Turska šestorka: Erdogan ima dobar razlog da bude zabrinut zbog opozicije

Ta turbulencija bila je, ukazuje, u potpunosti vidljiva 3. marta i danima koji su usledili kada se činilo da se ranije ujedinjena opoziciona grupacija šestorka (Table of six) raspala pred zadivljenim očima javnosti.

Samo 72 sata kasnije, spor je rešen, a Kemal Kılıčdaroglu je izabran za jedinstvenog predsedničkog kandidata na izborima u maju, publika je a oduševljeno izrazila podršku.

To ne znači da je sve u redu. Spor je izbio kada je Meral Akšener, liderka druge po veličini opozicione grupe IYI partija, rekla da ne može da prihvati Kiličdaroglua za kandidata.

Kakva god osećanja pristalica bila o penzionisanom državnom službeniku, zvanom Gandi, ne postoji sveopšte divljenje prema njmu, ali ova svađa je izazvala ogroman bes i ostavila mnoge u očaju zbog šansi da svrgnu predsednika Redžepa Tajipa Erdogana i okončaju 21-godišnju vladavinu njegove stranke Partije pravde i razvoja (AKP).

Tursko društvo je i dalje visoko polarizovano. Pored nepokolebljivih pristalica aktuelnog predsednika, postoje i oni koji su, iz raznih razloga, odlučno protiv Erdogana.

Iako ovi drugi čine skoro 60 odsto birača, možda na sreću po Erdogana, opozicione stranke do nedavno nisu uspevale da formiraju jedinstven front.

Glavna opoziciona Republikanska narodna stranka (CHP) bilo je potrebno do 2019. da okupi blok od šest političkih partija, nazvanih Nacionalna alijansa (ili Table of six).

Sa četiri relativno male stranke, od kojih su neke zasnovane na prebezima iz Erdoganovog AKP-a, Good Party (IYI Partija) je bila glavni partner CHP-a.

IYI partija je osnovana primarno kao ultranacionalistička partija, koja je bila politički saveznik AKP. IYI partija kaže da predstavlja sekularne, više zapadnjačke i urbane Turke, dok je nacionalistička partija koja zauzima desni centar turskog političkog spektra.

Upravo u tom kontekstu treba videti Akšenerinu iznenadnu odluku i njen preokret. Pristalice, iznenada suočene sa jezivom mogućnošću podele i izborne katastrofe, prigrlile su savez još snažnije.

Može se čak tvrditi da, da je alijansa objavila svog zvaničnog kandidata pre prošlonedeljnog debakla, najverovatnije ne bi mogla da izazove ovaj nivo euforije.

Incident ima implikacije na prethodne lekcije turskog naroda iz praktične demokratije. Sadašnje veselje malo liči na „Duh Gezija“ kada su protesti zbog razvojnih planova za istanbulski park 2013. okupili masovni pokret iz svih sfera života i sa različitim političkim tendencijama.

Na brzinu potisnutom eksperimentu — hiljade je pretučeno i zatočeno — prepoznata je uloga političkog aktivizma bez vođe i spontanog političkog aktivizma.

Ovog puta, veće i još raznovrsnije grupe su se udružile da premošćuju najdublje linije raskola u političkom okruženju.

Ovo je uključivalo snažno simbolične korake — kao što je apel lidera CHP-a pobožnijima među stanovništvom; i proislamistička partija Felisiti koja kači gigantski poster sekularističkog oca osnivača zemlje, Mustafe Kemala Ataturka.

Tačno je da je bilo prethodnih primera saradnje između političkih partija, poput 1970-ih. Ali ti savezi su bili čisto taktički aranžmani napravljeni za kratkoročne dobitke.

Ovoga puta pritisak dolazi odozdo, uključujući grupe običnih pristalica koje traže da njihove stranke uspostave koalicije. Lideri stranaka, zabrinuti zbog mogućeg odgovora birača, popuštaju.

Ovo je podjednako neverovatno koliko i neobično u zemlji u kojoj je moć ljudi često nadjačana od strane nedemokratskih snaga.

To ne znači da je ishod majskih predsedničkih izbora čak i blizu izvesnog. Sada postoje neki znakovi da je tabor AKP-MHP povređen novootkrivenim jedinstvom opozicije (a možda i katastrofalnim februarskim zemljotresima, koji su ostavili više od 50.000 mrtvih.)

Postoje i ogromni ekonomski problemi. Ankete su 11. marta pokazale da je Kılıčdaroglu u prednosti u odnosu na Erdogana (55 odsto prema 44 odsto), a opozicioni savez takođe je prednjačio na parlamentarnim izborima.

Ranije ankete su pokazale da vladajuća stranka zadržava svoju podršku. U svakom slučaju, pošto se čini da je podrška pro- i anti-Erdogan kampovima prilično ravnomerno izbalansirana, uloga kurdskog HDP-a će biti važna.

Erdogan je već pokušao da pridobije HDP, ali nije uspeo. Stoga je verovatno da će svoju kampanju bazirati na ultranacionalističkoj agendi koja cilja i HDP i terorističku grupu, PKK.

On bi mogao da napadne opoziciju tvrdeći da oni sarađuju sa „neprijateljem“ opisujući HDP kao sedmog (skrivenog) partnera Stola šestorice. Mogao bi da pokuša da mobiliše javnost oko nacionalističkog cilja koji prikazuje opoziciju kao izdajnike i pristalice terorizma.

Stoga je kritično, ali delikatno pitanje kako bi HDP mogao podržati kandidaturu Kılıčdaroglua. Jer kakvi god da su politički imperativi, turski nacionalisti se i dalje bune na pomisao da se pojavljuju u istom foto okviru kao HDP.

Erdogan ima dobar razlog da bude zabrinut zbog opozicije. Gledano u celini, sada je bliže njegovom svrgavanju nego što je to bilo u prošlosti.