Čemu igra „gluvih telefona”

Povod je, reklo bi se, bio protest radnika Fabrike vagona od 19. januara koji su tražili da i oni dobiju novac i druge prinadležnosti predviđene odlukama Vlade i nadležnih ministarstava iz fondova namenjenih socijalnim programima za radnike preduzeća u restrukturiranju. U svom obraćanju javnosti Vulin je prozvao i optužio menadžment Fabrike vagona za navodnu grešku nedostavljanja potrebne dokumentacije na osnovu koje bi se isplatile otpremnine radnicima iz budžeta ministarstva. On je, između ostalog, u Kraljevu rekao i: „Za svakog će biti obezbeđen socijalni program u skladu sa pravilima koja će važiti 2015. godine i koja će biti doneta ovih dana. Niko neće ostati na ulici. Ovo je prvi put da država priznaje svoju krivicu za lošu privatizaciju i prvi put da radnici uđu u socijalni program. Ne želim da radnici ispaštaju.“ Dan posle Vulina pred javnost je izašao i v. d. direktora Fabrike vagona Zoran Minović demantujući ministra i bilo kakvu grešku menadžmenta u slanju dokumentacije ministarstvu. Pokazujući spisak traženih dokumenata i kopije prosleđenih ministarstvu Minović je posebno naglasio da je poslato sve što je traženo u dva navrata, najpre 12, a potom dopunom i 23. decembra 2014. godine. Po njemu problem je nastao zbog preplitanja nadležnosti ministarstava u sprovođenju odluka Vlade a koje se tiču socijalnog programa – otpremnina za radnike. Fabrika Vagona je i dalje preduzeće u restrukturiranju za čiju privatizaciju su interesovanje iskazala četiri potencijalna kupca. Sve do okončanja tog procesa nije moguće definisati tačan broj radnika koji će predstavljati višak i koji će, po tom osnovu, imati prava na otpremninu. To je, ističe on, i te kako poznato sindikatima, a to potkrepljuje pokazujući formular istih putem koga je sprovođena anketa radnika krajem prošle godine gde na dnu jasno piše da je anketa informacionog karaktera bez obaveza za zaposlene i poslodavca.

U ovom slučaju u obilju oprečnih informacija u trouglu sindikati – menadžment – ministarstva najugroženija je sudbina Fabrike vagona, koja bi, iako dobrano tehnološki devastirana, ipak trebalo da bude okosnica eventualnog oporavka metalskog kompleksa ovog dela Srbije jer je i dalje zaokružena tehnološko-proizvodna celina osposobljena za proizvodnju i remont vagona. Čini se da ni rukovodstvo Kraljeva nije doraslo težini nagomilanih privrednih problema te da se često poziva na svoje zakonske limite, ali ne propušta se prilika da se u javnim istupima daje bezrezervna podrška Vladi i ministrima. Ako bi zajedno sa menadžmentima u preduzećima u restrukturiranju (u to posebno ubrajamo nadzorne odbore na čije sastave su imali i te kakvog uticaja) gradski čelnici definisali jasne interese lokalne samouprave, to bi ih, neminovno je, dovodilo do konfrontacije mišljenja i interesa sa pojedinim ministarstvima. U postojećem političkom poretku to se želi i izbegava se po cenu dalje stagnacije privrede. Deklarativno iskazivanje potreba za novim radnim mestima treba zameniti delotvornim radom, a on, za početak, podrazumeva jasnoću definisanih ciljeva i dogovor u trouglu grad – preduzeća u restruktuiranja – ministarstva o alatima za realizaciju dogovorenog. Tu mesta demagogiji i dodvoravanju potencijalnim biračima nema. U suprotnom na (s)ceni će i dalje biti „gluvi telefoni“.