Foto: Dušan PešićVi Srbi više o nama brinete, nego ukrajinski konzulat, oni ne rade ništa. Sve imamo ovde – hranu, internet, toplo je; ali nam najviše nedostaju porodica i prijatelji, kaže za Danas Elvira, državljanka Ukrajine koja je spas od bombi i rata pronašla u vranjskom Prihvatnom centru za izbeglice.
Ona je do Vranja, sa ćerkom (14) i sinom (8), putovala preko Slovačke, naposletku stigla do Pančeva, gde ima prijatelje, uz svesrdnu pomoć Crvenog krsta i Komesarijata za izbeglice i migracije.
„Putovali smo dugo, tri dana, bila je velika gužva na granici. Bilo je teško, ali su volonteri brinuli o nama, besplatno, posebno o deci i majkama. Hvala svima. Sada smo dobro, ovde se osećamo bezbedno. Ja dolazim iz karpatske oblasti, tu još nije tako ozbiljna situacija“, priča Elvira.
Dodaje da u Vranju ima svega što je potrebno njenoj deci i njoj, ali da bi volela da radi, da joj nešto okupira misli.
Julija: Moramo nešto da radimo!
Njeno mišljenje deli i Julija, koja je u Vranje stigla sa majkom i ocem.
„Potrebno je da radimo nešto, ne možemo da sedimo stalno. Ali, što se tiče posla, teško se nalazi. Iz Kijeva smo putovali do Poljske, do Varšave. Hteli smo da odemo u Belorusiju, tamo imamo porodicu, ali nas nisu pustili da pređemo granicu. Iz Poljske smo stigli u Budimpeštu, pa preko Novog Sada do Vranja. Najviše mi nedostaje porodica. Svaki dan smo u kontaktu sa njima“, priča Julija.
Elvira kaže da je zahvalna na svemu što su građanke i građani Srbije uradili za nju i njenu porodicu, ali da je ljuta na ukrajinski konzulat koji, kako reče, „ne radi ništa“.
„Ukrajinski konzulat je – bez komentara. Dođu samo da se slikamo, da imaju papirologiju, i to je sve. Treba da nam završe pasoše, jer smo u Srbiju ušli pomoću lične karte. Deca imaju samo rodni list. Neko možda hoće da ide dalje iz Srbije, a ne može jer nema pasoš. Srbija nam sve daje džaba, a naš konzulat ništa ne daje džaba“, razočarano konstatuje Elvira.
Julija je u Ukrajini imala „svoj biznis“, bavila se poljoprivredom – uzgojem pšenice, graška i pasulja, dok je Elvira „radila svašta – u kuhinji, u piceriji i kafani“.
„Još jednom, hvala svima, imamo sve što nam treba, jedino nam fali familija. A i deca su uplašena, boje se, kao sva deca“, dodaje Elvira.
Iako su pristale da govore za Danas, mada uz premišljanje i sa izvesnom dozom nepoverenja, Julija i Elvira nisu želele da budu fotografisane.
Volonter Komesarijata za izbeglice i migracije (KIRS) Stefan objašnjava da su ti ljudi pobegli iz ratom zahvaćenog područja, da im je teško i da treba razumeti odluku izbeglica koje nisu voljne da budu fotografisane ili snimljene kamerom.
Koordinator KIRS za jug Srbije Slobodan Savović kaže za Danas da je u Prihvatnom centru u Vranju – koji je renoviran nakon što je Komesarijat prošle godine otkupio nekadašnji Motel Vranje – trenutno smešteno 40 izbeglica iz Ukrajine, a da je kapacitet od 200 do 220 mesta, „što zavisi od strukture porodica“.
„Ovde je 14 porodica sa trinaestoro dece. Trudimo se da zaborave muku kroz koju su prošli. Oni ovde dolaze, najpre, da se malo odmore, da imaju svoj mir. Obezbeđujemo im hranu, imaju medicinsku negu. Deca već ove, najkasnije sledeće nedelje polaze u školu, mada ima dece koja prate onlajn nastavu u ukrajinskim školama. Svi državljani Ukrajine, kada stignu ovde, dobijaju boravište. Čim dođu, mi kontaktiramo inspektore za strance i istog momenta se to reši“, kaže Savović.
Samo za izbegle iz Ukrajine
Objašnjava da su Prihvatni centar – koji je od 30. maja 2017. funkcionisao kao Centar za azil, a koji je od prošle godine u vlasništvu KIRS – pre početka renoviranja, prošle godine, napustile izbeglice sa Bliskog istoka koje su izmeštene u Bosilegrad.
„Ovaj centar je bio prazan, a pogodilo se to da se istovremeno sa završetkom renoviranja desila ukrajinska kriza, tako da je ovaj Centar opredeljen samo za izbeglice iz Ukrajine. Ne zapitkujemo ih mnogo, trudimo se da hrana liči na njihovu, da smeštaj bude pristojan, da im olakšamo boravak ovde koliko god možemo. Imaju internet, što je najbitnije, tako da mogu da se čuju sa članovima svojih porodica. Naravno da ništa ne može da zameni dom. Ljudi hoće da pomognu, međutim sve to ide preko naše centrale u Beogradu. Mi znamo da ima puno kompanija koje nude pomoć i podršku, ne bih sad da ih navodim, ali se javljaju, iznenađajuće često“, kaže Savović.
Rano je, prema njegovim rečima, govoriti o ostanku ili odlasku izbeglica iz Vranja, jer „radnici i volonteri u vranjskom Prihvatnom centru ne žele da im dižu tenziju i insistiraju na nečemu“.
„Ovde su uglavnom žene i deca, imamo samo dvojicu muškaraca koji su stariji od 65 godina. Ukrajinu ne mogu da napuste vojno sposobni muškarci. Vidimo da su neki zainteresovani da ostanu ovde, neki se nadaju da će što pre kući. Treći misle da će da odu na Zapad“, objašnjava Savović, koordinator KIRS za jug države.
Više vesti iz ovog grada čitajte na posebnom linku.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
