Veliki brat u džepu

Ali, šta to znači i gde nas ta revolucija vodi? Informatička revolucija nije ništa novo. Još je Johan Gutenberg 1439. svojom štamparskom presom pokrenuo eru masovne komunikacije. Naša aktuelna revolucija koja je počela u Silicijumskoj dolini šezdesetih godina u vezi je sa Murovim zakonom: broj tranzistora na kompjuterskom čipu udvostručuje se na svakih nekoliko godina.

Do početka 21. veka kompjuterska moć koštala je hiljaditi deo onoga što je uradila ranih sedamdesetih godina. Sada internet povezuje gotovo sve. Sredinom 1993. bilo je oko 130 vebsajtova na svetu; do 2000, taj broj je premašio 15 miliona. Danas je više od 3,5 milijardi ljudi na mreži; stručnjaci predviđaju da će do 2020. „Internet stvari“ povezivati 20 milijardi uređaja. Naša informatička revolucija je i dalje u povoju.

Ključna karakteristika aktuelne revolucije nije brzina komunikacija; komunikacija telegrafom koja je trenutna datira još od sredine 19. veka. Važna promena je ogromno smanjenje cene prenošenja i skladištenja informacija. Da cena automobila tako rapidno pada kao cena kompjuterske moći danas bi mogli kupiti automobil za iste pare kao i jeftini ručak. Kada cena tehnologije opada tako brzo postaje široko dostupna. Količina informacija koja se može preneti širom sveta je praktično beskonačna.

Troškovi skladištenja informacija takođe su dramatično opali i omogućili nam sadašnju eru velikih podataka. Informacije kojima je nekada bilo potrebno skladište sada se smešta u džep košulje.

Sredinom 20. veka, ljudi su se plašili da će računari i komunikacije aktuelne informatičke revolucije dovesti do neke vrste centralizovane kontrole prikazane u antiutopiji DŽordža Orvela 1984. Veliki brat bi nas pratio iz centralnog računara čineći individualnu autonomiju besmislenom.

Umesto toga, pošto su se troškovi kompjuterske snage smanjili, a kompjuteri smanjili na veličinu pametnih telefona, satova i drugih portabl uređaja, njihovi decentralizovani efekti dopunjavali su centralizovane, omogućavajući umrežavanje komunikacija i mobilizaciju novih grupa. Ironično, ovaj tehnološki trend ima i decentralizovani nadzor: milijarde ljudi danas dobrovoljno nosi uređaj za praćenje koji stalno krši njihovu privatnost dok tragaju za mrežama. Stavili smo Velikog brata u džepove.

Isto tako, sveprisutni društveni mediji generišu nove transnacionalne grupe, i takođe prave prilike vladama i drugima da manipulišu. Fejsbuk povezuje više od dva miliona ljudi, a rusko mešanje u američke predsedničke izbore 2016. pokazalo je da ove konekcije i grupe mogu da se eksploatišu za političke ciljeve. Evropa je pokušala da uspostavi pravila za zaštitu privatnosti svojom novom Opštom uredbom o zaštiti podataka ali njen uspeh je i dalje neizvestan. U međuvremenu, Kina kombinuje nadzor sa razvojem socijalnog kreditnog rangiranja koje će ograničiti lične slobode kao što su putovanja.

Informacija obezbeđuje moć i više ljudi ima pristupa sve većem broju informacija nego ikada pre, i u dobru i u zlu. Tu moć mogu koristiti ne samo vlade, već i nedržavni akteri od velikih korporacija, preko neprofitnih organizacija do kriminalaca, terorista i neformalnih ad hok grupa.

To ne znači kraj nacionalne države. Vlade ostaju najmoćniji akteri na globalnoj sceni; ali scena je postala pretrpana i mnogi od novih igrača mogu efikasno da se takmiče u oblasti meke moći. Moćna mornarica je važna za kontrolisanje pomorskih linija; ali na internetu nije od neke pomoći. U Evropi u 19. veku, znak velike moći bila je sposobnost da se pobedi u ratu, ali, kako je ukazao američki analitičar DŽon Arkila, u današnjem globalnom informatičkom dobu pobeda često zavisi ne od toga čija vojska dobija, već čija priča pobeđuje.

Javna diplomatija i moć da se privuče i ubedi postajala je sve važnija, mada se i javna diplomatija menja. Davno su prošli dani kada su spoljnopolitički službenici na filmskim projektorima prikazivali filmove izolovanoj publici, ili kada su ljudi iza Gvozdene zavese na kratkim talasima slušali radio Bi-Bi-Si. Tehnološki napredak je doveo do eksplozije informacija što je proizvelo „obilje paradoksa“: obilje informacija vodi do gubitka pažnje.

Kada su ljudi preplavljeni obiljem informacija teško je znati na šta da se usredsrede. Pažnja, a ne informacije, postaje oskudan resurs. Meka moć privlačenja postaje još vitalnija nego u prošlosti, ali isto tako i tvrda, oštra moć rata informacijama. I pošto reputacija postaje vitalnija, političke borbe oko stvaranja i uništenja kredibiliteta se umnožavaju. Informacije koje se pojavljuju kao propagandne ne samo da se mogu prozreti, već takođe i pokazati kontraproduktivnim ako to ugrožava ugled zemlje.

Tokom rata u Iraku, na primer, postupanje prema zatvorenicima u Abu Graibu i zatvoru u Gvantanamu na način koji nije svojstven deklarisanim američkim vrednostima dovelo je do percepcije licemerja koja se nije mogla preinačiti emitovanjem fotografija muslimana koji u Americi žive dobro. Slično tome, tvitovi predsednika Donalda Trampa koji su se dokazali lažnim potkopavaju američki kredibilitet i smanjuju meku moć zemlje.

Efikasnost javne diplomatije ocenjuje se brojem promenjenih umova (meren intervjuima ili istraživanjima javnog mnjenja) a ne potrošenim dolarima. Interesantno je ukazati da istraživanja i Portland indeks „Meke moći 30“ pokazuje pad američke meke moći od početka Trampove administracije. Tvitovi mogu pomoći uspostavljanju globalne agende, ali ne mogu proizvesti meku moć ukoliko nisu verodostojni.

Sadašnja brza napredna tehnologija veštačke inteligencije ili mašinsko učenje ubrzava sve ove procese. Robotičke poruke je često teško detektovati. Ali ostaje da se vidi da li kredibilitet i privlačna priča mogu biti u potpunosti automatizovani.

Autor je profesor na Harvardu i autor knjige Budućnost moći

Copyright: Project Syndicate, 2018.

www.project-syndicate.org