U vreme kada većina građana živi u višespratnicama koje su često tolike da bi mogle udomiti manje selo, takozvani zajednički prostor, koji jednako pripada svima, najčešće izgleda kao da ne pripada nikome. Dok se na uređenje životnog prostora ulaže mnogo para i truda, dotle su ulazi u mnoge zgrade neprijatni prizori za one koje su spremni da zažmure.
– Trideset godina živim na desetom spratu solitera u Zemunu i svakodnevno gledam kako komšije nije briga u kakvim uslovima žive. Skoro svi ostavljaju smeće ispred vrata i tu stoji po nekoliko dana. Lift, i kada radi, često je bolje ne ulaziti u njega, jer komšijski kućni ljubimci ne biraju gde će obaviti nuždu. Retko se neko prihvati čišćenja za svojim psom – priča jedna stanarka iz Zemuna koja nam se predstavila kao Radmila, i koja se žali da mlađe komšije uopšte nisu solidarne kada u zgradi treba da se uradi čak i neka sitna popravka. Svetla na hodnicima nekad nema po nedelju dana, stakla na ulaznim vratima redovno su polupana, a sprave na dečjem igralištu demolirane i neupotrebljive.
Za održavanje zgrada i njihove okoline zadužena je opština koja donacijama treba da pokrije troškove popravki, i Gradsko stambeno koje za veće intervencije traži da stanari dodatno plate njihove usluge. Tada na videlo izlaze komšijsko nepoverenje i nesolidarnost.
– Nije čudo što su ljudi nezainteresovani za druge, u situaciji kada su zaokupljeni sopstvenom, golom egzistencijom, a siromašnih je sve više. To je posledica otuđenja usled konstantne nemaštine i večite borbe za opstanak. Ljudi tada zaborave na potrebe drugih i sve osim zarađivanja postane manje važno – objašnjava sociolog Slavica Stanić.
Ipak, da nije sve baš tako loše, govori iskustvo predsednice skupštine stanara u Borskoj 30, Marije Kobiljagić.
– Nije da nismo imale problema, sve dok početkom godine komšinica i ja nismo pokrenule inicijativu da se sredi podrum koji je bio poplavljen, ili kada smo betonirale stazu oko zgrade. Mnogima se nije dopadalo da imaju obavezu van svog stana, kao da nije reč o njihovom životnom prostoru. I pored sabotiranja našeg truda, većina komšija shvatila je koliko je važno da i ulaz bude čist i uredan. Danas imam podršku svih stanara u zgradi, podelili smo poslove, gajimo i cveće u hodnicima koji su sveže okrečeni, postavili smo slike, a prašina se redovno briše – priča nam Marija Kobiljagić koja se dosetila da apeluje na komšije tako što će da postavi plakat na kome piše: „Kuća je naša, zato je čuvajmo“.
Sociolog Slavica Stanić kao jedino rešenje vidi drugačije, kolegijalnije vaspitanje novih generacija, ali i postavljanje zakonskih okvira koji bi rigoroznije kažnjavali one koji na ovaj način ugrožavaju životni prostor svojih bližnjih.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
