„Evropeizacija“ kao „EU-izacija“

Lenard J. Koen i Džon R. Lempi: Prihvatanje demokratije na Zapadnom Balkanu (22)

Lenard J. Koen je politički sociolog, profesor istorije i jedan od osnivača Škole za međunarodne studije Univerziteta Sajmon Frejzer (SFU) u Vankuveru, Kanada. Istraživao je političku tranziciju i rastakanje državnih struktura u Jugoistočnoj Evropi i komparativni politički razvoj, demokratizaciju i izgradnju država i nacija u postkonfliktnim uslovima. Najpoznatija dela su mu Prekinuti lanci: Raspad Jugoslavije i balkanska politika u tranziciji; Guja u nedrima: Uspon i pad Slobodana Miloševića. Džon R. Lempi je počasni profesor na Katedri za istoriju Univerziteta Merilend u Koledž Parku i saradnik Međunarodnog centra Vudro Vilson u Vašingtonu. Autor je više istaknutih dela iz povesti Jugoistočne Evrope. Najpoznatija dela su mu Jugoslavija kao istorija: Bila dvaput jedna zemlja (Dan Graf, 2004); Od Balkana do Jugoistočne Evrope: Stoleće rata i tranzicije.

Uoči izbijanja globalne finansijske krize koja je započela u jesen 2008, u većini država u regionu već su bili zasnovani moderni i velikim delom građanski orijentisani ustavni okviri, u velikoj meri privatizovane ekonomije i sve više profesionalizovane javne administracije. Postepeno su se pojavljivala sve snažnija i angažovanija civilna društva, manje izdeljeni i stabilniji partijski sistemi i veće i urbanizovanije srednje klase. Oni su uključivali aktiviste i političke aktere koji su se prilagođavali institucijama pluralističke politike i koji su takođe počeli da prihvataju tolerantne i umerenije političke vrednosti. Nove interaktivne komunikacione tehnologije takođe su omogućile da informacije budu dostupnije građanima, što je potencijalno moglo da pomogne veće demokratsko učešće.

Ipak, mada je u deceniji nakon 2000. jedna faza primetne demokratske konsolidacije jasno zamenila početni period postautoritarne tranzicije, i dalje su postojale vrlo ozbiljne prepreke daljoj izgradnji demokratije. Na primer, produženo politizovanje administrativnih i pravosudnih tela i raširena korupcija kako u javnom tako i u privatnom sektoru u čitavom regionu su ozbiljno usporavali napore da se načini stvarni proboj do viših i održivijih nivoa institucionalne delotvornosti i demokratske odgovornosti. Neveliki broj članova nevladinih organizacija i njihova velika zavisnost od spoljnog finansiranja, uz problematičnu nezavisnost i sigurnost medijskog sektora i produženo postojanje prepreka za ekstenzivnije učešće žena, naročito u političkom i ekonomskom životu na lokalnom nivou, takođe su usporavali stvaranje robustnijih demokratskih političkih kultura. Izuzetno polarizovani karakter političkog partijskog života i elitne politike, u kojima su mnogi akteri bili samo „slučajni demokrati“, koji su bili više opsednuti traženjem i očuvanjem vlasti nego delotvornim političkim programima i odgovornošću prema biračima, takođe su umanjivali učinak vladanja i blokirali primenu reformski orijentisanih zakona.

Pojave društvenog isključivanja, socijalnih nejednakosti i džepova siromaštva takođe su kvarile klasnu strukturu država u regionu i komplikovale napore za proširenje mogućnosti i zasnivanje socijalno otvorenijih društava. Superbogati tajkuni u vrhovima svih struktura društva često su korumpirali politički život i pokazivali malo odgovornosti prema etabliranim nacionalnim institucijama. Ekonomska recesija je uočljivo usporavala rast i sigurnost srednjih klasa i stimulisala stalni odliv mozgova i ljudskog kapitala iz regiona. Nedovršena reforma obrazovanja trećeg stepena takođe je komplikovala napore da se ostvari napredak u „dobiti mozgova“ koja je neophodna za razvoj regiona u budućnosti. I mada se radikalni nacionalizam u čitavom regionu osetno smanjio u periodu posle 2000, produžena etnička slojevitost i etničko udaljavanje u nekim državama održavali su enklave međuetničkih razmirica, isključivosti i netolerancije, ugrožavajući i čvršću državnu koheziju („državnost“) i regionalnu stabilnost.

U deceniji koja je usledila nakon usvajanja Pakta za stabilnost Jugoistočne Evrope u 1999, Evropska unija delovala je kao glavni spoljni akter u oblikovanju regionalnih boljitaka i ambicija. Evropska unija je obezbedila favorizovani model reformi u Jugoistočnoj Evropi, a bila je i glavna organizacija koja je procenjivala koliko dobro ili loše države regiona ostvaruju reformu. Progres su tako i EU i domaće balkanske elite pre svega procenjivale kao pitanje napredovanja u procesu „evropeizacije“, koja se podrazumevala kao „EU-izacija“. Doista, čitav poduhvat regionalne transformacije nakon 1999. bio je usmeren prema konačnom pristupanju država regiona Evropskoj uniji.

Procedure i zahtevi Evropske unije za pristupanje novih članica tražili su da države „kandidati“ i „potencijalni kandidati“ smanje demokratske deficite ili neliberalnu praksu koji su ih opterećivali. U stvari, pretpristupni proces za Evropsku uniju bio je jedan od najambicioznijih napora za unapređenje demokratije u istoriji. Poduhvat se oslanjao na veliki broj mehanizama koji se koriste da se uslovi ili utiče na prihvatanje procesa evropeizacije. Ukratko, Evropska unija je koristila na nagradama zasnovani prilaz kojim se od zapadnobalkanskih vlada – baš kao i od država Centralne Evrope pre 2004. i od Bugarske i Rumunije pre 2007 – zahtevalo da ispune izvesne uslove i sprovedu razne prointegracione reforme kako bi dobile pomoć i potvrdu da su spremne za prolazak kroz faze pretpristupnog procesa.

Nastavlja se