Foto: J. B. K.Poslednje subotnje jutro u julu u donjomilanovačkoj kotlini odjekivalo je od jednoličnog zvuka koji proizvodi bućka, poseban ribarski alat koji ribari koriste u nadmudrivanju sa somovima.U 16 čamaca isto toliko ekipa, na potezu od Grebena do Golubinja bućkanjem je mamilo dunavske predatore učestvujući u Memorijalnom takmičenju u lovu soma bućkom “Dragan Miladinović Ćira”.
Dunav miran kao ogledalo, temperature prava letnja – preko 20 stepeni iako donjomilanovačka crkva još nije odzvonila sedam sati.
Na plaži u ovoj dunavskoj varoši veoma živo, učesnici Memorijalnog takmičenja u lovu soma bućkom “Dragan Miladinović Ćira” obavljaju poslednje pripreme pre nego porinu čamce u vodu i krenu u “okršaj” sa jednom od najvećih slatkovodnih riba.
U tom nadmudrivanju sa “dunavskim brkom” ne koriste mreže i štapove za pecanje već bućku, drevni ribarski alat.
Bućka je starinska naprava od drveta, kojom se udara po površini vode i proizvodi zvuk koji soma podiže sa dna, kaže nam Igor Radulović poznatiji kao Karić sudija ovog memorijalnog takmičenja.
-Bućkanje je jedan prelepi, stari način ribolova koji se uzvodi uz pomoć udila, udice i crvene kićanke i drvene bućke, zapravo ručnog alata koji proizvodi zvuk. To lupanje služi da iznervira, pokrene soma i on traži uzrok tog zvuka. Zvuk bućke pokrene soma, on krene prema površini, a tamo ga čeka ribolovac, čeka ga mamac. Mamci treba da budu dobri, prirodni mamci – gliste, školjke, skakavci, rovci, durdubaci, pijavice – ukratko nam predočava šta je bućka i bućkanje Igor Radulović, dodajući da je prvo pravilo za bućkanje na bude mirmo vreme i mirna voda da bi bućkanje imalo efekta.
Na megdan somu izašli au alasi i ribolovci sa Dunava, ali i ekipe iz Niša i Leskovca i mada nije čudno što među ribolovcima sve više ima pripadnica lepšeg pola, zanimljivost ovogodišnje donjomilanovačke bućke bilo je učešće jedne petanestogodišnje devojčice.
Tijana Golubović iz Donjeg Milanovca jedina devojčica i najmlađi bućkaroš krenula je takmičenja sigurna da će uloviti soma.
-Došla sam da pomognem tati da ulovi soma – kratko nam je odgovorila Tijana koja je i bila inicijator da tim Golubovića, tata i ćerka, krenu na takmičenje.
S obzirom na godine, Tijanino iskustvo nije veliko, za razliku od Milana Panića niškog Donjomilanovčanina, zagriženog ribolovca koji je pecao širom Evrope.
Panić između ostalog drži i kamp u Španiji, na reci Ebro poznatoj po kapitalnim somovima.
-I tamo se bućka, otprilike kao i ovde. I Nemci koriste taj zanat i alat, a priča se das u Mađari u ovom sportu najbolji. Ovo je vrsta ribolova koji se koristi od davnina i po nekoj priči, čuo sam da su Rusi izmislili bućku. Priča se da su neki vojnici, dok su imali zabačene štapove, prali u reci posuđe i da je zvuk koji je prilikom pranja posuda pokrenuo jedan štap, pa drugi štap . To je jedna od priča, ali mislim da se ne zna tačan podatak kada je bućka nastala- ispričao nam je Panić.
Za sebe kaže da je varaličar i da smuđu daje prednost u odnosu na soma jer je smuđ riba koja zahteva tehniku, znanje, ruku što bi rekli ribolovci. Ali je ovladao i trehnikom bućkanja.
-Meni je trebalo možda godinu dana da naučim da bućkam, kao klinac išao sam u okolinu Niša gde živim, na bare da vežbam. Potrebna je vežba, zahteva određenu tehniku pokreta ruke iz zgloba, sad neko uči brže, neko nauči kasnije – kaže Milan Panić.
Saznajemo od njega i da se bućka pravi od drveta, nekog malo kvalitetnijeg kako kaže.
Izrađivana je i od metala, čak je bilo slučajeva da se koristi isečeni deo kašike koji se zavari za donji deo drške.
-Završni zaobljeni deo bućke koji proizvodi zvuk, pečurka, manje više isti kod svih, bez obzira što su neke bućke kraće, neke duže, povijene ili ne. Važan je taj jednoličan, jak zvuk koji soma iritira i pokreće da traži hranu – zaključuje Panić.
Dakle, kada se krene na bućkanje osim ove ribarske alatke, uvežbane ruke i odgovorajućeg mamca, potrebno je još nešto – crvena kićanka, saznajemo o bućkaroša.
-Kićanka koja ide iz bućku mora da bude crvena jer uzbuđuje soma, i on je prepoznaje. Obavezno treba da bude crvena jer druga ništa ne znači. Probali smo plave, žute, ljubičaste i ništa. A crvena kićanka je proverena i sigurna – otrkiva nam jednu od tajni Dejan Paunović Jaza, profesionalni ribar.
Kaže i da nikad nije sigurno da ćeš uloviti soma, da dosta zavisi i od vremena.
-Ima perioda kad som neće da jede i to je to. Ima ga u blizini gde se bućka, vide se mehurići, al on jednostavno ne jede i to je to. Možeš da bućkaš koliko god hoćeš, on ne jede i to je tako – sažima u par rečenica svoje višegodišnje bućkaroško iskustvo Dejan Paunović.
Podjednako je važno, kažu nam ribari, znati i gde bućkati i to su obično veće dubine s rupama u vodi, panjevima i drugim zaklonima gde som u zasedi provodi vreme čekajući plen. A to je ono iskustvo koje su naši sagovornici pominjali.
Iskusni ribari ne gube nadu ni kada posle više sati, čak ponekad i nekoliko dana uzaludnog bućkanja ostanu bez ulova. Jer sutra je novi dan i nova prilika za bućkanje.
I današnji i nekadašnji ribari, a ni nauka, nisu do kraja otkrili tajnu zašto zvuk bućke soma mami na površinu.
Ima onih koji smatraju da brkatu ribu taj zvuk podseća na sopstveno mljackanje dok guta hranu, dok su drugi skloni teoriji da taj zvuk podseća na onaj koji somovi proizvode dok se mreste.
Čini se da je najviše onih koji su uvereni da je ovaj dunavski predator nervozna riba koju bućkanje iritira, pa ko muva bez glave krene ka površini.
A kako do sada niko sa somovima nije razgovarao na tu temu, pravi razlog će se i dalje nagađati.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
