Diogenis D. Valavanidis: Davanje autokefalnosti MPC nema veze sa eklisiologijom i kanonima 1Foto: Privatna arhiva

Lično sam bio svedok kako se blaženopočivši patrijarh German, u najtežem periodu za Crkvu, decenijama žestoko borio da se SPC odupre zahtevima komunističkih vlasti da takozvana Makedonska pravoslavna crkva dobije autokefalnost. Žrtvovao se, iako je bio upozoravan da može da prođe kao njegov prethodnik na čelu SPC, patrijarh Vikentije, za koga su svi govorili da je bio otrovan – kaže u razgovoru za Danas Diogenis D. Valavanidis, predsednik Centra za zaštitu hrišćanskog identiteta, pisac i bivši diplomata, koji je upravo objavio knjigu „Istina o patrijahu Germanu i pitanje takozvane Makedonske crkve“.

Posle svega, dodaje on, sada je autokefalnost data MPC sa takvom lakoćom, da bi zaključak mogao da bude da je postojao neki interes. Verujem politički, a možda i neki drugi, jer nema nikakvog eklisiološkog i kanonskog razloga za nedavne poteze SPC.

Ulazak u štampu ove knjige sa velikim brojem crkvenih dokumenata i zvaničnom prepiskom crkvenih i državnih vlasti od 1945. do 1995, poklopio se sa ubrzanim rešavanjem makedonskog crkvenog pitanja u Carigradskoj patrijaršiji i SPC. Srpska patrijaršija je posle 55 godina raskola, 5. juna izdala Tomos o autokefalnosti MPC, što je autora ove studije, koja se već našla u biblitekama američkog Kongresa i Srpske patrijaršije navelo da u dopisanom zaključku, između ostalog, postavi pitanje „da li je veliki srpski patrijarh German, nepravedno optužen da je „crveni patrijarh“, ili bi to danas moglo da se kaže za nekog drugog???“

– Bio sam blizak sa patrijarhom Germanom od svoje najranije mladosti. Sa njim sam proveo više od 30 godina i bio svedok mnogih istorijskih događaja. Knjigu sam napisao da bih skinuo ljagu sa njegovog imena, da je u pitanju „crveni patrijarh“, koju mu je prikačila Titova UDBA kako bi izazvala raskol u SPC. To je donekle i uspela, jer je „američki raskol“ dugo trajao. Naša dijaspora je bila vrlo negativno raspoložena prema svemu što se događalo u zemlji pošto su bili antikomunstički raspoloženi i nazivali taj režim, kao i blaženopočivši mitropolit Amfilohije, brozomorska diktatura. Mislim da sam ovom knjigom uspeo da dokažem da je patrijah German bio jedan od najvećih patrijaraha u istoriji SPC, koji je na izuzetno diplomatski i mudar način kormilario crkvenim brodom tri decenije, i to u najtežem periodu za SPC u doba komunističke diktature, iako je bio je izložen neverovatnim pritiscima – objašnjava Diogenis Valavanidis.

* Da li je moguće da danas patrijah Porfirije i SPC trpe veći pritisak nego patrijah German u vreme Brozove vlasti?

– Znam samo da je vreme patrijarha Germana bilo veoma strašno, opasno po život. Bilo je teških momenata, uključujući i taj kad je 1973. od patrijarha Germana ultimativno zahtevano da SPC podrži kandidaturu Josipa Broza Tita za Nobelovu nagradu za mir. Ta drskost je išla toliko daleko da je iz Centralnog komiteta poslato pismo, koje je integralno objavljeno u ovoj knjizi, i koje je patrijarh German trebalo samo da potpiše, pa da se uputi Nobelovom komitetu u Oslo. Sveti arhijerejski sabor, Sinod i srpski patrijarh su to odbili. Posledice su bile veliko zahlađenje odnosa i pritisak na mnoge arhijereje. Današnje vreme ne bih komentarisao, jer ne znam unutrašnje odnose između Crkve i države, a ne želim da spekulišem. Logično razmišljanje navodi na zaključak da je ovaj potez SPC u vezi makedonskog slučaja učinjen pod nekim pritiskom ili iz nekog političkog razloga, motiva, plana ili ambicije.

* Šta je sve sporno u makedonskom crkvenom slučaju?

– Pitanje „Makedonske crkve“ se pojavilo posle Drugog svetskog rata. U SPC se za Makedoniju koristio termin Južna Srbija. Moj deda, poznati grčki hirurg iz Male Azije doselio se u Južnu Srbiju, u Bitolj gde se pridružio Srpskoj vojsci kao lekar i, nažalost, vrlo mlad preminuo od pegavog tifusa pred početak Prvog svetskog rata. Hoću da kažem da je Makedonija titoističko-komunstičko-ateističko-sekularna tvorevina sa ukradenim imenom severne grčke pokrajine koja nosi to ime već 3.000 godina. Kad je jedan od visokih srpskih političara rekao patrijarhu Germanu: „Kad ste im dali autonomiju, pa dajte im i autokefalnost, to je jedna mlada nacija, treba ih afirmisati“, patrijarh je odgovorio: „Kako govorite da su mlada nacija kad sami tvrde da su nastali od Aleksandra Makedonskog“. Tu se vidi veliko nepoznavanje, ali suština je u tome što je rečeno 5. maja 1967, kada je član Izvršnog veća Dragi Stamenković vršio veliki pritisak na patrijarha Germana da MPC dobije autokefalnost. Ako je patrijarh Stamenkoviću, kako svedoče sinodska dokumenta, odgovorio da time traži da „SPC izvrši samoubistvo“, kako bi se danas na to reagovalo. Treba reći da je tada od velikih poznavalaca crkvenog prava, profesora Blagote Gardaševića i Sergija Troickog traženo da urade referat na temu „Da li MPC ima uslove za dobijanje autekafalnosti“, u kome su oni dokumentovali da za to nema uslova. Kad je reč o Ohridskoj arhiepiskopiji koju pominje Vaseljenska patrijaršija, profesor Branko Cisarž je 1967. uradio referat na temu: „Da li je MPC naslednik Ohridske arhiepiskopije“ i u njemu konstatovao da im je zajedničko samo ime i da ona ni po čemu drugom nije naslednik grčke Ohridske arhiepiskopije.

* Kakva je uloga Carigradske patrijaršije u ovom ubrzanom rešavanju makedonskog raskola?

– Prvo i osnovno, u Pravoslavnoj crkvi vaseljenski patrijarh je samo primus inter pares – prvi među jednakima po časti, a ne primus sine paribus – prvi bez premca, što je istočno papističko tumačenje. Vaseljenski patrijarh Vartolomej, koga lično poznajem, ali kao nekoga ko je bio kanonista, sada je učinio velike kanonske prekršaje najpre sa Pravoslavnom crkvom u Ukrajini. Tu se postavlja pitanje da li Vaseljenska patrijaršija ima pravo apelacije – donošenja odluka višeg suda. Ona je akt o Ukrajini donela nekanonski, pogrešnim istočno-papističkim tumačenjima kanona Četvrtog vaseljenskog sabora. Reagovali su čak i mnogi arhijereji Jeladske crkve, među kojima i mitropolit pirejski Serafim, iz razloga što čin uručenja Tomosa mora da bude isključivo u prisustvu crkvenih visokodostojnika, a nikako laika, kao što je bio tadašnji predsednik Ukrajine Petro Porošenko. Pošto to nije imalo nakakvih dodirnih tačaka sa eklisiološkim i kanonskim pitanjima, učinjeno je iz nekog geopolitičkog razloga. Koji su to geopoltički centri moći, ne mogu da spekulišem, ali je sigirno da je u pitanju politika, čiji je cilj fragmentacija u okviru Pravoslavne crkve. Vaseljenska patrijaršija je novi kanonski prestup učinila 9. maja ove godine, kad je odlukom o liturgijskom jedinstvu sa MPC, kao crkvenom autonomijom, ušla u polje jurisdikcije jedne pomesne autokefalne crkve – SPC, iako na to nema pravo. Carigrad je kriv u svakom slučaju zato što je počeo da pravi kanonske prestupe. Ono što je počelo u Ukrajini može da se proširi i na druge regione.

* Da li je SPC pravilno reagovala na nekanonski potez Carigrada o MPC?

– Davanjem autokefalnostiti MPC, SPC je otuđila jedan svoj administrativni deo, a da to od nje niko nije tražio. Patrijarh German nije pristajao na tako nešto ni kad mu je pretila opasnost po život. SPC je iz potpuno nejasnih razloga sada povukla potez koji nema veze sa eklisiologijom i kanonina, a niko iz SPC se ne pojavljuje u medijima da odgovori o čemu se radi. Deduktivni zaključak koji može da se izvuče iz svega jeste, da je u pitanju politička trgovina ili pritisak ili pak nečija ambicija za nekom političkom realizacijom, iako politika sa Crkvom nema nikakve veze.

* Patrijarh Pofirije tvrdi da je odluka o autokelanosti MPC presedan.

– Tako su rekli i za KiM da je presedan i da se neće nigde ponoviti. Ta izjava je čudna i problematična jer kako to kanonski može da bude presedan. To je čist etnofiletizam, kad je reč i o Ukrajinskoj crkvi i o Ohridskoj arhiepiskopiji ili MPC. Državna i nacionalna pripadnost nikada ne smeju, ne treba i ne mogu da budu odlučujući faktor za Crkvu i njeno organizovanje u svetu. Teritorije država se povećavaju i smanjuju – promenljive su, ali to ne znači da novim državama i takozvanim novim nacijama treba davati i novu crkvu. To je etnofiletizam koji je u pravoslavlju osuđen kao jeres – „zmijski otrov“ koji narušava jedinstvo Pravoslavne crkve, kako je odlučeno 1871. na Svepravoslavnom saboru u Carigradu. O tome je i 2016. na Kritu bila velika polemika da se potvrdi osuda etnofiletizma, čemu se u početku protivio Vaseljenski patrijarh, da bi na kraju potpisao, a samo dve godine kasnije to prekršio na pitanju davanja autokefalnosti Pravoslavnoj crkvi Ukrajine.

Ambasada SAD i SPC

*Radili ste u Ambasadi SAD u nekadašnjoj SFRJ i, između ostalog, bili ste zaduženi za odnose sa SPC? U kom kotekstu je SPC bila zanimljiva za SAD?

– Jedno od zaduženja bilo mi je i da održavam kontakte sa Kabinetom NJegove Svetosti. Patrijarh German je bio francuski đak, završio je prava na Sorboni, bio je veoma obrazovan, školovan, zainteresovan za međucrkvene odnose i Svetski savet crkava, čiji je predsednik bio sedam godina. On je bio veoma ugledna ličnost, ovde su bili kenterberijski nadbiskup, vaseljenski i ruski patrijarsi, a i patrijarh German je išao u brojne posete. Kad sam radio u Ambasadi SAD, prvi ambasador je bio jedan od, po mom mišljenju, najvećih političara na svetu, diplomata i geopolitičar Lorens Iglberger, a posle njega Dejvid Anderson i Džon Skenlan. Iglberger je bio potonjii državni sekretar SAD, dok je ambasador Dejvid Anderson posle Beograda bio direktor uglednog ASPEN instituta. Patrijarh German je uživao veliki ugled u diplomatskim krugovima i imao srdačne i dobronamerne odnose, i sa drugim ambasodorima.

* Šta se dogodilo u poslednjih dvadesetak godina tokom kojih se Ambasada SAD povezuje sa pritiscima na SPC, zbog čega se našla i u aferi Vikiliks u vezi sa smenom vladike Artemija? Da li bi američka diplomatija mogla da ima bilo kakve veze i sa ubrzanim rešavanjem makedonskog crkvenog pitanja?

– To ne mogu da komenatrišem zato što sam u Američkoj ambasadi radio od 1978. do uvođenja sankcija u septembru 1992. godine. Posle toga je mnogo političara promenjeno. Od svih ovih ambasadora koje sam naveo, nažalost, nijedan više nije među nama. Kasnije su se i politike menjale, kako ovde, tako i u Vašingtonu.

Ugroženo hrišćanstvo

– Centar za zaštitu hrišćanskog identiteta je osnovan na inicijativu grupe intelektualaca 2015, zato što se hrišćanstvo kao najbrojnija religija, nalazi u veoma teškom položaju. Hrišćanstvo je fizički ugroženo napadima u Siriji, Iraku, Nigeriji, Kini, Pakistanu, Indiji… A šta tek reći za pogrom srpskog življa i srpskog kulturnog i duhovnog nasleđa na KiM. Hrišćanstvo nije ugroženo samo na fizičkoj ravni već i na duhovnoj – dehristijanizacijom i narušavanjem porodice u Zapadnoj Evropi. Centar se zalaže za očuvanje porodice i jedinstvo Pravoslavne crkve – kaže Diogenis D. Valavanidis.

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.