„Ruski sistem nije jak zbog podrške većine“: Ko su neprijatelji Putinu i ko bi mogao ugroziti njegovu vlast?

Sva ta razmišljanja, međutim, nose sa sobom jednu opasnu zabludu – sugerišu zaključak da bi izostanak koristi i privilegija mogao izazvati nezadovoljstvo javnosti i na kraju dovesti do raspada „društvenog ugovora“, ukazuje u analizi za Moskovski tajms (The Moscow Times) Vladislav Inozemcev, ruski akademik, direktor moskovskog Centra za istraživanje postindustrijskih društava, profesor i šef Katedre za svetsku ekonomiju, Fakulteta za javnu upravu, Moskovskog državnog univerziteta Lomonosov.

Upravo iz tog razloga mnogi analitičari pridaju toliku važnost ekonomskim pokazateljima ili pomacima na frontu – iako ni jedno ni drugo ozbiljno ne utiče na stabilnost režima.

Inozemcev predlaže drugu hipotezu koja, kaže, može znatno da koriguje razumevanje izvora stabilnosti sadašnje vlasti u Rusiji i rizika s kojima se može suočiti.

Opasna ravnodušnost

Ovde bi me neko mogao pitati: zar famozno „zatezanje šrafova“, o kojem se neprekidno govori od početka 2022.  ne vodi destabilizaciji?

Kako društvo reaguje na dosad neviđeno ograničavanje sloboda koje se dogodilo u tom periodu? Zašto na to nema nikakvog odgovora?

Opet, ako pretpostavimo da su Rusi svojevremeno „pristali“ da Putinu predaju slobode u zamenu za nešto (kobasicu, red, veličinu), pasivnost je teško objasniti.

Ali ako je prihvatimo pasivnost kao normalno stanje populacije, koje ne zahteva nikakav poseban trud da bi se održalo – sve postaje vrlo jasno.

Poznata uzrečica da ljudi ćute dok „ne dođu po njih“ ovde jednostavno ne važi i to ne zato što je narod glup ili kukavički.

Ista ona mobilizacija jasno je pokazala: kada su došli „po sve“, bilo je dovoljno nečeg stihijskog, čak i ne sasvim protestnog, ali masovnog – da niko više ne dolazi „po sve“. Vlast je, bez dodatnih signala, zamenila „mrežu za pecanje“ za „podvodne puške“ i upotrebila ih protiv novinara, inostranih agenata, LGBT osoba i mnogih drugih kategorija građana – od kojih većina ne zanima širu javnost, a neke čak i otvoreno iritiraju.

Drugim rečima, moj je stav jednostavan: savremeni ruski sistem nije jak zbog podrške većine, kako se često tvrdi, već zbog ravnodušnosti većine.

Ta većina nema naročita očekivanja od države, pa se ne uzbuđuje oko izostanka ekonomskog rasta (traži i tražiće individualne načine preživljavanja u raznim uslovima, sve dok joj se ne staje na put), niti oko rata u Ukrajini (dokle god tamo odlaze oni koji dobrovoljno žele da igraju „ruski rulet“ za ozbiljan novac).

Ljudi žele samo da imaju izvesnost da njihov običan život nije ugrožen (a moralni argumenti nisu vredni ni diskusije, jer takve okolnosti ne zanimaju i neće zanimati nikoga dok se lično ne suoči s neposrednom opasnošću), i ništa više od toga.

Iz svega navedenog, Inozemcev izvlači dva zaključka:

Prvi: Ovakvo tumačenje situacije objašnjava potpuni neuspeh ruske liberalne opozicije, koji je u manjoj meri rezultat represije od strane vlasti, a u većoj meri posledica njene sopstvene tematske i političke promašenosti.

Površan pogled dovoljan je da se uoči: čitava opozicija obraća se manjinskim grupama od intelektualaca do ljudi netradicionalne seksualne orijentacije, od biznismena do boraca za ljudska prava, od aktivista protiv korupcije do zagovornika ukrajinske pobede.

Zahvaljujući naporima vlasti, veliki deo tih kategorija proglašen je izdajnicima, ekstremistima ili nepoželjnim, i njihovi predstavnici su ili emigrirali, ili se povukli u tišinu. Ali ni jedno ni drugo nije izazvalo bilo kakvu reakciju većine, jer ta većina sasvim razumno smatra da sa svim tim (ne)uglednim ljudima nema ništa zajedničko i da „sledeći“ neće biti oni.

Da bi ovaj argument bio jasniji, vredi podsetiti da su uspešni revolucionari u emigraciji uvek računali na šire narodne mase: na seljake i radnike (kao ruski socijaldemokrati početkom 20. veka), na vernike muslimane (kao ajatolah Homeini 1970-ih) ili barem na široki krug običnih ljudi ogorčenih stranom dominacijom (kao Fidel Kastro krajem 1950-ih). Drugim rečima – oni su se obraćali većini i prilagođavali svoje parole njenim interesima.

Zapravo, samo zbog toga su i imali uspeha i sve dok antiputinovske snage ne ponude većini atraktivnu alternativu inertnosti, ništa se neće promeniti.

Drugi: Opisana slika onoga što se dešava dozvoljava zaključak da je jedino što savremeni ruski režim nije sposoban da postigne upravo ono što zahteva mobilizacioni tip angažovanja građana (pri čemu to ne mora nužno biti povezano s ratom).

Klasičan primer toga jeste najbeznadežnija kampanja u koju se Kremlj ikada upustio – kampanja za povećanje nataliteta.

Šta god da su ruske vlasti pokušavale – uvođenje „majčinskog dodatka“, borba protiv gej i lezbejskih zajednica, zabrana abortusa, slanje sveštenika u škole, nametanje „tradicionalnih“ vrednosti – ništa od toga nije donelo i ne donosi nikakve rezultate.

I jasno je zašto: većina ljudi razume da ih neko pokušava pritisnuti i učiniti njihov život ne nužno lošijim, ali drugačijim od onog kakav su sami sebi zamislili.

To tiho odbijanje, sudeći po statistici, samo raste: Rusija je zbog toga odavno izgubila više građana nego tokom talasa emigracije 2022. godine, i to nije kraj – otpor će samo rasti u skladu s povećanim pritiscima vlasti.

To važi i za sve ostale pokušaje „proboja“ – dovoljno je pogledati na oblast „zamene uvoza“, koja se najčešće završava tako što se na „inovativnim ruskim proizvodima“ nađe poluobrisana kineska etiketa.

Većina ne želi da se napreže. Ni na koji način, ni u čemu, pa gotovo ni za kakav novac. To je i sadržaj savremenog „konsenzusa“.

Gde su neprijatelji?

Za kraj, vredi reći nekoliko reči o onima koji bi mogli postati neprijatelji postojećeg stanja stvari. Paradoksalno, ali najverovatnije to mogu biti sam Putin i njegovo okruženje.

Logika „zatezanja šrafova“ gotovo neminovno vodi ka širenju kruga ljudi koji su pogođeni tim ili onim merama.

Nekome je „normalno“ bilo da se zabavlja uz Instagram ili Facebook – sada je to formalno zabranjeno, ali VPN rešava stvar (kao i za YouTube). A šta ako zaista dođe do „suverenog interneta“ i zaobilaženje ograničenja više ne bude moguće?

Nekima ruska stvarnost nije izgledala toliko mračno jer su spremali decu za strane univerzitete a sada se ispostavlja da se polaganje ispita iz engleskog jezika izjednačava sa finansiranjem nepoželjnih organizacija.

Ove mere sada deluju bezazleno, ali teško je reći gde je granica i šta sledi sutra. Već je zabranjena registracija na zvaničnim sajtovima s neruskim mejl adresama. U pripremi je zakon o blokiranju poziva s inostranih brojeva (naravno, sve to „zarad zaštite od prevaranata“). Šta će biti sledeće, možda izlazne vize?

Drugim rečima: ako opozicija nije pronašla poruke koje bi većina mogla da čuje i na koje bi reagovala, vlast može pogrešiti u proceni gde je linija koju ta većina smatra važnom za sebe. Tu može pomoći samo iskustvo – ali to iskustvo ne bi smelo biti previše bolno, niti bi njegov ishod smeo ugroziti previše.

Pre petnaest godina, u tekstu za Le Monde diplomatique, tvrdio sam da je rusko društvo individualizovano: svako teži da sam izabere svoju strategiju uspeha ili preživljavanja i spreman je da u izvesnoj meri snosi posledice toga.

Vlast je, u različitim periodima (a posebno za vreme Putina), efikasno obesmislila ideju kolektivnog delovanja, što je sprečilo konsolidaciju bilo kakvog opozicionog pokreta.

Danas bi trebalo priznati: u pasivnom i inertnom društvu kolektivne akcije imaju vrlo male šanse – ne samo da uspeju, već i da se uopšte pojave.

Za razliku, napominjem, od masovnih reakcija koje ne zahtevaju koordinaciju ni vođstvo najbolja ilustracija za Rusiju je poređenje razmere protesta 2011-2012. ili 2018. s brojkama ljudi koji su pobegli od mobilizacije.

Prve antirežimske akcije disidenti ne mogu izazvati – ali druge može izazvati sama vlast, i to kroz nekoliko nepromišljenih poteza.

Hoće li ti potezi biti povučeni i kada to je pitanje koje određuje sudbinu društva koje je Kremlj uzeo za taoca, zaključuje Inozemcev.