Haški sud u sredu, 30. juna, izriče presudu Jovici Stanišiću i Franku Simatoviću-Frenkiju

Po nalogu suda, Stanišić i Simatović, koji su bili privremenoj slobodi u Srbiji, vraćeni su 24. juna u sudski pritvor u Sheveningenu (Scheveningen), potvrdila je danas Beti predstavnica suda Helena Eglston (Eggleston).

U završnoj reči, aprila ove godine, tužioci su u zatražili da sud Stanišića (71), bivšeg načelnika SDB Srbije, i Simatovića (71), glavnog Službinog operativca, osudi na kaznu doživotnog zatvora zbog progona, ubistava, deportacija i prisilnog premeštanja Hrvata i Muslimana, 1991-95.

Ta krivična dela u optužnici su kvalifikovana kao zločini protiv čovečnosti i kršenje zakona i običaja ratovanja.

Branioci su zatražili da Stanišić i Simatović budu oslobođeni zato što njihova krivica nije dokazana.

Po optužnici, Stanišić i Simatović bili su protagonisti udruženog zločinačkog poduhvata, na čelu sa predsednikom Srbije Slobodanom Miloševićem, čiji je cilj bilo uspostavljanje srpske dominacije na delovima Hrvatske i BiH nasilnim i trajnim uklanjanjem nesrpskog stanovništva.

Kako su tvrdili tužioci, „smrtonosan doprinos“ tom poduhvatu Stanišić i Simatović dali su preko „specijalnih jedinica“ SDB Srbije koje su počinile zločine u Hrvatskoj i BiH – Crvenih beretki, Srpske dobrovovljačke garde (SDG) Željka Ražnatovića Arkana i Škorpiona.

Odbrana je pobijala da su te formacije bile u sastavu SDB Srbije i pod komandom Stanišića i Simatovića, prikazujući ih kao odmetnike ili jedinice Republike Srpske Krajine ili Republike Srpske.

Po braniocima, pripadnici SDB Srbije u Hrvatskoj i BiH legitimno su prikupljali obaveštajne podatke ili su zakonito štitili tamošnje Srbe i sprečavali prelivanje rata u Srbiju.

Ponovljeno suđenje Stanišiću i Simatoviću poslednji je proces pred haškim sudom u kojem se utvrđuje da li su zvaničnici Srbije bili odgovorni za ratne zločine u Hrvatskoj i BiH.

Pred Haškim tribunalom i njegovim naslednikom, sudskim Mehanizmom, do sada nijedan funkcioner Srbije nije proglašen krivim za ta zlodela.

Presudu Stanišiću i Simatoviću izreći će veće predsedavajućeg Bartona Hola (Burton Hall) sa Bahama u kojem su još sudije Džozef Masanče (Joseph Masanche) iz Tanzanije i Seon Ki Park iz Južne Koreje.

Ponovljeni proces je počeo 13. juna 2017. Prvooptuženi Stanišić nije prisustvovao suđenju jer ga je raspravno veće, odmah posle uvodnih reči, pustilo na lečenje u Srbiji, pošto je utvrđeno da on pati od hronične bolesti organa za varenje i depresije.

Tužioci su pred sud izveli 51 svedoka, a dokazni postupak okončali su u februaru 2019.

Odbrane Stanišića i Simatovića su od juna 2019. do decembra 2020. saslušale 29 svedoka.

Postupak protiv Stanišića i Simatovića, uključujući prvo i ponovljeno suđenje, traje već 18 godina.

Proces neće biti okončan ni kada bude 30. juna bude izrečena presuda, zato što i optužba i odbrana imaju pravo da se žale.

To je najduži postupak u istoriji suda u Hagu.

Stanišića i Simatovića uhapsile su vlasti Srbije tokom operacije Sablja posle ubistva premijera Zorana Đinđića, 12. marta 2003. godine. Stanišić je prebačen u Hag 11. juna, a Simatović 30. maja te godine. Od tada ih je sud više puta puštao na privremenu slobodu u dugim vremenskim periodima.

U prvom pojavljivanju pred sudijom, obojica su izjavila da nisu krivi.

Prvo suđenje je počelo, posle jednog neuspešnog pokušaja, u junu 2009.

U maju 2013, Haški tribunal je prvostepenom presudom Stanišića i Simatovića oslobodio krivice.

Tužioci su uložili žalbu, a apelaciono veće Tribunala je u decembru 2015. poništilo prvostepenu presudu i naložilo novo suđenje.

Po toj odluci, prvostepeno veće je pogrešilo u primeni prava i tumačenju činjenica propuštajući da „razumno obrazloži“ nalaz da Stanišić i Simatović nisu bili učesnici u udruženom zločinačkom poduhvatu.

Apelaciono veće kao propust navelo i to što u prvostepenoj presudi nije bilo razmotreno da li su Stanišić i Simatović delili zločinačku nameru drugih učesnika u tom poduhvatu.

Prvostepeno veće je 2013, većinom glasova, utvrdilo da nije dokazano van razumne sumnje da su Stanišić i Simatović imali nameru da sprovode zajednički zločinački cilj, niti da su planirani ili naredili zločine.

Apelaciono veće je 2015. usvojilo i žalbu Tužilaštva na nalaz prvostepene presude da Stanišić i Simatović nisu pomagali i podržavali zločine počinjene nad nesrbima u Hrvatskoj i BiH zato što njihova pomoć, uključujući i slanje Crvenih beretki na ratišta, nije bila „direktno usmerena“ na počinjenje zločina.

Po žalbenoj presudi, prvostepeno veće je standard „direktne usmerenosti“ pogrešno primenilo, suprotno dugogodišnjoj sudskoj praksi i međunarodnom običajnom pravu po kojem za zločine može biti odgovoran svako ko pruža pomoć počiniocu, ako ima saznanja da bi ta pomoć mogla biti iskorišćena za činjenje zločina.

Premda je optužene oslobodilo krivice, prvostepeno veće je 2013. utvrdilo da su Stanišić i Simatović opremali, obučavali, finansirali, kontrolisali i na ratišta u Hrvatskoj i BiH slali Crvene beretke koje su, s drugim jedinicama, „počinile zločine deportacije i prisilnog premeštanja na brojnim lokacijama u Hrvatskoj i BiH“.

Po prvostepenoj presudi, Crvene beretke, Škorpioni i Arkanovci „počinili su veliki broj ubistava Hrvata, Muslimana i drugih nesrba u Hrvatskoj i BiH“.

Stanišić i Simatović, po toj presudi, Crvenim beretkama nisu, međutim, „upravljali“ u tim operacijama, iako su njihovo učešće „organizovali“.

Prvostepeno veće je zaključilo da je postojala „razumna mogućnost“ da su, upućujući Crvene beretke van Srbije, Stanišić i Simatović imali „ograničenu nameru…uspostavljanja i održavanja srpske kontrole nad velikim delovima Hrvatske i BiH“.