Gardijan analizira: „Napad Trampa i Netanjahua na Iran ne razlikuje se od Putinove invazije na Ukrajinu“

Za njega nema zakonskog opravdanja. Ne razlikuje se od invazije ruskog predsednika Vladimira Putina na Ukrajinu ili invazije predsednika Ruande Pola Kagamea na Demokratsku Republiku Kongo, piše kolumnista Gardijana koji se bavi SAD Kenet Rot, koji je i gostujući profesor na Fakultetu za javne i međunarodne poslove na Prinstonu i bivši izvršni direktor organizacije Hjuman rajts voč.

Povelja Ujedinjenih nacija dozvoljava upotrebu vojne sile samo u dve okolnosti – uz odobrenje Saveta bezbednosti UN ili kao samoodbrana od stvarnog ili neposrednog oružanog napada. Ništa od ovoga nije bilo prisutno.

U svom video-snimku u kojem opravdava rat Tramp je govorio o „neposrednoj pretnji“ Irana, ali nema dokaza koji bi to potkrepili. Naveo je niz prošlih napada koje je pripisao Iranu, ali nijedan od njih nije u toku ili neposredan.

U najboljem slučaju Tramp je nastojao da spreči buduću štetu – Netanjahu je koristio termin „preventivni“ – ali prevencija nije opravdanje za rat jer bi otvorila Pandorinu kutiju za bezbroj oružanih sukoba.

Da bi sprečile buduće pretnje, vlade moraju da pribegnu diplomatiji u kombinaciji sa nevojnim oblicima pritiska.

Iran je već predmet sveobuhvatnih sankcija, ali Tramp i Netanjahu su prekinuli diplomatiju jer izgleda nisu želeli da prihvate potvrdan odgovor. Kako su se obojica suočavali sa političkim izazovima kod kuće dok se približavaju izbori, izgledalo je da su previše željni da bombarduju Iran!

Zanimljivo je da nije ni jasno na čemu je bio fokus tokom sada obustavljenih pregovora. Tramp, koji nikada nije bio sklon preciznosti, rekao je da Iran mora da pristane da nikada ne poseduje nuklearno oružje, ali je zemlja više puta saopštila upravo to. Da bi se naglasio značaj toga, činilo se da je otvoren da dozvoli inspekcije svojih nuklearnih postrojenja i razblažiti ono što je ostalo (nakon američkog bombardovanja u junu 2025. godine) od njegovog visoko obogaćenog uranijuma.

Umesto toga, činilo se da je tačka spoticanja da li Iran može da obogaćuje uranijum. U različitim fazama vlada SAD je zahtevala da Iran odustane od bilo kakvog obogaćivanja. Iranski pregovarači su se opirali, ističući pravo svake vlade da obogaćuje uranijum prema Sporazumu o neširenju nuklearnog oružja.

Bilo je nekih naznaka da je Vašington odustao od apsolutne verzije tog zahteva (iako ga je Tramp ponovio u petak) i da je Teheran nudio kompromise koji spasavaju obraz, kao što je ograničenje obogaćivanja na skromne nivoe potrebne za medicinske ili naučne izotope, ali daleko od onoga što je potrebno za oružje.

U nekim prilikama američka vlada je takođe tražila ograničenja balističkih raketa Irana i njegove podrške regionalnim oružanim grupama kao što su Hezbolah, Hamas i Huti. Ali nedavni izveštaji o pregovorima sugerisali su da ovi zahtevi možda više nisu bili u srži razgovora.

Nikada nećemo saznati kako su se ovi pregovori mogli odvijati. Čini se da je Tramp odlučio da Iran nije ozbiljan u vezi sa postizanjem dogovora, pa je pokrenuo napad.

Netanjahu nikada nije želeo dogovor; kao što je njegov običaj, preferirao je vojno rešenje. Rat koji se mogao izbeći – rat po izboru, a ne po nužnosti – stoga je pokrenut u očiglednom kršenju međunarodnog prava.

Nakon što je u bombardovanju ubijen vrhovni vođa Irana ajatolah Ali Hamnei, Tramp je pozvao iranski narod da ustane i svrgne vladu koja ga je dugo gušila. „Čas slobode“ je blizu, objavio je.

Nema sumnje da je iranska vlada prezrena. Na januarske proteste odgovorila je tako što je pokosila demonstrante – najmanje 7.000 mrtvih, ako ne i mnogo više. Ali cilj promene režima nije odbrana od zločina agresije.

Niti postoji razlog za humanitarnu intervenciju. S obzirom na to da je ubijanje sastavni deo rata – a da ne pominjemo rizik za civile, poput škole koja je pogođena prvog dana bombardovanja, ubivši desetine ljudi, uglavnom dece – humanitarna intervencija može biti opravdana samo da bi se zaustavilo tekuće ili neizbežno masovno klanje.

Ničega sličnog nije bilo. Na humanitarnu intervenciju se ne može pozivati samo u cilju odmazde za prošlu represiju, što je najviše što se može reći za napad Trampa i Netanjahua.

Iz tih razloga, međunarodni odgovor na američko-izraelski napad bio je u najboljem slučaju hladan. Britanija je odbila da dozvoli američkim bombarderima da napadnu Iran iz svoje vojne baze u Dijego Garsiji. Britanija, Francuska i Nemačka su izdale zajedničko saopštenje u kojem su kritikovale Iran, ali primetno nisu podržale invaziju.

Može se razumeti njihova zabrinutost. Najveća pretnja Evropi danas dolazi od Rusije, ali napad na Iran daje Putinu argument licemerja kako bi se suprotstavio izazovima njegove invazije na Ukrajinu. Teže je braniti međunarodno pravo kada ga najmoćnija vlada na svetu otvoreno krši.

Kao i kod svakog vojnog napada, posledice mogu biti teško predvidljive. Iranski lider je imao 86 godina, tako da se režim nesumnjivo spremao da u svakom slučaju imenuje naslednika. A promenu režima je teško postići iz vazduha, kao što je Tramp otkrio u Venecueli gde je uklonio Nikolasa Madura sa scene, ali je inače Madurov režim uglavnom zadržao netaknutim.

Hamnei je bio konzervativac koji nije trpeo neslaganje i držao se proglašenog prava Irana da obogaćuje uranijum uprkos ogromnim teškoćama koje su iranskom narodu nametnule rezultirajuće sankcije. Čak i ako Islamska Republika ne padne, moguće je da će njegov naslednik biti popustljiviji – spreman da dozvoli nešto više slobode, kao što je to venecuelanski režim bez Madura. Ali Venecuela je i dalje daleko od demokratije i nema mnogo razloga verovati da bi modifikovani iranski režim bio mnogo bolji.

Hoće li iranski narod izabrati ovaj trenutak da se ponovo uzdigne kao deo svoje dugogodišnje potrage za vladom koja poštuje prava? Hoće li režim odgovoriti svojom uobičajenom i sve smrtonosnijom brutalnošću? I ako je odgovor pozitivan, hoće li kraj biti drugačiji od prošlih razočaranja? Prerano je za predviđanja.

Bilo bi divno kada bi iranski narod mogao da okusi demokratiju, kada bi iranske žene mogle da uživaju u duhu svojih protesta „Žene, život, sloboda“ iz 2022. godine, oslobođene represivne, mizogine moralne policije. Ali postoji i opomena koju su naučili narodi Iraka i Libije, gde je zapadna vojna intervencija dovela do haosa koji je verovatno bio smrtonosniji od diktatorske vladavine.

Globalne posledice su takođe zabrinjavajuće. Ovaj najnoviji primer Trampovog pogleda na svet po principu „moć čini ispravnim“ može samo da podstakne druge činove agresije, bilo da je reč o kineskom preuzimanju Tajvana, pretnjama Etiopije i Eritreje prema Tigraju ili najnovijim borbama između Pakistana i Avganistana.

Dok Tramp napada Iran uprkos nedostatku nuklearnog oružja, a štedi Severnu Koreju, koja ima šezdeset ili više nuklearnih bojevih glava, vladama neće biti teško da shvate šta im je potrebno da se odbrane od nasilnika u Beloj kući.

Stara je vojna maksima da nijedan ratni plan ne preživi prvi kontakt sa neprijateljem. Ali to važi i van bojnog polja. Svet diplomatije može biti frustrirajuće spor i neadekvatan. Ipak, postoje dobri razlozi za poštovanje suvereniteta i traženje mirnog rešavanja sporova.

Svet u kojem pitanja života i smrti – sudbina čitavih zemalja – zavise od sebičnih hirova ljudi poput Trampa i Netanjahua je svet pun opasnosti. Voleo bih da vidim kraj nemilosrdne Islamske Republike, ali ne na račun sveta u kojem našu sudbinu diktiraju ljudi sa najvećim oružjem.