Foto: Privatna arhivaFikret Nikšić, novopazarski majstor za popravljanje obuće, od nestajanja čuva tradicionalni porodični zanat.
Bilo je, u ovom gradu, mnogo zanata i zanatlija. Putopisac Evlija Čelebija, polovinom sedamnaestog veka, zabeležio je hiljadu zanatskih i trgovačkih dućana.
Bile su kujundžije, kalajdžije, kovači, potkivači, vunovlačari, jorgandžije, bozadžije, opančari, poslastičari, pekari, grnčari, nanuldžije, obućari… Bili, pa polako nestajali sa ćepenicima. Ostali u meraklijskim pesmama, pričama, na starim fotografijama i u uspomenama.
Mesto „stanovanja“, uglavnom, bilo im je sa desne strane reke Raške, tamo preko Velike ćuprije, u Staroj čaršiji. Od Stare čaršije ostalo samo ime. Izobličili su je ukusi i nebriga.
Jedna na drugu naslonjene radnje, pomešale drvo, metal staklo, prizemlja i spratove. Preuređivao i pravio svako po svome. Tu se nalazi radnja za popravku obuće. Za koju godinu biće osam decenija kako „ne pomera“ sa tog mesta. U njoj je četvrta generacija obućara iz porodice Nikšić.
Radnji je, polovinom januara 1945. godine, temelje postavio majstor Redžep, nastavio njegov sin Zaim, a tradiciju porodičnog posla produžavaju njihovi potomci Fikret i Izet.
Stari majstori bili su šusteri. Tako se, po nemački, zvao majstor za pravljenje i popravku obuče. Njihovi potomci su obućari na istom poslu. Slavu starih majstora nastavio je Fikret, u gradu poznatiji kao Fikro Fleknica i Fikro Maca.
Prvi nadimak mu je po majstorluku, a drugi po obraćanju mušterijama, „Naco, sve ćemo to da sredimo…“. A, maca mnogo. U radnju je prvi put došao sa pet godina. Dovela ga majka da vidi gde mu otac radi.
Sa deset godina, obućarska radnjica mu je postala druga adresa. Iz ugla radnje, jednim okom je gledao u domaće zadatke, a drugim gledao kako njegov otac popravlja obuću u prostoru obavijenom mirisima lepka i imalina.
Deda i otac su najveći deo karijere proveli „krpeći“ čuvene opanke „piroćance“. Malo tog vremena zakačio je i Fikro Fleknica.
Lepak, konac, šilo, ekserići, da opanci duže traju po džadi. Stalno garave ruke. Isti alati dočekali su iz opanaka „uskakanje“ u cipele. Ništa mu nije smetalo. Nisu pomogla ni stalna, uobičajena, roditeljska ubeđivanja „Uči, sine, da ne budeš ovo što sam ja“.
Osetio je svetla velikog grada i vratio se u svoju čaršiju.
– Ni malo ne žalim što sam se vratio sa studija iz Beograda. U radnji je uvek bilo „živo“. Dolazili su ljudi i poslom i bez posla da malo popričaju. Upoznao sam mnogo ljudi, stekao mnoga prijateljstva. Nikada ime i vera, u ovoj radnji, nisu značili ništa – priča Fikro Fleknica.
Najviše se pričalo o sportu, jer su mu otac i stric bili fudbaleri, o životu, pretresale čaršijske priče i doživljaji. Svraćanje bez posla značilo je ispijanje kafe ili čaja. I, sada to važi u radnji ili ispred nje.
– Nažalost, došla su neka druga vremena i sve se promenilo – priča naš sagovornik.
Nekada, ako je na obući oštećenje malo, upriču obavi popravku, a ako je malo veće istog dana ali malo kasnije ili sutra.Bilo je i obuće, koja je uredno, mesecima, zaboravljena ili nabavljena nova,čekala svoje vlasnike.
– Takvih slučajeva bilo je i ima ih i sada mnogo. Mesecima popravljena obuća stoji u radnji. E, takvu obuću, kad je već neće oni koji su je ostavili, dajem onima kojima je potrebna, a ne mogu da je kupe – kaže Fikro Fleknica.
Ne priznaje priče da od popravke obuće ne može da se živi normalno.
– To su samo izgovori. Od ovog posla mi smo napravili kuće, roditalji su nas školovali, mi školujemo svoju decu. Nije kao nekada, ali može da se živi – naglašava. U vreme kad su njegov deda i otac radili ovaj posao, cipele su nosili samo oni iz dobrostojećih porodica.
– Bila je to kvalitetna obuća od prirodnih materijala. Sada je u modi obuća od veštačkih materijala, koja je nekvalitetna i brzo propada, pa se ne isplati da se popravlja. Treba nositi samo kvalitetnu obuću. Nije za džabe ona narodna poslovica „Pogledaj ga u obuću, pa ga pusti u kuću“ – poručuje ovaj majstor.
Sa setom priča, da četvrta generacija majstora za popravku obuće neće imati naslednika.
Njegovo troje dece su imala neka druga interesovanja. Sa fakultetskim diplomama i stalnim stručnim usavršavanjima su na nekim drugim radnim mestima, daleko od šusteraja.
Fikro Fleknica i dalje, na starom mestu, dočekuje mnogobrojne prijatelje i poznanike. Popiju se kafa ili čaj. Prozbori po koja “čaršijska”, ali ne može bez podsećanje na prošlo vreme. Radnja se sada zove “Sport”, malo po porodičnom bavljenju sportom, malo po redovnom svraćanju sportista.
Na zidovima male radnje su fotografije legendarnih sportista. Nekada su tu “visile” naslovne strane sportskih časopisa bivše Jugoslavije.
Sedenje na klupi obloženoj sunđerom i čvrstim skajem, vraća u vreme kad se svraćalo na razgovor, zakazivala druženja, prepričavali čaršijski događaji. Obavezno je bilo, da je obuća “pod konac” sređena i čista.
Kalajdžije su među prvim nestajale. Devedesetih godina kao zanimljivosti nastajali su tekstovi o poslednje napravljenim kazanima za pečenje rakije i šporetima.
Grnčarija je nestala 2006.godine. Stari grnčar Ljutvo Bondžuković, u porodici nije imao naslednika. Glina mnogo ruke prlja, pa su njegove rukotvorine, testije, čanaci, đuvečare, ćupovi, ostale u retkim novopazarskim porodicama i prenose se kao porodično nasleđe, i malo ih ima u muzeju “Ras”.
Starog grnčara sećaju se učenici, koji su od njega “pozajmljivali” glinu za časove likovnog vaspitanja. U dve stare sajdžiske radnje, kazaljke odbrojavaju vreme i ovom zanatu.
Ovaj tekst je nastao u okviru projekta „Različitosti nas spajaju“ koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva za informisanje i telekomunikacije. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na Twitter nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
