Da je Donald Tramp vaš otac u poznim godinama, kada biste mu oduzeli ključeve od automobila?

Naravno, 79-godišnji lider slobodnog sveta je nedavno prekinuo sednicu kabineta usred rata da bi dugo govorio o razgovoru koji je navodno imao sa direktorom kompanije koja proizvodi Sharpie markere, u vezi sa snabdevanjem predsedničke admini9stracije specijalnim flomasterima, za koje je firma tvrdila da ne može da pronađe u evidenciji, piše Gabi Hinslif, kolumnistkinja Gardijana.

I napravio je zbunjujuću šalu o Perl Harboru tokom konferencije za novinare pred japanskim premijerom. I nazvao Ormuski moreuz „Trampovim moreuzom“, pre nego što je dodao da je to apsolutno namerno jer „sa mnom nema slučajnosti“.

Ali u svakom slučaju, da budemo jasni, njegovo mentalno stanje je odlično. Najbolje!

Samo zamislite, međutim, da nije tako. Pretpostavimo, čistо radi rasprave, da 61 odsto Amerikanaca (prema istraživanju Rojters-Ipsos) koji misle da je njihov predsednik s godinama postao sve nepredvidljiviji i 56 odsto koji ne misle da sada ima mentalnu oštrinu da se nosi sa izazovima (prema nedavnom istraživanju za Vašington Post) nisu u zabludi.

Pretpostavimo da su, baš kao što su to učinili sa osamdesetogodišnjim Džo Bajdenom, milioni Amerikanaca preko svojih TV ekrana zaista osetili nešto što je zaista uticalo na sposobnost njihovog predsednika da pošalje hiljade mladih vojnika u potencijalnu smrt na Bliskom istoku, bez obzira da li se to nešto moglo kvalifikovati kao klinička dijagnoza.

Zamislite da su bili u pravu što sumnjaju da životi bezbroj ljudi širom sveta zavise od nekoga čija procena možda nije u potpunosti pouzdana – uključujući i 45 miliona ljudi za koje se procenjuje da su u opasnosti od akutnog gladi ako poljoprivrednici ne dobiju dovoljno đubriva, ključnog nusproizvoda sada ozbiljno poremećene gasne industrije Zaliva, za proizvodnju hrane.

Šta bi, hipotetički, bilo potrebno da sistem ospori volju izabranog predsednika?

Čudno je što je ovo postalo tema koja je, naizgled, previše osetljiva da bi se javno diskutovala, s obzirom na ono što je u igri.

Iako SAD imaju sistem provera i ravnoteža da spreče predsednika da skrene s puta, nijedna od tih zaštita ne deluje nepogrešivo. Krajnja zaštita je obaveza da se traži saglasnost Kongresa pre nego što se objavi rat, što bi moglo okončati ovaj sukob i sprečiti buduće, možda oko Grenlanda ili Kube.

Tramp je stigao dotle da pripremi gotovo 10.000 vojnika za raspoređivanje na Bliski istok za invaziju bez te saglasnosti, a tako veliki brojevi mogu stvoriti sopstvenu dinamiku u sukobu (iako Tramp možda samo blefira oko zauzimanja ostrva Karg, centra iranske naftne industrije, a Iranci to možda ne znaju).

Talasi alarma konačno probijaju površinu Republikanske partije, nakon poverljive informativne seanse za zakonodavce prošle nedelje, posle koje je predstavnica Južne Karoline, Nensi Mejs, izašla upozoravajući da vojni ciljevi koji su im dati nisu oni koji su predstavljeni glasačima.

Ali za sada, Vol Strit i dalje deluje kao moćniji faktor kontrole nego Vašington, pri čemu trgovci navodno smišljaju sopstvenu formulu koliko tržišta moraju pasti pre nego što Tramp izgubi hrabrost.

Ako sve drugo zakaže, prema 25. amandmanu, predsedniku se mogu suspendovati ovlašćenja ako se potpredsednik i većina kabineta slože da nije sposoban da služi. Ali u praksi, to se obično koristi samo nakratko i uz predsednikovu saglasnost, na primer kao u slučaju Džordža V. Buša kada je bio pod anestezijom tokom operacije.

Čak ni redovni lekarski pregledi koje američki predsednici prolaze ne garantuju potpunu transparentnost, s tim da je pravi stepen Bajdenove slabosti postao jasan tek nakon što je odustao od ideje da se kandiduje za drugi mandat.

Iako su Amerikanci postajali sumnjičavi zbog njegove sklonosti da zaboravlja imena ili deluje zbunjeno u javnosti, nisu znali sve dok novinari Džejk Teper i Aleks Tompson nisu objavili svoju knjigu iz 2025, „Original Sin“, da su ga lekari upozoravali da bi mogao morati da počne koristiti invalidska kolica.

Slično tome, javnost nije znala sve do njegove smrti da je predsednik Džon F. Kenedi tokom kubanske raketne krize uzimao koktel amfetamina i steroida, baš kao što Britanci nisu znali u to vreme da je Vinston Čerčil bio toliko veliki pijanac da je tadašnji američki predsednik Frenklin D. Ruzvelt o tome govorio u kabinetu, ili da je Harold Vilson verovatno imao početke demencije tokom svojih poslednjih dana u Dauning Stritu.

U praksi, ustavne zaštite su samo onoliko jake koliko je odlučna unutrašnja sfera lidera – ljudi često posvećeni tome da ga ili je održe na vlasti po svaku cenu – da javno otkriju ranjivosti šefa.

Zašto bi iko krio istinu o fizički ili mentalno posrnulom lideru, s obzirom na potencijalne posledice? Strah je očigledan odgovor: od odmazde, gubitka uticaja, ili čak javne panike ako istina ispliva usred krize.

Ali manje očigledan odgovor je žestoka odanost i zaštitnički instinkt, pa čak i ljubav, koju dugogodišnja služba u političkim rovovima stvara.

Ako ovo čitate kao sin ili ćerka starijih roditelja čije su se memorije počele gubiti, znaćete koliko često traje put od prvog nelagodnog osećaja da se nešto promenilo do onoga što bi na kraju moglo dovesti do konačne medicinske dijagnoze – i koliko besanih noći leži između toga.

Da li oni zaista i dalje treba da voze, ili su postali opasnost za sve na putu? Da li je bezbedno da upravljaju sopstvenim novcem, ili je vreme da se otvori neprijatna tema o punomoćjima? Strah da se uđe prerano, izazivajući povređenog i besnog osamdesetogodišnjaka da se opire, sukobljava se sa osećajem krivice, jer znate da će biti vaša odgovornost ako neko bude povređen dok vi još razmišljate o tome da im uzmete ključeve od automobila.

Ali upravo da bi se prevazišle takve emotivne dileme, u slučaju političkih lidera postoje ustavne zaštite.

Jer bez njih, svi bismo potencijalno bili samo putnici u kamionu neke supersile koji juri: bespomoćno posmatrajući iz zadnjeg sedišta dok vozač vijuga po putu i pitajući se koliko blizu moramo da dođemo do sudara pre nego što neko progovori.