Ponovo radi ambasada u Kongu, objavio je neočekivano Vuk Jeremić, jer ko bi se nadao sastanku srpskog i kongoanskog šefa diplomatije usred nedelje. Deo javnosti sklon sprdnji odluku Ministarstva spoljnih poslova odmah je sarkastično protumačio kao najbolju sliku evropskog puta Srbije.
Tako bi stvari mogle da stoje kada bi jedini motiv za ponovno otvaranje poslanstva bila politika prema Kosovu kojoj podršku daje i Kinšasa. Jeremić joj se zato zahvalio izgovorivši čuvenu frazu o principijelnoj podršci. Ali rečeno je da su interesi Srbije širi, da u Kongu ima srpskih firmi, da postoji prostor za produbljivanje saradnje. Gost je rekao da nas (Srbiju) afrički prijatelji i danas prepoznaju po Josipu Brozu Titu. Sviđalo se to nekome ili ne.
To je deo istorije koju baštinimo. O njoj svedoče i ambasade koje Srbija ima u Africi: u Tunisu, Egiptu, Libiji, Maroku, u Južnoj Africi, Zambiji, Keniji, Nigeriji, Etiopiji i Angoli. Broj je impozantan kada se zna koliko je Srbija bogata. A svakako da je saradnja sa afričkim državama u interesu Srbije. Arapske revolucije otkrile su nam čitav jedan zaboravljeni svet. Pojedini njegovi delovi, odnosno nacije nesumnjivo imaju solidnu perspektivu – zbog prirodnih bogatstava i mladog stanovništva. Otud je jasno da nam Afrika treba ne samo zbog Kosova. Ali podršku afričkih država kosovskoj politici Srbije ne treba zanemariti. Ako je kosovska politika ozbiljna. U nju se vlast i danas zaklinje, doduše ne samoinicijativno. Ako je neko pita, reći će da se ništa nije promenilo nakon usaglašavanja rezolucije sa EU. Za razliku od zapadnih, ali i inih diplomata koji tvrde suprotno. Neki, od ovih drugih, mršte se zbog toga.
Dragoljub Mićunović se mršti zbog Jeremićeve namere da septembra u Beogradu organizuje Ministarsku konferenciju Pokreta nesvrstanih. To je, veli, besmislica, jer može da nam omete put ka Evropi, jer „neke od tih zemalja su antievropski orijentisane“. Možda jeste besmislica, jer jasno je da ćemo malo teže da se svrstamo u nesvrstane, ali nije jedina.
Besmislica je i to što u junu organizujemo navodno najveći vojni samit na svetu. Finansira ga NATO, ali naši zvaničnici, pošto su objavili vest, izgiboše ubeđujući javnost da to ni slučajno nije NATO skup. Ne daj Bože. Svrstavamo li se, onda, među natovce? I da i ne. Nemamo strategiju.
Stjepan Mesić – koji bi da ostane upamćen kao borac za pomirenje i demokratiju u šta je sklon da poveruje poneko i van Hrvatske – promovisao je snažnu saradnju svoje zemlje sa afričkim državama. Niko ga u Evropi zato nije optužio da koketira s tiranima. Jer i vodeće države EU i te kako nalaze svoj interes u Africi, pre svega ekonomski. Demokratija im je poslednja rupa na svirali. Uprkos aktuelnoj velikoj brizi za stanje ljudskih prava u Libiji i drugde.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
