IGOR MAROJEVIĆ: Moji romani ohrabruju na individualizam

– O čemu god da pišete a da je izmešteno sa lokalnog spiska uobičajenijih tema ili tretmana istorije na jedan ustaljeniji način gde književnost ugađa istoriji a ne obrnuto, to će proizvesti određene potrese, s obzirom na to da je naše društvo politički, kulturološki i ekonomski gledano veoma zaostalo. Ovo je toliko logična i apdejtovana sredina da mnogi ljudi u praksi imaju više problema s time što jedna šačica gejeva hoće jednom godišnje sat vremena da javno prošeta Beogradom nego što ih svakodnevno kradu političari. Naopako je društvo, i ne vidim zašto bi književna scena bila izvan toga – kaže sagovornik Danasa.

Šta je „etnofikcija“ i kako se roman „Majčina ruka“ uklapa u taj koncept?

– Etnofikcija želi da prikaže pre svega etno, kao što ime govori, i to u dva svojstva. Etno kao interesovanje za drugo i odnos prema onom drugom i sve one izvedenice etna koje su popularne, naročito u 21. veku. Ali i potpuna kontra tome – etno kao etnocentrizam odnosno nacionalizam, kroz neka epohalna zbivanja kod triju evropskih naroda koji su sopstvenim etnocentrizmom bili izolovani tokom 20. veka – Srba (i okolnih naroda), Nemaca i Španaca. Ti romani imaju za cilj da prikažu pripadnike tih triju naroda i kao agresora i kao žrtvu. Na primer, u Šnitu su Nemci prikazani kao okupatori, u Majčinoj ruci oni su prikazani kao žrtve. Lična ljubavna priča između našeg dečaka i Nemice, odnosno Nemica, u Majčinoj ruci odvijaju se u senci činjenice da su roditelji tih dveju Nemica bili žrtve masovnih događaja protiv Nemaca koje je podstakao ukaz AVNOJ iz 1944. godine. U konkretnom slučaju svih glavnih junaka ta tri romana, međutim, posredi su ipak neki fikcionalni događaji u smislu istinitosti, a onog magijskog, pre svega magijskog realizma i njegove parodije, ima znatno više u etnofikciji nego u nekim mojim realističnim romanima i knjigama priča iz savremene svakodnevice.

Da li onda istorija zauzima primarno ili sekundarno mesto u okviru „etnofikcije“?

– Kako se uzme, zato što to nisu tipično istorijski romani koji govore samo o faktografiji, već se – naročito u Šnitu, a dobrim delom i u druga dva romana, Žega i Majčina ruka – savremenost posmatra kroz prošlost. Neka vrsta estetske distance postignuta je time što su problemi iz 21. veka prebačeni u četrdesete ili dvadesete godine prošlog veka. Što se tiče istorijskog okvira u preostalim romanima, Olimpijske igre govoriće o građanskom ratu u Španiji (1936) i o tadašnjim olimpijadama, ne samo u Berlinu, već i u Garmišpartenkirhenu i Barseloni, dok će drugi preostali roman biti potpuno i direktno uronjen u kraj devedesetih. Tako da će se u sumi moći reći da etnofikcija jednako govori i o istoriji i o savremenosti.

U kolikoj meri je detabuizacija progona Nemaca, od 1944. do 1948, bila namera romana, a koliko je to posledica priče?

– Uvek u tematskom ili u motivacionom sloju pokušavam da govorim o stvarima o kojima se u našoj književnosti nije mnogo pisalo ili makar o nekom aspektu određenog događaja o kojem nije pisano. U tom smislu mislim da je taj tretman glavnog motiva u Majčinoj ruci urađen na odlučan način, i s te strane nisam bežao od detabuizacije. S druge strane, bilo je više detabuizacije nego što sam ja to želeo, zato što je izlazak romana vremenski koincidirao sa pričama o zakonu o restituciji, što je, čini mi se, dovelo, u dobroj meri, do pogrešne recepcije romana. Od nekih desetak prikaza, koji su objavljeni za ova četiri meseca, o samom romanu govori se pretežno unutar četiri-pet prikaza. No, to je već posledica siromaštva javnog diskursa i njegove neraslojenosti, nerazuđenosti i otežane mogućnosti nijansiranja unutar njega.

Kako ste izašli na kraj sa tim da Nemci, iako žrtve u romanu, ne budu glorifikovani i da u romanu postoji ravnoteža između dve sukobljene strane?

– Ima različitih čitanja – na primer Đorđe Sibinović, pesnik i jedan od govornika na promociji u Novom Sadu, istakao je da je Sonja najnegativniji lik u romanu, iako će neki ljudi, naročito ideološki ekstremisti, prepoznati pronemački roman u njemu baš na osnovu Sonjinog lika. Mislim da su svi moji romani u tom smislu nadideološki. Oni se zalažu za pojedinca, ne za kolektiv, bilo srpski, nemački, crnogorski, španski ili bilo koji peti. Samim tim, to ne može biti pronemački roman, kao što ni Žega nije mogla biti ni prosrpski ni procrnogorski roman, iako tretira sukob dveju strana koje će kasnije biti prepoznate kao srpska i crnogorska. To je više pitanje recepcije nego pisanja. Čvrsto se držim toga da moji romani, ako imaju bilo kakvu pozitivnu poruku čitaocu, da oni ohrabruju na individualizam, što mi se čini da je u ovom slučaju pokazano kroz probleme koje imaju ne samo lokalni Nemci nego i pripadnici većinskog kolektiva u Vojvodini. Glavni junak, recimo, praktično ostaje bez podrške čitave porodice zato što se upušta u istraživanje porekla svoje kuće. Za mene je bilo normalno da to bude uravnoteženo štivo, a kako će ko reagovati, to je stvar ne samo ograničenja unutar javnog diskursa nego i svačijeg ličnog iskustva kroz koje čita roman.

Da li je junakova potraga više inicirana njegovim kolektivom, koji nigde ne uspeva da se uklopi i koji je u svakoj sredini otuđen, pre nego zaljubljenošću u Sonju?

– Bilo je kritičara koji su smatrali da njega pokreće sama priča o Nemcima, tj. sam kolektiv, dok su neki smatrali da je njega ljubav prema Nemici pokrenula da istražuje poreklo kuće. To mogu da prepustim čitaocu, a mogu da odgovorim da postoje u tom smislu dve vrste ljudi. Neko se rodi u jednoj sredini i nastavi čitavog života da živi tu, gde baštini neki mikrosvet. Neko se, pak, rodi u jednoj sredini, pa počne u formativnom razdoblju da živi na nekom drugom mestu, kao taj dečak. On nikad nema matičnu sredinu, i to ima prednosti i nedostataka. Nedostatak je što takav čovek ima manje emocionalnog uhlebljenja u kolektivu jer ga menja, ali su to ljudi koji su u principu radoznaliji duhom i lakše istražuju. U svakom slučaju, mislim da je bilo koji od odgovora na ovo pitanje – da je glavni junak radoznao zbog kolektiva ili zbog ljubavi – moguć.

Roman nosi naziv „Majčina ruka“ i u njemu dominiraju ženski likovi. Koji je povod za to?

– To nas vraća etnofikciji pošto je ovo roman koji ispituje žensku stranu porodice glavnog junaka tog petoknjižja. Mislim da će se to bolje sagledati onog dana kad i ako etnofikcija izađe kao jedan roman sa poglavljima koja su sada ovi romani. Inače je uloga žene zanimljiva u patrijarhalnim sredinama kakva je naša. Postoji čitav jedan set načina na koji žena ostvaruje neku nevidljivu dominaciju, što sam i želeo da prikažem. Ali i kako ta vrsta odnosa prelazi u nešto očigledniju dominaciju žene, pre svega u smislu majke glavnog junaka koja je žena adaptirana u jednu, maltene političku vrstu sistema, dok je junakova tetka Bonja adaptirana u drugu, kolektivističku vrstu sistema. Tu postoji i ruka majke glavne junakinje Sonje, koja kćerku vodi na pogrešno mesto. Hteo sam da napišem jednu uslovno rečeno knjigu o ženama, ne samo u muško-ženskom ljubavnom smislu, već fokusiranu na razne uloge žena, a vrhunska uloga žene je, kako se smatra, majčinska uloga. Mislim da postoje barem dve majke koje svojim dejstvom u ovom romanu opravdavaju taj naslov.

Pojedini kritičari primetili su da neki od vaših junaka nose neko oboljenje kao obeležje za njihovu sposobnost zavirivanja u prošlost. Šta vi mislite o tome?

– Moram da se pohvalim da sam u jednom značajnom periodu života imao ozbiljno plućno oboljenje. Čudo je da su mi pluća sada u redu. Mene je obeležila ta bolest koja nekome ko nije preležao ništa slično može da deluje kao neki detalj. A svakako da se istorijat bolesti i istorija sama po sebi logično uklapaju jedno u drugo. Svaka bolest ima svoj istorijat kao što je svakodnevica uslovljena istorijom. Bolest nije tek tako solidan grejač umetničkih dela i zato što čovek koji je ozbiljnije bolestan bliži je smrti, a blizina smrti spoznajno jače deluje. Pogledajmo samo opise tuberkuloze u književnosti, od devetnaestovekovnih romana Džejn Ejr Šarlote Bronte i Dama s kamelijama Aleksandra Dime preko Manovog Čarobnog brega i kasnijih njegovih parodija, poput Bernhardovih romana.

Dosta kritičara je primetilo da je ovo jedan od vaših „najpitkijih“ romana. Da li je tehnika romana posledica njegovog sadržaja ili ste na taj način želeli da se približite većem broju čitalaca?

– Mislim da je taj jezik pripovedača morao biti pitak pre svega zato što taj mladić ima 16 godina. Sećam se šta sam ja mogao da kažem sa 16 godina – to je bio skučen fond reči. Zaista sam oponašao jednog takvog junošu koji ne može dozvoliti sebi komplikovan jezik, tako da je pre svega ta pitkost postignuta pozicijom pripovedača. Mada, moram da priznam da više ne verujem u hermetično pismo danas, budući da se toliko informacija pušta koje moraju brže doći do čitaoca. Mislim da generalno treba pisati shvatljivije ali tako da se to ne odrazi na dubinu dela. Da li sam u tome uspeo moraju drugi da kažu, ali sam pozicijom pripovedača pokušao da postignem i to svoje načelo.

Bavite se i prevodilaštvom. Koliko to utiču na vaš stil pisanja?

– Striktno izbegavam da pišem dok prevodim. Čak radim nešto još gore – prevodima direktno dajem nešto od svog stila. Moji prevodi su u tom smislu više neki prepevi u prozi jer se moj stil vidi u njima, stoga i gledam da prevodim autore kojima sam poetički blizak. To je legitiman način prevođenja i uglavnom su pozitivne kritike za moje prevode Roberta Bolanja. Mislim da sada neću dugo vremena prevoditi jer me je prevod 2666 Bolanja dosta istrošio.

Koga biste vi izdvojili iz savremene srpske književnosti?

– Govorio bih pre svega o knjigama i to na osnovu principa duha vremena. Volim nekoliko Basarinih romana, Četiri zida i grad Zvonka Karanovića, ponešto od Nenada Jovanovića… Mislim da ima u našoj književnosti jedan sektor autora koji pišu u duhu vremena. Smatram da je kritika slabiji deo književne scene, jer gotovo nikada nije jasno na osnovu kojih parametara se o nekom delu sudi kao dobrom ili lošem.

Novi roman za godinu-dve

Marojević će, što se tiče proze, prema sopstvenim rečima, pauzirati najmanje godinu-dve. Priprema roman-zbirku priča Mi, Beograđanke. Uskoro će izaći suma njegovih eseja Kroz glavu koje je objavljivao poslednjih desetak godina. Knjigu će izdati IK Dosije, a autor će u njoj, na dosta direktan način, govoriti o nekim socio-kulturnim izvedenicama srpskog 21. veka.

Književne nagrade gube svoje značenje

Kakav je potencijal Ninove nagrade i da li su književna priznanja izgubila smisao na srpskoj književnoj sceni?

– Ninova nagrada bila je priznanje koje je otvaralo mnoga vrata, jer je nekada to značilo automatsko prevođenje, barem na nekoliko jezika, i desetak hiljada prodatih primeraka. Nisam siguran da je prošlogodišnja nagrada doprinela boljoj prodaji nagrađene knjige i mislim da se samim tim značaj te nagrade umanjuje. To je i dalje priznanje koje uzburkava najviše duhova. Nagrade, opet, imaju smisao zbog toga što će, nekoliko stotina čitalaca, uz valjan marketing, videvši da je neka knjiga dobila makar i neku sporednu nagradu, kupiti tu knjigu. One uvek znače nešto, ali nisam siguran da znače mnogo, i kako ide vreme, mislim da će značiti sve manje.

Folirantska književnost

Jedan češki prevodilac nedavno je, na ovim stranama, izjavio da su vaša i dela Srđana Valjarevića deo folirantske književnosti. Kako to komentarišete?

– Ima pravo čovek da vidi onako kako se njemu čini. Meni je drago što je on toliko upućen u srpsku književnost da može tačno da locira ko predstavlja njen sektor foliranata a ko neke druge sektore. Pretpostavljam da je njegov autoritet nesporan.