Fiskalna disciplina od ključne važnosti

Ispostavlja se da se oni koji tvrde da je „političko jedinstvo“ neophodno za evrozonu usredsređuju na ovu drugu karakteristiku uprkos činjenici da su fiskalna ograničenja lokalnih vlada nedvosmisleno tipična i važna komponenta pojedinačnih država. U tom smislu oni ignorišu činjenicu da je Pakt o stabilnosti i rastu u načelu važna komponenta političke unije a ne njena alternativa. Aktuelni fiskalni problemi evrozone zapravo nisu rezultat nedostatka pozamašnog zajedničkog budžeta već slabog poštovanja Pakta.

Još važnije, monetarne unije u širem smislu postojale su ne samo u okviru pojedinačnih država, već i u okviru grupa suverenih država, a zlatni standard je najistaknutiji primer u istoriji. Iskustvo takvih monetarnih unija nude dve lekcije. Prvo, one su zahtevale fiskalnu disciplinu u državama članicama, što je bio slučaj pod zlatnim standardom, sa njegovom neformalnom normom izbalansiranih budžeta. Drugo, one su postojale bez ikakvih fiskalnih transfera iz zajedničkog centra, jer takav centar nije postojao. Umesto toga, velika doza fleksibilnosti, uključujući njihova tržišta rada, olakšala je njihovo prilagođavanje asimetričnim šokovima.

Jasno je da nema izgleda u bliskoj budućnosti za proširenje budžeta EU da bi se uvećali fiskalni transferi za članice evrozone pogođene znatnim smanjenjem potrošnje. Za to bi bio potreban viši nivo evropskog identiteta, nešto što politička elita Unije ne može veštački da stvori. Međutim, suština ne leži u tome da je politički nemoguće uspostaviti zajednički budžet u evrozoni, već da se time ne bi odgovorilo na glavni problem – na slabost mehanizama koji štite fiskalnu disciplinu u državama članicama. Umesto da razmatra pogrešan model – model jedinstvene države – EU i njene članice treba da se usredsrede na uslove potrebne za pristojno funkcionisanje valutne unije koja nema zajednički budžet za kompenzaciju za asimetrične šokove.

Prvo, najvažniji prioritet treba da bude jačanje mehanizama za prevenciju prociklične politike i ogromnih fiskalnih šokova. Za to je potrebno obezbediti kredibilitet i transparentnost pravila računovodstva koja određuju budžetski deficit i javni dug zajedno sa jačim nadzorom sa akcentom na rast kreditnih mehura, koji izazivaju duboku recesiju, a kada puknu i znatna povećanja budžetskih deficita.

Isto tako, politika Evropske centralne banke treba da „se naslanja na vetar” tako što će obratiti više pažnje na rast kreditnih mehura. Budući da opšta monetarna politika ECB ne može da odgovara makroekonomskim uslovima svih država članica, članicama evrozone potrebne su makroracionalne odredbe koje su usmerene ka smanjenju prekomernog kreditnog rasta. U međuvremenu, Pakt o stabilnosti i rastu treba strogo da se poštuje, što podrazumeva upotrebu i jačanje raspoloživih sankcija.

Inicijative na nivou EU i/ili evrozone definitivno ne mogu da zamene jače mehanizme discipline u državama članicama, koja je naposletku odgovornost nacionalnih političara i javnih mnjenja. Međutim, mere rasprostranjene širom EU, čija je namena obezbeđivanje discipline, neophodne su za podsticanje razvoja preventivnih mehanizama u državama članicama, a takve inicijative uglavnom zavise od velikih zemalja, koje stoga imaju posebnu odgovornost za sledove događaja u okviru evrozone i EU. Drugo, osim jačanja ekonomskih institucija, države EU moraju da ubrzaju sprovođenje strukturalnih reformi da bi pospešile izglede za dugoročni rast i olakšale nesmetano prilagođavanje šokovima. Prvo navedeno je neophodno da bi se državama članicama Unije pomoglo da prevaziđu uvećane javne dugove, a ovo drugo bi im pomoglo da se uhvate u koštac sa stopom nezaposlenosti.

Među mnogobrojnim neophodnim merama u ovoj oblasti najvažnija uključuje jak napor da se kompletira zajedničko tržište, zajedno sa izbegavanjem ekonomskog nacionalizma po svaku cenu. Štaviše, Lisabonska agenda treba ponovo da se osnaži, sa akcentom na reformama tržišta, a EU treba hitno da razmotri mere, naročito u pogledu politike o klimatskim promenama i struje ka socijalnoj politici širom EU, koje prete da njenim ekonomijama nametnu dodatne terete i/ili ometaju fleksibilnost tržišta. U pogledu toga od suštinske je važnosti kakvoća fiskalnih reformi. Budući da članice EU već imaju ogromne terete zbog poreza, dalja povećanja poreza bi oslabila sile rasta. Stoga okosnica fiskalnih reformi treba da bude smanjenje rasta potrošačkih obaveza, što, imajući u vidu starost društava EU, mora da uključuje povećanje starosnog doba za odlazak u penziju.

Evropska elita uživa u usklicima o „evropskoj solidarnosti”, „socijalnoj koheziji” i „evropskom socijalnom modelu”. Međutim, uzvišena retorika ne može da zameni reforme na koje je ovde stavljen akcenat – ili da otkloni potrebu za njima.

Autor je bivši zamenik premijera i ministar finansija Poljske (1989-1991, 1997-2000) i nekadašnji predsednik Nacionalne banke Poljske (2001-2007)

Copyright: Project Syndicate, 2010. www.project-syndicate.org

Danas ima pravo ekskluzivnog objavljivanja u Srbiji