„Režim Vučića protresen, studenti pokazuju svetu kako se obnavlja demokratska nada“: Adrijana Zaharijević za Gardijan

Druga je priča kada se nove zgrade ruše i ubijaju ljude. Urušavanje betonske nadstrešnice železničke stanice u Novom Sadu u Srbiji 1. novembra 2024. – čija je rekonstrukcija završena samo nekoliko meseci ranije, praćeno velikom pompom vlade – ubilo je 15 ljudi i izazvalo je kontinuirani gnev i negodovanje širom zemlje.

Masovni protesti primorali su premijera da podnese ostavku i a pritisak na predsednika je sve jači.

U početku, vlasti su umanjivale kolaps i 15 života, oslanjajući se na uobičajenu floskulu da, uprkos tragediji, „Srbija ne sme da stane“. Nema vremena za tugu, nema potrebe za pitanjima, kao u toliko prethodnih prilika, ukazuje u analizi za Gardijan Adriana Zaharijević, naučna savetnica Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Univerziteta u Beogradu.

Mnogo je žrtvovano za ovaj nemilosrdni, nezaustavljivi „napredak“. Vladavina prava i demokratija su bile njegove kardinalne žrtve, negovale su kulturu nekažnjivosti, nasilja, široko rasprostranjene nesposobnosti i korupcije. Nacionalne institucije poput pravosuđa, dugo zarobljene od režima, zatvarale su oči pred neustavnim, uzurpatorskim postupcima oligarhije na vlasti.

Činilo se da će ovo biti još jedan slučaj u kojem javnost neće dobiti zadovoljavajuće objašnjenje, i niko neće odgovarati.

Ali onda su došli studenti. Prošlog meseca, njihovi mirni skupovi u znak sećanja na 15 žrtava ispred Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu nasilno su prekinuti od strane grupe huligana koji su se pretvarali da su nestrpljivi vozači. Nedugo zatim se tvrdilo da su oni u bliskim vezama sa vladajućom strankom, a neki od njih su čak bili i članovi te stranke, a predsednik Srbije je otišao na nacionalnu televiziju da brani provokatore. Otkriveno je da su ljudi bliski režimu dobili instrukcije da ometaju trenutke ćutanja. Da bi se zaštitili poslovi oligarhije, nasilje je izgleda bilo ne samo dozvoljeno, već i naloženo.

Kao odgovor, studenti na državnim univerzitetima širom Srbije proglasili štrajk i obustavljajući rad na fakultetima. Do kraja decembra, pridružio im se značajan broj srednjoškolaca.

Pridružili su se i drugi: poljoprivrednici – koji su takođe bili nezadovoljni načinom na koji ih je vlada tretirala godinama -podržali su zahteve studenata.

Sledeća je bila Advokatska komora Srbije. Predstave u pozorištima su završavane glumcima koji su nosili transparente sa natpisom, „Studenti su ustali. A šta je sa nama?“.

Javnost nije bila indiferentna: oko 100.000 ljudi okupilo se 22. decembra na beogradskoj Slaviji, stojeći u tišini 15 minuta. Prošlog vikenda, na troomesečnu godišnjicu nesreće na železničkoj stanici, ulice Novog Sada su bile ispunjene ogromnim brojem ljudi, bez presedana a sve veći, nacionalni pokret sada uključuje učitelje, kulturne radnike, motocikliste koji štite proteste, inženjere i taksiste.

Mirne večernje molitve održane su u više od 200 gradova i sela. Na licima demonstranata bila je neobična mešavina ozbiljnosti, ogorčenosti, ponosa i nade. To je kombinacija koja sada predstavlja trenutnu situaciju u Srbiji.

Zahtevi studenata mogu zvučati minorni. Oni su tražili od institucija da pokažu da će svoj posao obavljati neometano od strane režima i u interesu javnosti čiji su životi ugroženi jer je država zarobila sve institucije. Tako se najveći zahtev, koji je najteže ispuniti, odnosi na objavljivanje celokupne dokumentacije vezane za rekonstrukciju železničke stanice u Novom Sadu.

Druga dva zahteva – utvrđivanje odgovornih za napade na studente i profesore tokom mirnih bdenja i pokretanje krivičnog postupka protiv njih, odustajanje od krivičnih prijava protiv uhapšenih ili pritvorenih studenata i obustavljanje postupka – su pozivi na pravdu – koja ne pravi razliku između običnih ljudi i oligarhije.

Četvrti zahtev, da se budžet za visoko obrazovanje poveća za 20 odsto, odnosi se na vraćanje digniteta proizvodnje znanja.

Ali nisu sami zahtevi, jednostavni i smeli, ono što najviše muči režim. Ono što je toliko novo i zapanjujuće je tvrdnja studenata da nijedan od ovih zahteva nije u nadležnosti predsednika Aleksandra Vučića, najmoćnije ličnosti u srpskoj politici, koga podržava i istok i zapad i smatraju ga garantom stabilnosti na inače uvek nestabilnom Balkanu. Vučić nije država, tvrde demonstranti. Institucije, kao i društvo u celini, moraju biti oslobođeni.

Studenti nisu upali u zamku autoritarnosti predsednika: deluju kao pluralizam, bez vođe, bez datog predstavnika.

Mnogo ih je, sa različitim licima koja se pojavljuju u nekoliko nezavisnih medija. Oni kolektivno odlučuju o svakom koraku na plenarnim sastancima kroz direktnu demokratsku praksu glasanja i usaglašavanja svojih glasačkih tela na nivou univerziteta. Svojim delovanjem suprotstavljaju se narušavanju duha demokratije, kao i njenih procedura.

U poslednjoj deceniji u Srbiji, opozicione stranke su bile istrošene i umirene: sindikati su slabi, dok je mašinerija vladajuće stranke delovala nepovredivo. Režim je uspeo da ućutka i diskvalifikuje nezavisne glasove, od intelektualaca do zviždača, kroz strahopoštovanje i medije pod kontrolom vlasti.

Strah, apatija i rezignacija su dugo zavladali. Ipak, sada, prvi put možda u decenijama, studenti – koji sami nemaju formalnuog predstavnika – počeli su da predstavljaju sve te ućutkane glasove.

Njihova duhovita upotreba društvenih medija počela je da se protivi medijskoj dominaciji režima. Uprkos pozivima predsednika na razgovore tokom njegovih dnevnih medijskih nastupa (koji su puni pretnji, lažnih ustupaka, optužbi i prikrivenih poziva na nasilje), studenti su ostali dosledni: njihovi zahtevi su jasni i jednostavni, i nijedan nije upućen predsedniku. Nikakva pregovaranja nisu moguća. U tome ih podržavaju njihovi profesori i rektori univerziteta.

Studenti su uspeli da poljuljaju vlast koja je godinama ili otkupila dostojanstvo ljudi ili ućutkivala i omalovažavala one koji bi se usudili da govore istinu. Odjednom se ne može naći nijedan „vođa“ podmićen, oklevetan ili na drugi način diskreditovan sa nekom nejasnom insinuacijom da je strani plaćenik.

Ono što je najvažnije, reakcija učenika na nasilje je nepogrešivo nenasilna, nešto što duboko destabilizuje ceo sistem vrednosti koji je u Srbiji razvijen više od decenije. Sada su nominovani za Nobelovu nagradu za mir.

Njihova odlučnost bi trebalo da probudi uspavane institucije. Njihova upornost poziva javnost na hrabrost, i mnogi su hrabro i odgovorili. Ono što srpski studenti rade nije ništa manje od obnavljanja demokratske nade u zemlji koja je videla premalo od toga – i to u vreme kada se ta nada ruši širom sveta.