Trampova skupa zaostavština

Istorija će suditi o Trampu kao o važnom predsedniku, u smislu da je iza sebe ostavio Ameriku i svet značajno promenjene. Takođe će se smatrati jednim od najgorih, ako ne i najgorim predsednikom do sada.

Istina, Tramp je uradio i nekoliko korisnih stvari. Na domaćem terenu je izgurao politike – smanjenje previše visoke stope korporativnog poreza, ublažavanje pojedinih previše opterećujućih odredbi – za koje se ispostavilo da su doprinele snažnom ekonomskom rastu.

U spoljnoj politici zaslužuje pohvalu za premeštanje američke politike u odnosu na sve represivniju, moćniju i nametljiviju Kinu na trezveniji, kritičniji pravac.

Takođe je bio u pravu što je Ukrajini obezbedio odbrambeno oružje, s obzirom da je deo zemlje pod ruskom okupacijom.

Pregovaranje o novom trgovinskom paktu s Meksikom i Kanadom, potom ubeđivanje Kongresa da ga odobri bilo je značajno dostignuće iako je poboljšanje u odnosu na Severnoamerički sporazum o slobodnoj trgovini (NAFTA) bio skroman, a važni delovi novog ugovora su preuzeti iz teksta mnogo većeg Transpacifičkog partnerstva koji je Tramp odbacio, što nije bio mudar potez.

SAD su takođe imale dragocenu ulogu u omogućavanju normalizacije veza između Izraela i nekoliko njegovih arapskih suseda uprkos njihovom neuspehu da ostvare bilo kakav napredak kada je reč o palestinskom pitanju.

Ali ova i ostala dostignuća zasenjuje ono što je Tramp radio pogrešno. Naročito se ističu tri greške. Prva je šteta koju je naneo američkoj demokratiji.

Događaji od 6. januara 2021. kada je rulja Trampovih pristalica izvršila opsadu i okupirala Kapitol predstavljali su kulminaciju predsednikovih napora da demonizuje medije, krši uspostavljene norme, promoviše laži, osporava ovlašćenje sudova i odbacuje rezultate predsedničkih izbora koji su prošli sve ozbiljne testove svog legitimiteta.

Trampovo podsticanje i podstrekivanje na nezakonite aktivnosti i nasilje bili su poslednja kap u punoj čaši vode.

Ovde se definitivno ne može celokupna krivica svaliti na Trampa jer niko nije naterao toliki broj republikanaca na funkcijama da ga slede u težnjama da potkopa legitimitet pobede novoizabranog predsednika Džozefa Bajdena.

Oni koji su Trampu pružili kapacitete svojom političkom i finansijskom podrškom dele odgovornost za njegove konstantne napade na ograničenja koja su od suštinskog značaja za funkcionisanje svakog demokratskog sistema. Međutim, ono što ovaj incident američkog populizma razlikuje od prethodnih epizoda jeste to što je on organizovan pre iz Ovalne kancelarije nego od spolja.

Drugo odlučujuće pitanje jeste kovid 19. Pojava virusa korona i njegovo potonje širenje predstavljali su propust Kine, ali Trampov traljav i neadekvatan odgovor je ono što objašnjava zašto će do trenutka kada on ode s funkcije od ovog oboljenja umreti 400.000 Amerikanaca.

Zbog manjkavog odgovora SAD je nestalo više miliona radnih mesta i kompanija (neke i trajno), milioni studenata zaostaju sa ispitima, a vlade i ljudi širom sveta gube poštovanje prema Americi.

Bilo je puno toga što je Trampova administracija mogla i što je trebalo da uradi u vezi s pandemijom virusa korona. Iako zaslužuje pohvale za svoju ulogu u ubrzavanju procesa proizvodnje vakcina protiv kovida 19, ovo dostignuće je delimično osujećeno neuspehom da se organizuje njihova efikasna dostava.

Administracija, takođe, nije uspela da ponudi dosledno slanje poruka o potrebi nošenja maski niti je obezbedila garancije da medicinsko osoblje ima adekvatnu zaštitnu opremu, a nije obezbedila ni federalnu podršku za proizvodnju dobrih, efikasnih testova.

Razlika u odnosu na relativno uspešne odgovore Tajvana, Australije, Novog Zelanda, Nemačke, Vijetnama i Kine naglašava činjenicu da epidemija virusa nije morala da dovede do pandemije, a sigurno ne do pandemije onih razmera koja je pogodila SAD.

Ironija je u tome što je Tramp očito strahovao da će ukoliko se borba protiv kovida 19 učini prioritetom, to oslabiti ekonomiju i uništiti njegove šanse za reizbor kada je zapravo upravo njegov neuspeh da doraste izazovu bilo ono što mu je verovatno presudilo.

Treća Trampova greška koja će definisati njegovu zaostavštinu bila je spoljna politika koja je potkopala poziciju Amerike u svetu. Za ovaj ishod delimično ima da zahvali gore navedenim razlozima – njegovim napadima na demokratiju i neuspehu da se efikasno bori protiv kovida 19.

Ali Trampova spoljna politika je zakazala i na sopstvenom terenu. Severna Koreja je nadogradila svoj nuklearni arsenal i napravila dodatne i bolje rakete uprkos Trampovoj ličnoj diplomatiji s Kim Džong Unom.

Iran je smanjio vreme koje će mu biti potrebno da proizvede nuklearno oružje nakon unilateralnog izlaska Trampove administracije iz nuklearnog pakta iz 2015.

Diktatura u Venecueli se učvrstila, a Rusija, Sirija i Iran su povećali svoj uticaj širom Bliskog istoka nakon što je Amerika povukla trupe i podršku za lokalne partnere.

Šire gledano, povlačenje SAD iz međunarodnih sporazuma i institucija postalo je obeležje Trampove spoljne politike, kao i njegova kritika evropskih i azijskih saveznika Amerike, srdačnost sa autoritarnim liderima i ignorisanje kršenja ljudskih prava. Krajnji rezultat jeste smanjenje uticaja SAD na svetskoj sceni.

Tramp je nasledio skup odnosa, savezništva i institucija koji su, ma koliko nesavršeni bili, 75 godina stvarali kontekst u kojem se izbegavao konflikt velikih sila, širila se demokratija i rasli su bogatstvo i životni standardi.

Prigrlivši mešavinu nacionalizma „Prvo Amerika“, unilateralizma i izolacionizma, Tramp je uradio sve što je mogao da pokvari mnoge među tim odnosima i aranžmanima, a da pritom za njih nije našao nikakvu bolju zamenu.

Biće teško, ako ne i nemoguće, popraviti ovu štetu u skorijoj budućnosti. Tramp više neće biti predsednik, ali će i dalje biti uticajan u Republikanskoj stranci i zemlji. Iako je svet već bio u sve većem haosu i uprkos tome što je uticaj SAD već bio u opadanju, Tramp je znatno ubrzao oba ova trenda.

Suština je u tome da zemlju i jedan svet predaje u mnogo gorem stanju od onog u kojem su bili kada ih je nasledio. To je njegova žalosna zaostavština.

Autor je predsednik američkog Saveta za spoljne odnose. Napisao je knjigu „Svet: Kratak uvod“