Foto: Jovan Nedeljkov

Kad izađem iz kuće na glavnu džadu, nadesno je spomenik uništenoj sinagogi, sabirno mesto gde su berlinski Jevreji provodili zadnje sate svojih života, posle čega su deportovani u logore. Nalevo u istoj aveniji je Tiergarten i u njegovom centru zlatna žena-anđeo raširenih krila, Zigezojle. U njenom produžetku je Brandenburger Tor.

Ako se krene pravo, kroz Tiergarten, izbije se na „Mi deca s kolodvora Zoo“, priču Kristiane F. Preko puta stanice Zoo je Kudamska crkva i mesto gde je 2016. poludeli fanatik ubio ljude kamionom. Dakle kompleksno, a to je samo jedan mali radijus grada.

Berlinski zid simbolično je pao 9. novembra kad su se Istočnjaci popeli na njega kod Brandenburger Tora i napravili metež. Zbog toga se glavna proslava i dešava upravo kod Brandenburger Tora.

Cela nedelja je posvećena padu Zida, baš kakva je bila i stvarna nedelja pre njegovog pada 1989. prepuna dešavanja, koji su tada kulminirali usled krađe izbora. Bilo je protesta u Lajpcigu, Drezdenu. Fotografije sa demonstracija krijumčarene su kao vesti.

Centri okupljanja bili su prvo crkve, pa onda ulice. Crkve su inače odigrale važnu ulogu u oslobađanju Nemačke od svega i svačega. U Drugom svetskom ratu, iz evangelističke Cionskirhe u Berlinu, u istoriju je ušao nemački pastor Bonhofer.

Intelektualac u odelu, pisac posvećen idejama, oduševljen crnačkom muzikom i borbom, koje je učio u Americi, zadnjim parobrodom u obrnutom smeru vratio se u Nemačku, gde je i nastradao.

Pomagao je saveznike špijuniranjem i pogubljen je u noći kad i pobunjeni nemački oficiri. U toj crkvi, 1986. formiralo se i jezgro pobunjenih Nemaca DDR-a. Oni su oformili tajnu biblioteku u podrumu i štampali magazin otpora, dok je Štazi vršio racije i hapsio.

U toj crkvi letos sam videla muškarca u kožnom uskom šorcu kako svira male orgulje. Takav je slobodarski duh koji živi u Nemačkoj. (U našim crkvama jedini obnaženi ljudi su kič žene na venčanjima).

I u Lajpcigu su protesti 1989. počeli u jednoj crkvi. U Berlinu je još jedna, takođe evangelistička crkva odigrala ulogu u pripremi revolucije, na Prenclauerbergu, Getsemankirhe, gde je u okviru ove nedelje obeležavanja pada Zida, Pati Smit održala koncert.

To jest, cele ove nedelje u crkvi su filmovi i koncerti.

Programi su i na Aleksandar placu, zatim u štabu Štazija, kod ostataka Zida (tamo gde se na grafitu Honeker i Brežnjev – dva stara krokodila ljube seksi usta na usta, što se inače stvarno dogodilo), Brandenburger Toru i kod Kudamske crkve.

Samo umetnost, ništa govorancije.

Zid koji je podignut kao simbolična erekcija Hladnog rata, pao je na jedan pomalo volšeban način. Na DDR izborima u maju 1989. pokradeni su glasovi.

Tada je počelo da se kuva, ozbiljno da se kuva. Atmosfera i protesti koji su kulminirali 4. novembra demonstracijama od pola miliona ljudi na Aleksandar placu, doveli su do toga da je DDR otvorio granice ka drugim istočnim zemljama, ali je broj izbeglica toliko narastao, da su na sednici 9. novembra jagnjeće brigade DDR-a, odlučile da jednostavno otvore granice u Berlinu.

Šabovski je izašao pred kamere isto veče, nespreman i pomalo smotano proglasio da su granice u gradu upravo otvorene. LJudi su jednostavno odmah izuli patofne, obuli cipele, izašli iz kuća i počeli da prelaze na Zapad, a graničari i policija ustuknuli su pred masom.

I onda je počeo ples na zidu, Nemci su se zanjihali u istom ritmu. Koncerti su trajali danima, i nikad nisu prestali, sve to traje još uvek. Sloboda.

Radili su isto ono što i mi u noći 5. oktobra, pevali, plakali i pili. Mada, nije svaka revolucija ista, jer zavisi od onih koji u njoj učestvuju: ova je bila Nemačka, njima je klasična muzika usađena u gene. Mi smo 5. oktobra pokrali Skupštinu, i izneli sve njene dragocenosti. Plus izlozi.

I još, svi DDR Nemci koji su 9. novembra prelazili na Zapad, u hodu su govorili za svetske medije na tečnom engleskom. Onako kakva je i bila atmosfera te noći, tako je i agencija koja se bavi organizacijom programa, postavila kao cilj da evocira isti zanos. Sve je organizovano baš Made in Germany – perfektno.

Program je sedam dana bio prepun na svim ovim pobrojanim punktovima koji se vežu za istoriju ujedinjena Berlina.

Podignuti su montažni bioskopi, a jedan od prikazanih filmova bio je i Makavejevljev „Gorila se kupa u podne“.

Meni najdraži od ponuđenih „Lust & Sound“ govori o tome kako je omladina Zapadnog Berlina stvarajući nove muzičke pokrete 1980-ih, percipirala Istočni, kako su zapadnjaci po zidu piškiriškili, lažni popovi ga kadili, crtali grafite, pravili pank koncerte i šutke, obesmišljavali jednu prosto rečeno, tupavu ideju.

Zapadnjaci su, takođe, mogli u Istočni Berlin, koji je autor filma, svetska muzička zvezda Mark Reder opisao kao „Diznilend za depresivne“.

Napravljene su izložbe na otvorenom, sa malim slušalicama i dugmićima gde se na taster može čuti glas nekog od direktnih protagonista revolucije.

A ovaj novembar je prilično sličan onom nekadašnjem, kolovozi su vlažni od kiše, miriše kuvano vino i šećer, i ceo grad deluje okrepljujuće, što u jednoj uređenoj zemlji i nije neki problem. Jer u pitanju je država većinom srećnih građana. Na Parizer placu, gde je Brandenburger Tor, najlepše je. Blista.

Veliki svetleći globus sa porukama građana sveta na svim jezicima, odakle počinje veštački nebeski svod napravljen od papirića koje su poruke mira što su ispisivali ljudi.

Ceo ovaj doživljaj je u tirkiznoj, ljubičastoj i žutoj boji. Izgleda Grimovski bajkovito. Doduše, i braća Grim leže u Berlinu. Taj niski nebeski svod ide sve do Petrarke koji stoji u raskoraku i kao talal uzvikuje „Lutam svetom i molim mir, mir, mir!“

Petrarka je podignut u doba Hladnog rata sa zapadne strane i stoji u pravcu Brandenburger Tora koji je u ono doba ostao na Istoku, dok je molećivo štrčao iznad zida kao ubajaćena torta.

Zanimljivo je da je postavljen Petrarka, a ne Gete ili Šiler. Velike nacije ne moraju drugima da podmeću pod nos svoje veličine. Nemaju komplekse. Takođe i glavni trg na ovom mestu ne zove se po nekom svetom dojč kajzeru, već Parizer plac i sigurno je da nije dobio ime po salami.

Hoću da kažem, dok su Nemci posle mračnjaštva komunizma plesali i išli ka ekonomskom prosperitetu, mi smo odlučili da se poubijamo. Zato što to volimo.

Povezani tekstovi