno neće odlučiti na samom frontu, ali obe strane snažno udaraju po pozadini protivnika, ciljajući energetsku infrastrukturu, ekonomiju i moral.

Povlačenje američke podrške od strane predsednika Donalda Trampa otežalo je odbranu Ukrajine, ali je nije uništilo. Pad Viktor Orbana u Mađarskoj je odblokirao 90 milijardi evra evropske ekonomske podrške, što bi trebalo da pokrije ukrajinski budžet do kraja 2027. godine. Mogući su različiti ishodi, ali najverovatniji scenario je da će rat još neko vreme da se nastavi.

Ipak, on se neće završiti ni kada se završi. Za razliku od Dana pobede u Evropi 1945, nećemo znati ko je pobednik u trenutku kada prestane pucnjava. Dolazak „mira” — najverovatnije u obliku prekida vatre koji se pretvara u dugotrajnije zamrzavanje sukoba duž sadašnje linije fronta – biće još jedan opasan trenutak za Ukrajinu.

Unutrašnje, sve društvene razlike i traume nagomilane tokom godina rata mogle bi da eksplodiraju u ljutoj predsedničkoj kampanji i veoma podeljenoj postratnoj politici.

Spolja, pažnja Evrope bi mogla brzo da se okrene drugim temama, kao što se okrenula od Bosne nakon Dejtonskog sporazuma 1995. godine.

Postoji, nažalost, potpuno moguća budućnost u kojoj bi četiri petine Ukrajine koje Rusija ne okupira postale depopulisana, unutrašnje konfliktna i nefunkcionalna država. To bi bila pobeda Putinovog plana B, koji je da uništi Ukrajinu ako već ne može da je kontroliše.

Tek kada Ukrajina postane relativno prosperitetna, bezbedna, stabilna i demokratska članica EU, moći ćemo da kažemo da je Putin tamo poražen.

Povećati ekonomski pritisak na Rusiju. Perverzni efekat Trampovog rata izbora protiv Irana je povećanje prihoda Rusije od nafte i gasa, kao i delimično ublažavanje sankcija na njih.

Da bi se Putin porazio, mora se dogoditi suprotno. Pored pooštravanja sankcija i podrške ukrajinskim udarima dugog dometa na rusku energetsku infrastrukturu, Evropa bi trebalo strože da se obračuna sa ruskom „flotom iz senke”.

Gotovo polovina ruskog izvoza nafte prolazi kroz Baltičko more, često u već sankcionisanim tankerima.

Sprečiti novi ruski napad. Velika pažnja se s pravom posvećuje organizovanju petogodišnje do desetogodišnje tranzicije od današnje evropske bezbednosti zavisne od SAD ka situaciji u kojoj Evropa može sama da se brani.

Ali najveći rizik od ruskog napada na teritoriju NATO-a i EU verovatno postoji u ranim godinama te tranzicije, posebno 2027–2028.

Putin je stariji čovek u žurbi, opsednut obnavljanjem ruske veličine i kao što se obično dešava kod dugogodišnjih diktatora sve više odvojen od stvarnosti.

Ima veliku, borbeno iskusnu vojsku i ratnu ekonomiju. Suočava se sa Evropom koja se tek počinje ponovo naoružavati i sa američkim predsednikom koji verovatno neće poštovati obavezu iz člana 5 NATO-a da brani istočnoevropsku članicu pod napadom.

Međutim, Putin može da se osloni na to da će Tramp biti u Beloj kući samo do 20. januara 2029. Zato je ovo njegova najbolja i možda poslednja prilika da pokaže da je NATO „tigar od papira”. Ne bi bio potreban veliki frontalni napad, već zauzimanje nekoliko kvadratnih kilometara u Estoniji, Litvaniji, na nekom baltičkom ostrvu ili drugde na istočnom krilu.

Čak i ako je verovatnoća takvog napada mala, prateći rizik je toliko visok da je pojačano odvraćanje ključno.

Ako bismo mogli da se oslonimo na američkog predsednika, današnja NATO raspodela snaga bila bi dovoljna za to. Pošto ne možemo, potrebno je brzo razviti alternativnu strategiju u kojoj bi evropske (uključujući, značajno, nemačke) snage koje trenutno služe u NATO komandama, zajedno sa onima u regionalnim formacijama poput britansko-nordijsko-baltičko-holandske zajedničke ekspedicionе sile, mogle same da predstavljaju kredibilno sredstvo odvraćanja takvog napada.

To je veoma zahtevno – i sada neophodno.

Ne igrati samo odbranu na hibridnom frontu. Odličan nedavni rad Evropskog saveta za spoljne odnose tvrdi da, s obzirom na razmere ruske hibridne kampanje protiv Evrope, ne smemo samo da se branimo već i da ometamo i, na pažljivo ograničen način, pređemo u ofanzivu.

Razgovarati sa svim Rusima. Postoji rasprava o tome da se ovlasti visoki evropski predstavnik da razgovara sa Putinom. Ali šta bi on uopšte rekao, čak i kada bi Putin slušao? Da, vredi održavati komunikacione kanale sa Kremljom, uključujući i tajne kanale. Ali jedini jezik koji Putin zaista razume jeste vojna i ekonomska sila, potkrepljena političkom voljom.

Važnije je razgovarati sa tri druge ruske društvene grupe: poslovnim, profesionalnim i čak birokratskim elitama koje su i dalje u zemlji; širim ruskim društvom; i „drugom Rusijom”, koja sada uglavnom živi van Rusije i želi poraz Putina snažnije nego bilo ko drugi.

Iako bi konkretne poruke bile različite, zajednička tema bila bi: „drugačiji odnos sa Rusijom je moguć, ako …”. To u kratkom roku neće mnogo promeniti, ali može doneti rezultate kada dođe trenutak promene.

Suočiti se sa sopstvenim nacionalistima. Putin trenutno nema neposrednu zamenu za mađarskog Viktora Orbana kao „veto-igrača” Rusije za stolom odlučivanja u Briselu. Slovački Robert Fico se ne može uporediti s tim. Ali antiberalne, populističke i nacionalističke stranke i dalje jačaju u drugim delovima Evrope. Francuski predsednik Žordan Bardela 2027. godine, a posebno Alternativa za Nemačku (AfD) kao najveća stranka u Bundestagu 2029. godine, dali bi Putinu nove mogućnosti da deli Evropu.

Ne samo „nešto uraditi”, nego i „izdržati”. Proveo sam više godina svog života nego što bih želeo da priznam proučavajući zapadne politike prema Sovjetskom Savezu. Jedan zaključak je bio jasan: najvažnija stvar koju smo uradili da bismo pobedili u Hladnom ratu nije bila spoljna politika, već to što smo učinili sopstvena društva sigurnim, snažnim, prosperitetnim i privlačnim i onda jednostavno „izdržali”.

Tako je i sada. Značajne političke promene u Rusiji mogu doći sutra, ili tek za 10 godina. Najteži izazov za raznovrsnu grupu liberalnih demokratija je ujedno i najvažniji: strateško strpljenje. Ako ga postignemo, vreme će biti na našoj strani, zaključuje Eš.