Bela kuća veruje da pretnjama može da natera druge da im se povinuju: Tramp se suočava sa sve prkosnijim svetom

Međutim, u poslednjih nekoliko dana, nekoliko globalnih aktera mu je otvoreno prkosilo, pokazujući granice njegovog uticaja, piše Politiko.

Rukovodstvo Irana odustalo je od mirovnih pregovora sa SAD, odlučivši da nastavi rat. Birači u Mađarskoj su smenili jednog od Trampovih najbližih evropskih saveznika, premijera Viktora Orbana. Zatim je tu papa Lav, koji je rekao da se „ne plaši“ Trampa nakon što ga je predsednik ismevao.

Tramp i njegovi saradnici često deluju kao da su većina drugih ljudi na planeti „sporedni likovi“ u video-igri.

Oni veruju, uz malo izuzetaka, da SAD mogu pretnjama, ekonomskom snagom i vojnom moći da nateraju druge prestonice da se povinuju njihovoj volji.

Ali spoljna politika ima osnovne zakone. Jedan od njih, sličan fizici, jeste da svaka akcija izaziva reakciju. Možda ne jednaku ili suprotnu, ali svakako reakciju koja možda nije ono što Trampov tim želi.

Do sada, Trampova administracija ne deluje kao da se prilagođava realnosti da je sve više međunarodnih aktera spremni da prkose američkoj supersili.

„Da postoji svest da nasilničko ponašanje više ne funkcioniše, videli bismo odustajanje od toga“, rekao je Ričard Has, bivši predsednik Saveta za spoljne odnose. „Ali nema stvarnih znakova da Tramp to radi“.

Sve češće se čuju zabrinutosti stranih zvaničnika da ključne informacije o geopolitičkim dešavanjima jednostavno ne dolaze do predsednika jer mu njegovi saradnici ne iznose neprijatne istine. Analiza Njujork tajmsa o njegovoj odluci da uđe u rat sa Iranom dodatno je pojačala ove sumnje.

„On je okružen ljudima koji samo govore ‘da'“, rekao je jedan visoki evropski diplomata.

Grubi stil Trampove administracije došao je do izražaja u izjavama potpredsednika SAD Džej Di Vensa nakon 21 sata pregovora sa iranskim zvaničnicima tokom vikenda.

Iran je, rekao je Vens, „odlučio da ne prihvati naše uslove“.

Takva izjava, koju je Vens ponovio u različitim oblicima, sugerisala je da SAD diktiraju, a ne pregovaraju, iako je dodao da su SAD bile „prilično fleksibilne“. To nije naišlo na dobar prijem kod pristalica iranskog režima, dok su mnogi u drugim zemljama ceo događaj videli kao propuštenu priliku za deeskalaciju.

„Ako želite nešto od nekoga, morate mu nešto i dati, osim ako, kao u Drugom svetskom ratu, nije potpuno poražen“, rekao je zapadni diplomata sa Bliskog istoka. „Ne može biti samo ‘astavićemo da vas udaramo'“.

Trampova administracija je, naravno, odbacila tvrdnje da je njen tvrdi pristup kontraproduktivan.

„Prethodne administracije su decenijama pasivno posmatrale kako se američkom narodu nanosi šteta kroz neuravnoteženu trgovinu, nepravednu podelu tereta u odbrani, nekontrolisanu ilegalnu migraciju, antiameričke stavove u međunarodnim organizacijama i još mnogo toga. Predsednik Tramp je rekao ‘više ne'“, izjavio je portparol Stejt departmenta Tomi Pigot.

Do sada ima malo dokaza da Tramp ili njegovi saradnici razumeju lančane reakcije koje izazivaju svojim potezima ili da su naučili lekcije iz prethodnih reakcija. Ili ih možda jednostavno nije briga?

Naravno, Tramp se ponekad povuče sa neke teme (takozvani TACO fenomen), ali to često prati nova eskalacija na istoj temi.

Uzmimo na primer Trampovo insistiranje da Danska preda Grenland.

To je bila crvena linija za veći deo Evrope, čiji su lideri uglavnom pokušavali da se približe Trampu tokom njegove prve godine povratka na vlast. U januaru, dok je pojačavao zahteve za Grenland, evropski lideri su mu jasno stavili do znanja da to nije moguće, a zatim su kroz NATO obećali SAD veći vojni pristup ostrvu.

Tramp se povukao, ali šteta je već bila učinjena. Njegova „Grenland avantura“ i stalne pretnje izlaskom iz NATO-a ubrzale su evropske napore da smanje zavisnost od američkog bezbednosnog sistema.

Kako te zemlje postaju manje zavisne od SAD, verovatnije je da će biti spremnije da se Trampu suprotstave.

Umesto da reaguje na taj rizik, Tramp je nedavno signalizirao da nije završio sa Grenlandom. Dana 8. aprila, ljut zbog nespremnosti Evropljana da se pridruže SAD protiv Irana, Tramp je na društvenim mrežama napisao: „SEĆAJTE SE GRENLANDA, TOG VELIKOG, KOMADA LEDA KOJIM SE LOŠE UPRAVLJA!!!“

Ponekad je teško proceniti koliko Tramp razume sekundarne i tercijarne posledice svojih pretećih poteza.

Na primer, njegove carine navode druge zemlje da traže nove trgovinske partnere izvan SAD, smanjujući njihovu ekonomsku zavisnost od Amerike. Kao i kod vojne zavisnosti, zemlje koje manje zavise od SAD manje su sklone da ih slede u budućnosti.

Mnogi u spoljnopolitičkom establišmentu dugo strahuju da Tramp i njegov tim svet posmatraju kao niz „nekretninskih poslova“, kao u njegovoj prošloj karijeri u Njujorku. Ali posmatranje rata Rusije u Ukrajini ili palestinskih prava u Gazi isključivo kao pitanja teritorije zanemaruje činjenicu da su identitet, politika i opstanak ključni pokretači sukoba.

Tramp i njegov tim često „ne shvataju da se ljudi bore za ono što njihov život čini smislenim, a ne samo za racionalni odnos koristi i troškova“, rekao je bivši latinoamerički zvaničnik.

Ponekad Tramp reaguje na negativne posledice svoje politike pritiska.

Kada mu se Kina suprotstavila u trgovinskom ratu – uvođenjem velikih protivmera i ograničenjem izvoza retkih zemnih metala – on je praktično pristao na primirje. Ipak, Tramp uvek više pažnje posvećuje velikim silama poput Kine i Rusije nego onima koje smatra slabijim. Osim toga, teško je ignorisati reakcije kada utiču na berze.

Zvaničnik Bele kuće je branio Trampove trgovinske poteze, navodeći da su EU, Japan, Indija, Južna Koreja i Velika Britanija smanjile trgovinske barijere za američki izvoz i nastavljaju da plaćaju carine — „dokaz da je predsednik uspešno iskoristio ekonomsku dominaciju SAD“.

Has je rekao da Tramp možda vodi SAD ka „postameričkom svetu“, u kojem Amerika više nije centralna tačka globalne politike. To je upravo ono što Peking želi.

To bi mogao biti svet u kojem SAD moraju redovno da mole za pomoć, umesto da se oslanjaju na saveznike koji im instinktivno veruju i podržavaju ih.

„Pogledajte, SAD su moćne i imaju veliki uticaj, ali taj uticaj nije beskonačan“, rekao je Dan Šapiro, bivši zvaničnik administracije Džo Bajdena za Bliski istok. „Čak i najjači trebaju saveznike, prijatelje i partnere“.