„Embahade“ bez enigme

Kad je odlomke iz njih počeo da objavljuje u časopisu „Savremenik“, krajem sedamdesetih, bila je to prvorazredna književna i politička senzacija ne samo za ondašnju srpsku već i jugoslovensku kulturnu i društvenu javnost. Tražeći (1967) od Crnjanskog bilo kakav prilog za novu seriju časopisa, Predrag Palavestra nije ni slutio da će nabasati na pravu čitalačku poslasticu. Još veće iznenađenje i pažnju izazvalo je 1983. godine pojavljivanje „Embahade“ u dva toma u Nolitu, u okviru piščevih Izabranih dela, jer se, ne samo u užim književnim krugovima, znalo da Crnjanski za života nije uspeo da ih završi, niti da ono što je bilo napisano uobliči u knjigu. To, međutim, nije bilo prepreka da ispod vešte priređivačke ruke Borislava Radovića izađe književni bestseler koji je rasprodat u 20.000 primeraka i ponovo štampan već sledeće godine.

Naš Bog je krv

No, za piščevu književnu biografiju i, naravno, za srpsku književnost i kulturu, od najvećeg je značaja, pre svega naučnog i kulturološkog, nedavni izlazak „Embahade“, kao trinaestog toma, kritičkog izdanja Dela Miloša Crnjanskog. Priredila ih je Nada Mirkov-Bogdanović a objavila, u 700 primeraka, Zadužbina koja nosi piščevo ime i kojoj se, ovog puta, kao suizdavač pridružio Pravoslavni bogoslovski fakultet.

Da odmah razjasnimo, ako nekoga zbunjuje, zašto se kao suizdavač knjige pisca koji je još u „Lirici Itake“, kako bi rekao Radomir Konstantinović, objavljivao, sasvim anarhistički („Nemamo ničeg. Ni Boga ni gospodara./ Naš Bog je krv“ -Himna i „Baš ništa me za crkve duša ne boli, / za silnoga cara dom“ Vojnička pesma) pojavljuje jedna verska institucija. Odgovor je prost – zato što tokom bezmalo tri decenije rada na ovom velikom naučnom i izdavačkom projektu to nije htela da učini nijedna državna institucija. Tako su se sa Zadužbinom, kao inicijatorom i postojanim nosiocem ovog posla, za ovo vreme udruživali i razdruživali razni (su)izdavači, od, recimo, Bigza, koji je otpao zbog sloma i neuspešne privatizacije, i Srpske književne zadruge, s kojom se to desilo iz finansijskih razloga, do Laž doma Vladimira Dimitrijevića iz Lozane, čija se velika izdavačka ekspanzija u Srbiji poklapala s vremenom Miloševićeve vladavine.

Kuriozitet je svoje vrste i to da je u jednom momentu, devedesetih, kada je Zadužbina bila napuštena tako reći od svih, na molbu Živorada Stojkovića, tadašnjeg odgovornog urednika ove edicije, u pomoć priskočio i Sorošov Fond za otvoreno društvo, na čijem je čelu bila Sonja Liht. Jer, u vreme najpregrejanijeg srbovanja, kad je Ministarstvo kulture na tone otkupljivalo knjige Mirjane Marković i sličnih autora, u zemlji Srbiji niko iz vlasti nije hteo da udeli neku crkavicu za objavljivanje upravo pristiglog toma kritičkog izdanja dela jednog od njenih najsrpskijih i najvećih pisaca. A nije ni čudo kad se, na primer, u to doba moglo dogoditi da na svečanosti povodom obeležavanja 100-godišnjice Crnjanskovog rođenja (1993), na kojoj su glavnu reč imali tadašnji predsednik Jugoslavije Dobrica Ćosić i savezni ministar za kulturu Slavko Gordić, ime i delo pisca „Seoba“ budu nedostojno apostrofirani.

Nikada prihvaćenoj od strane države i siromašnoj ko crkveni miš, Zadužbini je, dakle, dobrodošao svaki partner/suizdavač s kojim se njena misija uspešno nastavlja i približava završetku. Tako se valjda i dogodilo da u impresumu kritičkog izdanja „Embahade“, uz Mila Lompara, kao odgovornog urednika, bude potpisan (kao urednik, i za izdavača) i Bogoljub Šijaković, profesor filozofije na Pravoslavnom bogoslovskom fakultetu u Beogradu i na Filozofskom fakultetu u Nikšiću i aktuelni ministar vera u Vladi Srbije.

Baveći se istorijom teksta „Embahade“, Nada Mirkov-Bogdanović je nesumnjivo utvrdila da je svoje ključno i najobimnije memoarsko delo, Crnjanski otpočeo da piše u Londonu 1943. godine a najavio septembra 1951. štampanim odlomcima u „Amerikanskom Srbobranu“ (Pitsburg), gde su, u uvodnoj glavi prve knjige, koncipirani svi bitni elementi teksta, od podele memoara na četiri celine („knjige“), do hronoloških okvira, izbora događaja, središnih ličnosti i postupaka oblikovanja građe, koji se kasnije neće suštinski menjati.

Španski naslov uspomena

U toj skici se kaže: „Embahade“ je španska reč i značila je poslanstva na strani. A zašto moja knjiga uspomena nosi španski naslov, po ceremonijalu, to će čitalac videti, ako pročita moje uspomene. Kašće mu se samo.

(…) Slučajno je da te moje knjige govore o našoj diplomatiji. U stvari to su moje beleške o nesreći našeg naroda, a nisu ni dnevnik, ni istorijat, ni studija, ni pamflet.

Nego prosto uspomene jednog očevica, pisca. O dobu, koje je bilo puno nesreća, žalosti, strahota, a koje će se uskoro činiti neshvatljivo i davno prošlo, neverovatno, kao što se mom naraštaju činilo doba Obrenovića.

(…) Prva knjiga obuhvata vreme koje sam proveo u poslanstvu Kraljevstva Srba, Hrvata i Slovenaca, godine 1928/29, uz poslanika Živojina Balugdžića, u Berlinu.

(…)Druga knjiga mojih memoara obuhvatiće, moj drugi boravak u Berlinu, godine 1935/38, uz poslanika Aleksandra Cincar Markovića.

(…) Treća knjiga obuhvata moju službu u Rimu, uz poslanika Boška Hristića, godine 1938/41. Sve do 6. aprila – kada je naša zemlja napadnuta od Nemačke, Italije i Mađarske.

(…) Četvrta knjiga obuhvata moju službu u Londonu, uz generala Simovića, profesora Slobodana Jovanovića, Mišu Trifunovića, i uz ženidbeno ministarstvo Božidara Purića. Sve do 1. maja 1945.

Ovim navodima sa početka prve knjige Embahada, Crnjanski će, na početku četvrte, još dodati: Ova, četvrta knjiga mojih memoara, završiće se detronizacijom kralja Petra II i njegovim odlaskom iz Londona. La commedia e finita.

Crnjanski, kao što znamo, nikada neće smoći snage da ovako zamišljeni koncept ostvari do kraja, ni u rukopisima ni u kompoziciji knjiga. Zato kritičko izdanje samo potvrđuje ono što je još pri sastavljanju Nolitovog tvrdio Borislav Radović – da Crnjanski nije stigao da završi nijednu celovitu verziju. Kritičkim izdanjem prvi put su obuhvaćeni svi izvori Embahada (rukopisni, štampani, mešoviti) za koje se moglo utvrditi ili osnovano pretpostaviti da su autentični, odnosno da su objavljeni uz saglasnost ili učešće autora. To, uz sve drugo što je, na 1.150 strana, dosad najobimnijoj knjizi kritičkih izdanja, uradila Nada Mirkov-Bogdanović, ima dragocen stručni značaj. No, kako takve knjige, iz mnoštva razumljivih razloga, nisu okrenute najširoj čitalačkoj publici, u javnom će opticaju i dalje ostati Nolitovo prvo objedinjeno izdanje iz 1983. godine, koje je obuhvatilo sve tekstove objavljene u časopisima i neke iz rukopisne zaostavštine koja se čuva u Legatu Miloša Crnjanskog u Narodnoj biblioteci Srbije. To izdanje je, od tada, već više puta preštampavano, a poslednji je to nedavno učinio Službeni glasnik.

Za života, u inostranstvu, a posthumno, i u zemlji, pojavljivale su se sumnje da Crnjanski neke svoje memoarske tekstove prepravlja, modifikuje i kritički zaoštrava da bi se dodvorio jugoslovenskim vlastima koje su mu dozvolile povratak u zemlju 1965. godine. I još, da u memoarima prećutkuje politička ogrešenja iz svoje prošlosti – „desničarenje“ pre Drugog svetskog rata, u čijem su ideološkom spektru bili antikomunizam, nacionalizam, saradnja u profašističkim „Idejama“… Postavlja se, međutim, logično pitanje: zašto bi mu sve to trebalo kad je srpska emigracija već u samom njegovom povratku – u vreme kad disidenti, otpadnici i kritičari komunističkih režima odlaze na Zapad i u Ameriku – videla kolaboraciju sa jugoslovenskim vlastima. Pre će biti da bi se neki od ključnih motiva njegovog povratka mogli da traže u tome da se Crnjanski, kako u predgovoru zbirci njegovih diplomatskih izveštaja iz Berlina i Rima („Nova Evropa“, Beograd,1991) primećuje Radivoj Cvetićanin, „izrodio u neku vrstu disidenta u okviru elitne londonske emigracije“

Ni malo nežna prepiska

Ne male doze odbojnosti prema Crnjanskovim političkim uspomenama nije mogao da se oslobodi čak ni jedan Desimir Tošić, to svakako najobjektivnije pero naše intelektualne emigracije. On je prvo 1952. godine, u nimalo nežnoj prepisci s autorom, odbio ponudu Crnjanskog da „Naša reč“ objavi neke odlomke „Embahade“, a 1997, u jednom tekstu, pod naslovom Enigma „Embahade“, ponovio da je svojevremeno „apelovao“, i da to opet čini, da se istraži da li se jedna kvalifikacija kralja Petra II (da je Kralj „kralj kontradikcija i lažova“) iz Nolitovog izdanja pojavljuje i u odlomcima koji su objavljeni 1951. u emigrantskom listu „Amerikanski Srbobran“. Preko ovog primera, htelo se, naime, reći da je Crnjanski možda neke tekstove objavljivao u različitim verzijama, zavisno od toga da li su bile namenjene stranom ili jugoslovenskom čitaocu. Uzgred rečeno, u apostrofiranom slučaju, provera te vrste pokazala bi se suvišnom jer se u napomena kritičkog izdanja može videti da je rukopis o memoarima kralja Petra II prvi i jedini put štampan u Nolitovom izdanju „Embahade“ 1983. godine.

Čitalac kojem bi danas, držeći u jednoj ruci Nolitovo a u drugoj Zadužbinino kritičko izdanje „Embahade“, palo na pamet da vrši sličnu vrstu poređenja raznih verzija i varijanti, i izbacivanih ili dopisivanih reči i rečenica, i tako Crnjanskog lovi u nedoslednostima i kontradikcijama, radio bi, u svakom slučaju, zaludan posao. Jer, evidentno je da je pisac na svojim memoarskim tekstovima vršio neke sitnije, mahom nebitne intervencije do kraja života – čak i na tekstovima objavljenim u časopisima – i da su one takvog karaktera da ne upućuju na njegov dvojni moral. A ako je pak, u svojim sećanjima, nekoga, ili nešto, hteo da uzme na nišan, radio je to bez straha od posledica, postupkom superiorne ironije i persiflaže koji pokazuju pisca zadivljujuće književne imaginacije.