Mediji su u izbornoj kampanji jednako važni kao i glasači, tvrde politikolozi, a po onome što se objavljuje i glasinama koje preplavljuju štampu u Srbiji ovih dana, kada je i zvanično predsednica parlamenta najavila da će izbora biti na Đurđevdan 6. maja, svodi se na priče o strahovima. Iako se iz opozicione koalicije koju predvode naprednjaci strah i najotvorenije zaziva – Velimir Ilić veli da „posle izbora neće biti opraštanja“ kao posle petooktobarskog prevrata, a Aleksandar Vučić ističe kako je „vlast uplašena od promena krenula u monstruoznu kampanju“ – njegove manje ili više prikrivene forme ispoljavaju se u gotovo svim trenutnim predizbornim kalkulacijama i kombinacijama. Najočigledniji se odnosi na neizvesnost šta će tačno biti glavna tema kampanje i na nesigurnost da se do kraja predvidi ili kontroliše događaj koji će odrediti tu temu, a moglo bi se diskutovati i o tome koliko se ovo osećanje „potiskuje“ kroz učestale vesti o pretećim porukama najvišim državnim funkcionerima.
Kandidatura
Evropska kandidatura Srbije značila bi više mesta u parlamentu za demokratske snage, navodno su reči predsednika Srbije i lidera DS Borisa Tadića, prema depešama Vikiliksa. Ovih dana nezvanično se u Beogradu saznaje da će Srbija gotovo izvesno ispuniti uslove, iz čega treba da sleduje i dobijanje briselske kandidature, jer je dogovor o predstavljanju Kosova na regionalnim skupovima postignut – na tabli ispred kosovskog predstavnika pisaće Kosovo bez prejudiciranja statusa i bez pominjanja Rezolucije 1244 UN. To je doduše, isti dogovor koji je šefica prištinskog tima Edita Tahiri pre deset dana objavila, a list Koha Ditore detaljno preneo.
Verolomstva
Pitanje da li će birači dati podršku politici i strankama koje su na taj način Srbiji otvorile vrata predvorja EU, pak izaziva strepnju oličenu u glasini da je deklarativno najozbiljniji protivnik evrointegracija Vojislav Koštunica „prešao 14 odsto“ glasova u privatno naručenim sondažama javnog mnjenja. Bogatstvo glasina jednako je inače svim matematičkim mogućnostima koje pružaju cifre iz sondaža, pomnoženim sa šablonom verolomstva iz novije istorije. Kreirao ga je Ivica Dačić, kada je na izborima 2003. obećao svom tadašnje lideru Slobodanu Miloševiću, da će ako njegovo ime bude na izbornoj listi, udruženje Sloboda dobiti 22 poslanička mesta, što se nikad nije dogodilo. Tako se sada priča i zaključuje na osnovu rekla-kazala, da već postoje tajni dilovi – na primer da je naprednjačka koalicija sa socijalistima ali i neverovatnim Ujedinjenim regionima Mlađana Dinkića, već rasporedila i dobijene mandate i ministarska mesta, ukoliko se ostvare poeni iz sadašnjih rejtinga. Druga, ništa više fantastična teorija predviđa mogućnost da se naprednjaci i radikali posle izbora izmire uz posredovanje Rusije (koje je ambasador Aleksandar Konuzin demantovao rekavši da održava prijateljske veze sa svim strankama koje su programski naklonjene prijateljstvu sa Moskvom), tačnije da će Vojislav Šešelj i Tomislav Nikolić preći preko svega što je rečeno, bilo u formi kletvi sa skupštinske govornice, bilo kroz objavljene knjige, bilo kroz podršku potpisivanju SSP sa EU, i da oglase izbornu pobedu.
Atmosfera
Nešto realnije se čini mogućnost, vezana za sadašnje Šešeljevo zdravstveno stanje nakon devetogodišnjeg haškog tamnovanja, ali i tvrdnji koje njegov pravni tim izriče, da Šešeljevo odavanje zaštićenih svedoka tribunala nije ništa manje krivično delo, nego kad Florans Artman, bivša portparolka tužilaštva, objavi tajna haška dokumenta, da lider radikala finiš kampanje dočeka u Beogradu, na nekoj privremenoj slobodi. Iz jednog ugla gledano, ništa više ne bi vratilo atmosferu političkih devedesetih o kojima se u poslednje vreme toliko govori i piše, kao Šešeljevo direktno fizičko prisustvo. Iz drugog ugla, Šešeljev osećaj za politički trenutak nimalo nije za potcenjivanje, moguće je da bi on toj atmosferi dodao novi i nepredvidivi kvalitet, ojačan u onome što obelodanjuju desni analitičari bliski Koštunici. A to je, da će se napredovanje Srbije ka EU meriti time koliko će Beograd iskreno i posvećeno pomagati Prištini da Kosovo funkcioniše kao nezavisna država, bez da će se razmeniti ambasadori ikada, odnosno da dođe do formalnog priznanja.
Uz ova dva, postoji i „slepi ugao“, a to je da „iskosa“ strepnju baca i hrvatsko iskustvo: ulazak u EU podudario se sa suđenjem veka – bivšem premijeru Ivi Sanaderu za korupciju, i vođi stranke koja je vodila zemlju tokom hoda ka EU. Slično se očekuje i na primeru Crne Gore, za koju će EU u junu preispitati „napredak u implementaciji reformi, s posebnim fokusom na vladavinu zakona, poštovanje fundamentalnih prava i suzbijanje korupcije i organizovanog kriminala“, kao uslov da bi pregovori o članstvu mogli da počnu i to od poglavlja koje se tiče pravosuđa. Još jedan od strahova bi se dakle mogao odnositi i na to da bi se na putu prema Briselu, i u Srbiji mogao dogoditi demontiranje devedesetih ali i dvehiljaditih, i to ne u sudnicama u Hagu, i ne na način kako se recimo sada vodi postupak za zloupotrebu državnog novca za zakup izraelskog satelita protiv bivšeg ministra odbrane Prvoslava Davinića.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
